Miloš Milovanović: Nije važna brzina, već tačna i pouzdana informacija

Počeo kao novinar i voditelj emisije „Ukrštene reči“ i informativne redakcije BKTV 2001. godine, a 2004 – 2005. bio novinar, reporter i prezenter informative Studija B, kao i voditelj emisije „Arena“.

Narednih deset godina na B92 radio kao reporter i prezenter Vesti B92, voditelj jutarnjeg programa, kviza „Narod protiv“, prenosa „Ulice otvorenog srca“.

Kontrabasista, domaćin programa Kolarčeve zadužbine „Mala škola bontona – Kako se sluša koncert“ od 2012.godine. Pokretač Bass Passion vikenda, posvećenog kontrabasu. Dobitnik nagrade „Press vitez – Miloje Mića Orlović“ festivala Press Vitez 2010. godine. Kolarčeva zadužbina dodelila mu je 2014. godine plaketu za izuzetan doprinos programskoj delatnosti.

Uspeo je da izgradi prepoznatljiv i nenametljiv stil vođenja emisija. Njegovo znanje, profesionalnost, pristojnost i odmerenost prepoznaju i gledaoci, te nije nikakvo čudo što je među omiljenim TV licima. U razgovoru za TV Danas govori o televiziji, novinarstvu i promenama kroz koje televizija kao medij prolazi.

Dugo ste u novinarstvu. Kako je bilo raditi nekada, a kako je danas?

– U martu će biti 21 godina. Televizija se mnogo promenila, mnogo su se promenili i svi ostali mediji. U tom smislu i mi moramo da se menjamo. Čini mi se da smo se i menjali, što sa sticanjem iskustva, što sa promenama koje se od televizije očekuju. Naravno, tehnika nas je u dobroj meri ka tome vodila. Kad je reč o izazovima u sadržajnom smislu, rekao bih da nismo mnogo odmakli od osnovnih ciljeva koje televizija, po mom mišljenju treba da ima, a to je uz informativnu i edukativna uloga televizije. Ljude treba kroz naše programe zainteresovati da se o nekim stvarima raspituju, da znaju kako funkcionišu neki sistemi, šta znači donošenje određenih zakona, šta su njihova prava. Idu nam izbori, mislim da mnogi i dalje olako shvataju svoje biračko pravo i biraju da ga ne iskoriste, zaboravljajući da je sticanju biračkog prava prethodila značajna borba. Rekao bih da je to posebno prisutno među mladima. Za njih je to nešto što je dosadno i što nije za njih, što ih, kako kažu, ne zanima. S druge strane, upravo taj tehnološki napredak nas danas dovodi u situaciju koja je nekad bila nezamisliva, a to je da su televizija i tradicionalni mediji u velikom problemu, jer sad moraju da da pristupaju društvenim mrežama, odnosno platformama na kojima mlađa publika prikuplja informacije, razmenjuje ih i komunicira. Pre dvadesetak godina kad sam počinjao sve je podsećalo na staru i prvu asocijaciju na novinarstvo, a to je redakcija u kojoj postoje mašine, ljudi, užurbanost, komunikacija terena i onoga što se plasira. Danas je to, čini mi se još ubrzanije i mora se razmišljati znatno šire.

Da li tehnološke promene koje su se desile televiziji, recimo sve veća prisutnost društvenih mreža, otvaraju prostor za manipulaciju kako građanima, tako i novinarskom profesijom?

– Svakako. Društvene mreže su stvorile situaciju u kojoj je svaki pojedinac na neki način svoj glavni i odgovorni urednik. On ina neki svoj prostor na internetu, on određuje šta će tu da se pojavljuje, određuje ko će to moći da vidi i prati. Onda dolazimo u situaciju da ono što izgovorimo i obradimo maksimalno profesionalno može da bude predmet nečijeg izvrtanja, ili kako se to često kaže, izvlačenja iz konteksta. S druge strane, što je ozvaničeni fenomen lažnih vesti i dokazao, upravo se ta mogućnost koristi da se jako brzo, u kratkoj formi ljudima šalju sadržaji koji podsećaju na informacije, koji podsećaju na vesti, na osnovu čega ljudi formiraju pogrešne stavove. Imali smo velike probleme s elementarnim nepogodama proteklih godina, poslednje dve godine intenzivno imamo priču o tome šta jeste i šta nije istina u vezi sa pandemijom,. To nam sve pokazuje koji su sve izazovi došli sa ubrzanjem tehnologije.

Kako uspevate da održite visoke profesionalne kriterijume?

– Rekao bih da se zna ko su kredibilni sagoovornici. Naša je obaveza da stalno budemo u potrazi za novim ljudima koji se svojim poslom bave maksimalno profesionalno i time stiču profesionalni kredibilitet u različitim oblastima. Imamo pitanje zadravlja, obrazovanja, urbanizacije, saobraćaja… Tu ne treba olako prihvatati rešenja, odnosno sagovornike koji daju izjave koje zvuče bombastično, koje su mamac za klikove. Ipak se treba udubiti i upustiti u priču. Dok je u jednom trenutku brzina bila izuzetno važna i bila je jedan od najvažnijih prioriteta mnogim medijima, mislim da je danas, zato mi i odgovara profesionalno okruženje u kome radiim, važno insistirati da prvo dobijemo proverenu, ispravnu i tačnu informaciju. Ne idemo na prvu loptu sa nečim što izgleda bombastično ili senzacionalno samo zbog toga jer je to nešto prvo što smo čuli.

Ima li u informativnom programu prostora za kreativnost?

– Mislim da ima. To dokazuje i dokumentarni program koji rade moje kolege iz redakcije N1. Brojni serijali koje smo pokrenuli poslednjih meseci, pa i godina su odličan primer. Naravno to podrazumeva nešto više sredstava, podrazumeva posebno odvojeno vreme za prikupljanje i proveru tih informacija, dobijanje potvrda iz više izvora koji su kredibilni, a onda se tek pakuje proizvod koji će ići ka gledaocima. To nije moguće na dnevnom nivou. Vrlo retko se može desiti da mi možemo jako brzo i potpuno pouzdano da istražimo neku priču. Neophodno je da se tu uloži vreme.

Kako će Novi dan izgledati u godini koja je upravo počela, možete li gledaocima nešto najaviti?

– Zadržavamo koncept koji smo isprobavali sve ovo vreme od kad postoji N1 i od kad postoji Novi dan uz određene dodatke. Pokazalo se da ljudima zbog brzine života odgovaraju segmenti koji su koncizni, koji ne traju predugo i naravno pregršt informacija. Pokušavamo sve vreme da to uskladimo sa radom redakcije vesti, da bi smo dali sliku i vest našim gledaocima, a i publici na internetu.

Kakva je komunikacija sa gledaocima?

– Tu su opet društvene mreže. Imamo poseban nalog na Instagram u i na fejsbuku. To je mogućnost da čujemo mišljenje gledalaca. Tu je i kontakt forma preko sajta gde vrlo često dobijamo i podatke o odrđenim dešavanjima i konkretnim događajima, problemima ljudi i kolektiva širom Srbije. Zahvaljujući tome možemo da odemo tamo gde je priča. Sjajno je to što, kako vreme prolazi, ljudi sve više komuniciraju s nama. Nekada je too bilo tradicionalno pismo, još uvek ima onih koji na šalju pisma. Naravno, uz informacije tižu i komentari na naš rad koji su, rekao bih skoro potpuno pozitivni, ne u smislu hvalospeva, nego potvrde da ljudi dobijaju informaciju više i da je ono što su kod nas čuli pouzdano.

Kako vidite budućnost televizije?

– Televizija je u izuzetnoizaziovnom periodu. Uppredio bih to, recimo sa pojavom digitalnih knjiga ili uređaja za čitanje knjige bez postojanja knjige u rukama, gde su izdavači bili ubeđeni da nikada neka mašina neće moći da zameni tradicionalnu knjigu. Tako i ja gajim ubeđenje da televizija neće izgubiti svoje mesto, posebno što danas u svim oblicima Internet komunikacije dominiraju slika i pokretna slika. Televizija tu ima svoje mesto, ali je neophodno da upravo to prilagođavanje bude još brže. U našim okolnostima je to još izazovnije.