Milovan Stefanovski: Puno reći sa malo reči

Autor je lično napravio izbor za ovu knjigu, malu studiju o njegovom delu napisala je Lidija Kapuševska Drakulevska, a prevod sa makedonskog na srpski uradili su Verka Mihajlova i LJupčo Siljanovski.

Stefanovski spada u red najuglednijih pisaca u Makedoniji, ogledao se u više književnih žanrova, prema njegovim pričama snimljena su dva kratkometražna filma, a dobitnik je brojnih nagrada. Jednu od divnih pohvala našem sagovorniku koji 21. oktobra stiže u Beograd kao gost „Albatrosa“ napisao je Petre M. Andreevski: „Stefanovski je odabrao najteži obrazac pripovedanja: sa malo reči i njihovim lakim tokom, da nam puno kaže.“

* Poezija je bila vaš prvi izbor, a onda ste ušli u svet proze?

– Da, moja prva iskustva sa književnim stvaralaštvom bila su upravo sa pokušajima da se osećaji iskažu i pisanjem stihova, odnosno poezijom. Još kao gimnazijalac, redovno sam objavljivao pesme u omladinskim listovima i književnim časopisima. Tako je ispalo logično da u makedonskoj književnosti debitujem sa zbirkom pesama. To se desilo 1978, kada je izašla moja prva knjiga pod naslovom „Zid pred beskrajem“. Na iznenađenje svih, pa i mene samog, ta je knjiga proglašena najboljom te godine na „Struškim večerima poezije“, odnosno ponela je prestižnu nagradu „Braća Miladinovci“. Što se tiče proze, imao sam nestandardni redosled objavljivanja proznih knjiga. Tačno je da sam počeo sa pisanjem i objavljivanjem kratkih priča u periodici ali „ulazak u svet proze“ sam ostvario najpre romanom „I padanje je let“ (1994), a tek zatim i sa prvom knjigom kratkih priča pod naslovom „Podrumsko stepenište“ (2000). Da se slikarskim jezikom izrazim, na polju proznog iskaza okvir je veći, platno je prostranije, pa sledstveno tome pisanjem proze omogućavam sebi da čitaocu prenesem sve ono što nikako ne može da stane u obliku stiha.

* Vaše priče kritičari smeštaju u mešavinu realnog i fantastičnog. Šta vam je najzanimljivije u tom spoju?

– Možda na prvi pogled mešanje realnog i fantastičnog nalikuje na alhemijski postupak, ali upravo takav spoj mene najviše privlači. Ponekad imam utisak da se tako najlakše, u oba pravca, prelazi granica između realnog i sna. To je slično onoj situaciji kad čovek sanja i u snu se ponaša kao da je to java. Obratni postupak je malo teži ali zato imaginaciji pruža veće mogućnosti i daje puno više prostora. Vrlo često isti postupak primenjujem i prilikom pisanja dugačke proze, odnosno u romanima, naročito u zadnja dva „Hrapavi stihovi“ i „Depa“, od ukupno pet romana koliko sam dosad objavio.

* Koliko su vam važni mitovi, tradicija i folklor?

– Moj je princip da ništa nije nevažno, ali u isto vreme sve treba da bude prisutno u „normalnim“ količinama. Najteže je pronaći meru šta je „normalno“. Istovremeno sve treba postaviti u skladne relacije. Mitovi su povezani sa istorijom, tradicija povezuje prošlost i sadašnjost sa budućnošću, a folklor je najoriginalniji pečat koji označava poreklo napisane poruke.

* U vašim pričama mnogo je simbolike. Kako biste simbolično definisali simbiozu Života i Umetnosti?

– Delim mišljenje svih koji smatraju da se simbol u principu ne može definisati. Simboli su mnogo više podsticaj za razmišljanje i stvaranje sopstvene predstave za određenu pojavu. U tom kontekstu i „Život“ i „Umetnost“, posebno, pa čak i njihov spoj koji ne samo što je prirodan već je i nedeljiv, imaju funkciju da nas podstaknu da pažljivije i iskrenije posmatramo sva zbivanja oko nas.

* Koliko je film uticao na prozu koju pišete?

– Pripadnik sam generacije koja ja rasla pod velikim uticajem filma. Naročito u 1960-im godinama. U mojoj mladosti bioskop je imao ulogu svetionika koji pomaže brodovima da ne zalutaju ploveći velikim morima. Ili možda da se osvetli put da bismo se što više udaljili od kopna! Da, sigurno da i film kao medijum ima uticaj na moje prozno stvaralaštvo. Valjda nije slučajno to što su prema mojim pričama snimljena dva kratka filma. Za nagrađeni roman „Izgubljena žegra“ (roman godine u Makedoniju za 2003) kritika je, između ostalog, notirala da ima filmski ulazak u priču. U romanu „Hrapavi stihovi“ na više mesta pozivam se na razne scene iz najboljih ostvarenja svetske kinematografije, a moj najnoviji roman u rukopisu ima radni podnaslov: „Filmski scenarij za Belasičku bitku“, iako se radi o klasičnom romanu.

* Može li kritička reč pisca da dopre do onih koji nam nameću ovakvu „raspolućenu“ stvarnost?

– Ranije sam se i javno oglašavao o aktuelnim zbivanjima u društvu. Početkom novog milenijuma, u vreme kad je izbio i oružani međuetnički konflikt u Makedoniji (2001), imao sam redovnu kolumnu u dnevniku „Utrinski vesnik“. Kasnije sam te kritički intonirane tekstove objavio u knjizi „Golim okom“. Danas se sve više osećam kao zatočenik u sebi, odnosno u nekom unutrašnjem egzilu. Nažalost, sve manje verujem da bilo čija kritička reč može da urazumi zahuktale političke elite, a još manje da ih predomisli da nam i dalje nameću ovakvu „raspolućenu“ stvarnost.

* U knjizi su i priče inspirisane delima Poa, Singera, Markesa, Zamjatina, Čehova, Akutagave, Orvela… Šta njih spaja?

– Oduvek sam smatrao da je manje važno u kom delu sveta je nastalo neko umetničko delo, a da je daleko važnije da li to delo ima moć da komunicira sa publikom. U mom romanu „Hrapavi stihovi“ na nekoliko mesta kao podlogu koristim već opisane događaje u delima svetski poznatih pisaca. Pritom sam davao i objašnjena u fusnotama da bih pomogao čitaocima i da znalcima ukažem da se ne radi o plagijatu. Na sličnom principu je nastao i ciklus kratkih priča koje su pisane na matrici motiva koje su već koristili veliki majstori kratke proze. Sve njih spaja izvanredna moć maestralnog pripovedanja. To je jedini razlog da pokušam, i na ovakav indirektan način, da približim njihovo stvaralaštvo našim čitaocima.