INTERVJU Miloš Miša Radivojević: Životinje danas više osećaju i više vole – ljudi su se razboleli od gramzivosti, jedne užasne utakmice u otimanju svega

Prestižno priznanje za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu, koje dodeljuje Leskovački internacionalni festival filmske režije, ove godine je pripalo jednom od najvećih „tragača za čistim filmom“, kako je obrazložio njegov kolega Darko Bajić, umetnički direktor LIFFE.

– Nikada nisam razmišljao o nagradama i o tome šta je karijera, nisam unapred razmišljao ni šta će kritika da mi kaže, bilo mi je važno da radim samo ono što želim, a trajanje na filmu od skoro šezdeset godina pokazuje da sam se izborio za neku vrstu vlastitog sagledavanja realnosti – kaže u razgovoru za Danas Miša Radivojević.

– Ali, Nagrada „Žika Pavlović“ podrazumeva da nemate razloga da budete preterano ponosni jer, u stvari, morate negovati sumnju da je možda niste zaslužili, ili da postoji neko ko je zaslužio više od vas. Ja sam sada u situaciji, dosta kasno, da dobro razmislim da li sam otplatio sve te rate koje dugujemo Žiki Pavloviću za taj plamen koji nam je dao, i prosto osećam da su ne samo Žikini đaci, Žikini učenici, kolege, nego čitava filmska umetnost, da smo mu trajno dužni, da smo na tom putu pokušaja da očuvamo nešto što se zove autorski film, jedan autentični filmski izraz koji neće da podlegne novcu i zakonima tržišta – smatra Radivojević.

U osamnaest igranih filmova koje je snimio („Bube u glavi“, „Bez“, „Testament“, „Kvar“, „Snovi, život i smrt Filipa Filipovića“, „Dečko koji obećava“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Una“, „Čavka“, „Uvod u drugi život“, „Omnibus“, „Ni na nebu ni na zemlji“, „Buđenje iz mrtvih“, „Odbačen“, „Kako su me ukrali Nemci“…), obeležio je ovdašnju kinematografiju, osvajao domaća i svetska priznanja, i pri tom uvek ostajao pomalo „sa strane“, izvan glamuroznih tokova koje filmska umetnost ima.

Govoreći o nagradi LIFFE rekli ste nešto zanimljivo – da ste više navikli da budete osporavani nego da dobijate nagrade. Da li je i to na neki način izraz bunta Žike Pavlovića, Makavejeva, kome i vi pripadate?

– Mene nagrade čine nesigurnim, a kad je otpor, ja sam tu najjači i najbolje plivam. Ali, Žika je zaista jedna od najmarkantnijih ličnosti u jugoslovenskom kulturnom kontekstu, a i šire, u evropskom delu, jer je on toliko inspirativan. Žika je neka vrsta majke, i to ne samo „crnom filmu“ nego i pristupu životu. Kad god posumnjamo, kad god vidimo šta nam se danas događa u ovom apokaliptičnom svetu, vidimo da je Žika u svemu bio u pravu i da nam je već sve rekao. Njegov pogled da, na neki način, ljudi i civilizacija gube tlo pod nogama, dobio je potvrdu možda više nego ikada. Žika je ono najviše od svh nas. Ja sam šezdeset godina na filmu, i tačno sam u toj međuzoni – između generacije kinoklubaša i generacije „Čeha“, a tu je i Šijan.

Za razliku od prethodnih decenija, autorski film je danas globalno u defanzivi. Kao neko ko je „pesimistički optimista“, kako vidite njegovu budućnost?

– Autorski film mora da opstane, iako je Holivud definitivno pobedio. Ali, pored tih filmova koji pozivaju na zabavu, na spektakl, na uživanje, mora da postoji vrsta filma koja traži jedan malo ozbiljniji odnos prema stvarnosti i čoveku. Ne zalažem se za neku ekskluzivnu, dosadnu, mračnu vrstu autorskog filma koji je autističan i komunicira sam sa sobom, nego jednostavno, nemoguće je pobeći od gubitka smisla nečega u čemu se našla čitava planeta, a mi se pravimo kao da je sve u redu. Naravno, mi smo ovde zarobljeni pre svega finansijskim mogućnostima, ne samo Srbija nego i cela bivša Jugoslavija, nikad nismo ni imali mogućnost da organizujemo kinematografiju u kojoj će biti prostora za sve, ali ono što je nada je veliki broj mladih ljudi koji su završili akademije. Oni gledaju šta se pravi, učestvuju i ovladavaju zanatom, i mislim da mogu mnogo da učine. Te nove generacije darovitih ljudi morale bi nekako da se pridobiju za ovu varijantu autorskog filma koju su ovde uspostavile generacije o kojima govrimo. A autorski film postaje dostupan, više nema negativa, pre četrdeset godina trebalo ti je trideset hiljada dolara za papir da bi napravio film, a sada je dovoljan „pametni“ telefon. Taj tehnološki transfer je vrlo dobar i pozitvan, ali traži svoje prave pesnike, kao što je Žika, i da je živ, imao bi danas šta da radi.

Taj autorski izraz nosio je i beskompromisni stav prema životu i filmu – da li i danas smatrate da je sloboda stvaranja suštinski smisao svega?

– Diplomirao sam kod Saše Petrovića, radio sam sa Purišom Đorđevićem, desetak godina sam bio njegov saradnik, sa Žikom Pavlovićem sam vodio masterklase režije, sa Šijanom na FDU dramaturgiju i scenario, Makavejev mi je bio veliki, divan prijatelj, volim Žilnika, volim „Čehe“. Prosto, za šezdeset godina sam prošao put koji bi magarca učinio mudrijim i svesnijim, a ne čoveka. Ali, dođete na kraj puta i vidite da, u stvari, vaš život nema nikakvog značaja, nikakvog smisla – nikad nisam mogao da živim od filma, uvek sam morao da se bavim nečim što je delimično i neki novinarski posao. A ljubav prema filmu i pripadnost filmu, to je sad već priča za psihijatra. Čitav moj život je obeležen filmom – ja stanujem, ja živim, ja mislim o filmu. A kad se nađem u životu, ja zapravo nisam kompetentan za tu arbitražu, mogao bih da pitam a šta je to. Jer, mi stalno radimo na tome da transponujemo taj život u nešto što je film, živimo u snovima, u iluzijama, u jednom paralelnom svetu, i taj svet je mnogo bolji nego ovaj stvarni.

Rekli ste mi onako usput, u ćaskanju, da više nemate poverenja u život. Šta nam se događa, možemo li da živimo ako ne verujemo da imamo budućnost?

– Istrajavanje u greškama, samoobmanama, nerazumevanju uvek vodi u gubitništvo, i mi ga na ovom našem prostoru odlično poznajemo, ali sada smo globalno gubitnici. Odavno pričam, ali onako sporedno, sa strane, da je ljudska vrsta izgubila bitku. Nisam religiozan, nemam nikakve aluzije u tom smislu, ali mislim da će priroda naći način da nađe dostojne zamenike, makar to bili delfini ili neke fine ptice. Ljudska vrsta je zaista kompromitovala svoju šansu, mislim da smo na nizbrdici sa koje ne možemo da se vratimo na pravi put, ne zato što nas je osam milijardi na planeti ili što su svi problemi nerešeni, nego što nismo dovoljno odgovorni za ono što nam je dato. Ne govorim to u nekom zelenom smislu zagađenja prirode, nego zagađenja opšteg, pre svega moralnog, duhovnog, i svakog drugog. Upropastili smo ono što je najdragocenije i čime autorski film najviše treba da se bavi, a to je ta nutrina ljudska, ta unutrašnjost naša. Film ima ogromne mogućnosti i ogromne prostore u nečemu što se zove slika, što se zove ljudsko telo, ljudski odnosi, bez mnogo dijaloga, bez mnogo priče, bez mnogo muzike može da pokaže sve što živimo i što je u nama, ali film beži od toga, jer svet ne može da podnese dosadu. A dosada podrazumeva izvesno sazrevanje – dosadno je čitati Hegela, Tomasa Mana, Džojsa, Šekspira. Naročito ne može da podnese skromnost – ljudi su postali megalomani, razboleli su se od materijalizma, gramzivosti, jedne užasne utakmice u otimanju svega, i svi smo odgovorni za to. Razumem da pretežno postoji neki svet koji nema šansu da se opismeni, da se školuje, ali su sve intencije i sve dobre namere kompromitovane.

Ko danas ima snagu da pokuša da menja taj naš duboko razboleli svet, a takvi glasovi se ne čuju previše ni od levih filozofa, ni od naučnika, umetnika…, koji su nekada svojim angažmanom itekako uspevali da uzurpiraju društo i sistem?

– Postoje pojedinci prekrasni, daroviti, pametni, ali ne mogu da se izbore. Kaže se da umetnost ne može da izmeni svet, ali ne može ni nauka. Neverovatne se stvari danas rade, izgrađuju platformu da priđu zvezdama Džejms Veb i njegova ekipa, nauka ima mogućnosti da proširi naše vidike. Ali, nećemo imati vremena da to primenimo jer ćemo u međuvremenu istrunuti sami od sebe. Ne od pušenja, od plastike ili nezdrave hrane kako nas upozoravaju, nego od našeg unutrašnjeg zagađenja. Zaista smo izgubili uzde. Čovek više ne vlada, i to se vidi na svakom koraku, u politici, u ekonomiji, u ljubavi. Životinje danas više osećaju i više vole nego ljudska bića, iako je ljubav najveća čežnja u životu čoveka.

Trenutno spremate film o Golom otoku, čije je snimanje nekoliko puta odlagano zbog kovida. Posle svih priča koje ste snimili, šta će nam reći to „Ostrvo na dnu“, kako glasi naslov filma?

– Ne mogu o toj temi da govorim ovako „s nogu“, a u fazi smo poslednjih priprema. Ali, mogu da obećam da ćemo da sednemo i da napravimo ozbiljan razgovor o ovom filmu kad započnem snimanje.