Miloš Lolić za Danas: Jako je teško biti pametan u današnjem svetu, koji daje sve manje nade i mogućnosti

– Teško je danas biti pametan, a posebno pametovati na takve teme o sistemima moći i okolnostima u kojima živimo, zato što smo konstantno pod udarom hiljade i milion različitih problema. A većina tih problema uopšte i nisu u našim rukama, i nemamo mogućnost da im priđemo, često čak ni da reagujemo, jer sve deluje kao da je izvan nas, pojedinca – kaže Miloš Lolić u razgovoru zs naš list.

Jedan od naših najpriznatijih i najnagrađivanijih reditelja kod nas i u Evropi, čije se predstave svrstavaju u drugačije i posebne pozorišne koncepte i konstrukcije, vraća se pred našu publiku predstavom „Yankke Rose” po tekstu Slobodana Obradovića, koja je dvostruki kuriozitet – posle gotovo dve decenije rada prvi put sarađuje sa svojom majkom, glumicom Danicom Maksimović, a to je i njegova prva režija u Beogradskom dramskom pozorištu.

„Yenkee rose” premijerno će biti prikazan na Maloj sceni BDP „Predrag Pepi Laković” u subotu, 5. novembra u 20 časova, i reprizno 6. novembra, kako je na konferenciji za novinare najavila ova kuća i ekipa predstave.

Zanimljivo je da je u poslednjih desetak godina Lolić gotovo bez pauze režirao brojne predstava u najprestižnijim pozorištima, kao što su minhenski Folksteatar, Šaušpilhaus u Dizeldorfu, Maksim Gorki teatar u Berlinu, bečki Burgteatar i Folksteatar, Teatar Bazel, Slovensko narodno gledališče u Ljubljani.., i gotovo su sve bile nagrađene, a prošle godine dobio je i počasno državljanstvo Austrije zbog „izvanrednih doprinosa u kulturnom interesu zemlje“.

U Beogradu, od 2012. do marta prošle godine režirao je četiri predstave – „Otelo“, „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Marija Stjuart“ i „Kaspar“, koje su takođe dobile brojna priznanja.

U čemu je bila vaša motivacija da opet budete pred domaćom publikom?

– Dve stvari su bile ključne – da se uhvatim nekog domaćeg teksta koji u inostranstvu nemam priliku da radim, i da prvi put sarađujem sa svojom majkom. Desilo se da sam u Beogradskom dramskom dobio priliku da spojim te dve stvari. Obradovićev komad je specifičan tekst na mnoge specifične teme, koji je pisan na jedan, skoro pa neviđen način. Nemam sa čime da ga uporedim, a aktuelniji je danas nego pre deset i više godina, kada je napisan. Mislim da je „Yenkee Rose” za Malu scenu BDP jedan od najvećih projekata do sada, kažem to u odnosu na način kako kuća reaguje na ovu predstavu.

Iako ste rekli da nećete govoriti o samoj drami, ipak, šta je vama lično najuzbudljivije u ovoj priči o odnosu majke i sina, i šta je bila neka vaša emotivna „kapisla” zbog koje smatrate važnim da se ona vidi na sceni?

– Ta priča koju je Slobodan napisao zahvata bukvalno čitav životni period junakinje, od njenih ranih dana detinjstva do kasne faze, i nekako me je podsetila, naravno ne u svakoj stvari, na to o čemu sam ja prisustvovao od svog detinjstva, i svedočio o razvojnom putu svoje majke. U tom smislu sam u svojoj glavi povezao Slobodanovu priču sa nekim, da kažem ličnim iskustvima koje sam imao gledajući kroz šta ona prolazi kao glumica. Ali, suštinski, ova priča me je najviše privukla jer zahvata neke duboko intimne i duboko emotivne detalje vezane za život pojedinca, jedne žene, dok s druge strane zahvata neke šire fenomene. Čak nam daje nekakvu ozbiljniju tezu na temu savremenog sveta i vladajućih struktura, tako da omogućuje da se uhvati nešto tako intimno, ali i politčki široko, i to mi je bila najveća inspiracija.

Imate iskustvo života i ovde i na zapadu, koliko je taj svet danas još suroviji u svim sferama, društvenim, političkim…, kao i segmentu ovih naših malih intimnih života, nego u vreme kada je drama „Yankee Rose“ napisana?

– Tužno je i negde mi se činilo da što sam stariji, svet u kojem mi obitavamo, pa i ja, daje sve manje nade i sve manje mogućnosti. Samim tim je i jako teško biti pametan u današnjem svetu, a posebno pametovati na takve teme o sistemima moći, zato što smo konstanto pod udarom hiljade i milion različitih problema, a većina tih problema uopšte i nisu u našim rukama i nemamo mogućnost da im priđemo, a često ni da reagujemo, jer sve deluje kao da je izvan nas, pojedinca.

S druge strane, koliko svet u tom sistemu moći i sada pripada muškarcima, jesu li žene i danas u nekim marginalizovanim grupama, poput migranata, gej populacije i svega drugačijeg, o čemu takođe govori ova predstave?

– Bez obzira što ponekad medijski ne izgleda tako, ali žene jesu marginalizovane, neću da kažem da žive u još goroj situaciji nego ranijih decenija, ali u Srbiji mi živimo u jednom ekstremnom mizoginom društvu. To je, nažalost tako.

Zašto ste se u ovoj predstavi odlučili za formu mjuzikla?

– Zato što sam odrastao uz mjuzikl, zato što i tekst sam navodi na to da je muzika njegov integralni deo, zato što sam od malih nogu gledao majku u mjuziklima, i zato što baš volim ovaj žanr. Mjuzikl dosta pomogne da se nešto „proguta”. Glavna junakinja „Yankee Rose“ počinje takoreći sa dna, pa se uspinje, doživljava da bude i planetarno poznata i popularna, pa i da ne mora ničim da se bavi, a da i dalje zarađuje. Reč je, neću da kažem o usponu, padu i sunovratu, ali da, o zahtevnom i teškom putu koji je pred ženom, u različitim dekadama u Americi. Ali, čini se pre svega u kapitalizmu i globalizovanom svetu kojem i mi pripadamo. Mogu da kažem da je „Yankee Rose“ razuzdani, duhoviti, ali i duboko tragični mjuzikl, kao tužni vic o plavuši, i jedan posprdni pogled na patrijarhat.

Šta je pozorište za Vas danas, posle svih iskustava koje imate, velikih predstava i nagrada na vodećim evropskim scenama, i koliko ono i dalje ostaje društveni i politički poligon?

– Pozorište je sve to zajedno, ne bih davao nikakvu definiciju. Ali, ono što mene suštinski i istinski inspiriše je to što pozorište daje slobodu da se bude šta god. Tako da ne bih ni za sebe teatar definisiao, a ne bih nametao ni drugima šta sve može i treba da bude pozorište.

Danica Maksimović: Pre bih umrla nego se predala

– Bilo je teško odvojiti emocije majke i glumice. Shvatila sam da nisam ni poznavala svoje dete kao reditelja, jer nisam imala prilike da radim sa njim, ova saradnja je za mene bila potpuno neočekivana. Gledala sve što je radio i ovde i u Evropi, i mislila sam da je njegov rad konceptualno drugačiji od mnogih i naših i stranih reditelja. I jeste tako – izjavila je jedna od naših najpopularnijih glumica, koja je svoju umetnost glume možda najviše pokazala upravo u žanru mjuzikla.

– Malo sam i otplakala. Bilo je teško, zato što Miloš ne želi da se predstavljaju bukvalne stvari. On želi pozorište čisto, tačno, precizno. Studiozan je u svemu. A i inspirativan, ume da priđe glumcu, da šapne. Umeo je i da urlikne na mene, da valjda pokaže da njegova majka nije ništa ispred drugih. I nisam bila, nadam se da mi kolege veruju, i da sam uspevala da svoj čuveni veliki ego malo smanjim, a opet, da pokažem energiju i umeće koje sam stekla tokom, sada već pedeset godina postojanja u ovom poslu – rekla je Maksimović.

Tema predstave „Yankee Rose“, prema njenim rečima, može biti unverzalna, jer se odnosi na uslove u kojima su žene živele, žive, i verovatno će još živeti, i može se odnositi na bilo koje ime koje nam se učini da bi moglo da stoji iza ove priče.

– Moj lik je žena koja se sve vreme bori i ima svoj lajtmotiv koji izgovara: „Ja bih pre umrla nego se predala“. Ona ide dalje, šta god da joj se događa, i tu je neka sličnost između nje i mene. Rad na ovoj predstavi bio je zabavan, inspirativan i vrlo zahtevan, nije sve teklo lagano. Da li je zadovoljan svojom majkom, to ćemo videti posle premijere. Na jednoj generalnoj probi mi je dobacio: „Bravo, Danice“, i tek su mi se tu noge odsekle. Nisam verovala da će to ikad da izgovori, ali desilo se.

Autorska ekipa „Yankee Rose“

U glumačkoj ekipi predstave „Yankee Rose“ su i Ivana Nikolić, Milan Čučilović, Sara Ristić, Luka Grbić, Ivan Zablaćanski, Amar Ćorović, Dimitrije Cincar – Kostić, Džonatan Mastor Lumbila, Mladen Lukić, Miloš Jakovljević i Iva Ilinčić.

Dramaturgiju potpisuju Periša Perišić i Aleksandar Radivojević, kostime Marija Milojev Marković, muziku i tekst songova kompozitorka Nevena Glušica, dizajn i izradu lutaka Zorana Milošaković Tasić, a scenografiju sam reditelj. U autorskom timu predstave su i Veroljub Naumović, Kristina Miljački, Dijana Molac (Scenska protetika: Sinergy FX, dr Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor), Stefan Čamdžić i Luka Mijatović (asistenti režije), Katarina Stanivuković (asistent kostimografa), Zoran Milojević (inspicijent), Jovana Matić (sufler) i dr Biljana Ramić (organizator).