Milutin je cenio mudre i učene ljude i bio veliki pokrovitelj umetnosti

Oni su negovali vrhunsku umetnost i književnost, žarku veru i viteštvo. Bila je to državotvorna dinastija. To što su oni stvorili ni 350 godina ropstva pod Turcina, niti generacije nesposobnih srpskih vladara u potonja više od dva stoleća nisu uspeli da unište. Vek trajanja njihovih dela nosi datum – večno. Mi već decenijama živimo u teškim uslovima pri čemu smo u očima sveta postali parije… Tako da, s jedne strane, ljudi su želeli da se podsete na slavne dana naše istorije, na velike državne i kulturne uspehe svetorodne dinastije Nemanića, na vreme kada smo bili deo Evrope i kada smo toj Evropi dali nemerljiv doprinos u umetnosti, književnosti, arhitekturi… S druge strane takvih knjiga nije bilo odavno, a ja još i verujem da sam ih i dobro napisao – objašnjava u razgovoru za Danas novinar i pisac Luka Mičeta, razloge popularnosti ne samo njegovih knjiga o vladarima iz dinastije Nemanjića, nego i drugih naslova sa srednjovekovnom srpskom tematikom.

Mičeta je nedavno objavio “Biografiju svetog srpskog kralja Milutina”, petu knjigu o vladarima iz dinastije Nemanjića, zbog čega ga mnogi smatraju njihovim biografom. Njegove knjige „zasnovane na izvornoj građi“, pisane novinarskim jezikom, prema rečima samog autora, zapravo su „popluarizacija baštine”.

Kralj Milutin u neku ruku preteča onog što se na Zapadu smatra renesansnim vladarom – bio je obrazovan, Crkvi odan vešt državnik, diplomata, ratnik, zadužbinar i graditelj sa vizijom, veliki poznavac i ljubitelj umetnosti, učesnik teških porodičnih razmirica, poznat po pet brakova, junak viteških romana kog pominje i Dante u „Božanstvenoj komediji“, kao i srpskih opera 20. veka, posle smrti svetac. Šta Vas u njegovoj ličnosti ostavilo najveći utisak na Vas?

– Svi su Nemanjići bili obrazovani, gotovo svi pisci, odgajani na vrhunskoj kulturi svoga doba nesvakidašnjeg državničkog talenta… Milutin se izdvaja po činjenici da je za vreme njegove 39. godišnje vladavine Srbija postala respektabilna ekonomska i vojna sila na Balkanu, da je Milutin među Nemanjićima bio najveći ktitor, da je podigao i obnovio najviše bogomolja. Najveći utisak je na mene ostavila činjenica da je kralj Milutin bio spreman da srpski tron prepusti strancu, jednom vizantijskom princu, bratu njegove žene Simonide. Međutim, oba Simonidina brata odbila su da budu vladari Srbije tako da je na srpski presto došao Stefan Dečanski, Milutinov sin iz prvog braka. Kralj Milutin je cenio mudre i učene ljude kao što su bili arhiepiskopi srpski Danilo i Nikodim, u njegovo doba stvara slavni srpski pisac Teodosije. Milutin je stvarao atmosferu gde su se negovale visoke estetske i duhovne vrednosti i bio veliki pokrovitelj umetnosti. Stvarao je umetnost u ime onoga u šta je verovao da bi pokolenjima ostavio lepotu svetinja koje su činile osnovu naše vere, naše države i našeg bića.

Odakle pitanje da li je kralj Milutin ostao u senci svog pradede velikog župana Stefana Nemanje i unuka cara Dušana i koliko političko iskustvo iz istorije moderne srpske države otežava današnjim čitaocima da sagledaju i shvate šta znači vladarski kontinuitet jedne dinastije, kakav postoji kod Nemanjića?

– Od svih vladara dinatije Nemanjić najpoznatiji su Stefan Nemanja i car Dušan, mislim da tu nema nikakve dileme. Prvi je rodonačelnik svetorodne dinastije otac prvog srpskog kralja i prvog srpskog arhiepiskopa, dok je drugi od Srbije napravio carevinu i utemeljio Srpsku patrijaršiju. To su prevashodni razlozi zašto su svi ostali Nemanjići, izuzimajući Svetog Savu, u njihovoj senci. Nesporno je da moderno političko iskustvo otežava shvatanje ne samo značaja vladarskog kontinuiteta, nego i dometa nemanjićkih vladara. Takođe, iz današnje perspektive je teško i pojmiti da se u nizu pojavi deset genijalnih vladara. Upravo iz te genijalnosti, koja je uspela da očuva kontinuitet niklo je vanvremensko delo.

Vladari iz ove dinastije bili su upućeni i sve što se događalo ne samo u tadašnjoj Srbiji, nego i sve svestke političke, crkvene i diplomastek „igre“. Kakav je bio dvorski „sistem informisanja“ u srednjovekovnoj Srbiji?

– To je teško reći, osim da je bio izuzetan. Jedan od najzanimljivijih događaja je svakako Nemanjin susret s nemačkim carem Fridrihom Prvim Barbarosom 1189. u Nišu. Pre tog susreta, godinu dana ranije, Nemanja je poslao svoje izaslanstvu Fidrihu Barbarosi u Nemačku. U Analima Kelna pod 25. decembrom 1188. zavedeno je da su caru u Nirnberg „došli legati srpskog kralja“, koji su preneli nadu Stefana Nemanje da će „rimskog avgusta“ kao „hodočasnika videti kako prelazi preko njegove zemlje“. Obratite pažnju na ovaj detalj: car Fridrih Prvi Barbarosa je prihvatio da bude jedan od predvodika Trećeg krstaškog rata u Majncu 27. marta 1188, a samo osam meseci kasnije, u decembru iste godine, u Nemačku stiže izaslanstvo srpskog velikog župana Stefana Nemanje. Istorija, nažalost, nije utvrdila kako i od koga je srpski veliki župan saznao za namere cara Fridriha… Tu je vrlo ilustrativan primer vezan za despota Stefana Lazarevića: Koliko je bio vešt kao diplomata najbolje svedoči žalba dubrovačkog poslanika u Srbiji Đorđa Gučetića, koji sa velikim nespokojstvom javlja svojoj vladi kako je loš znak to što srpski despot zna stav dubrovačke vlade pre nego on dubrovači ambasador.

Šta je sa ženama Nemanjića – neke od njih, poput Jelene, majke kraljeva Dragutina i Milutina, bile su gotovo suvladari?

– Sve žene Nemanjića bile su izuzetne ličnosti kao i njihovi muževi. Smatra se da je Evdokija prva žena Stefana Prvovenčanog imala specijalni, da ne kažem savladarski status. To važi i za venecijansku princezu Anu Dandolo, prvu srpsku kraljicu, koja je nemerljivo pomogla da Srbija postane kraljevina, da Stefan dobije krunu o pape Honorija Trećeg. Sličan status je imala i epirska princeza Ana Dukina, žena Stefana Radoslava najstarijeg sina Stefana Prvovenčanog. Ona je toliko uticala na Radoslava da je on čak preuzeo i njeno vizantijsko prezime Duka. Pa, kakva je samo bila prva srpska carica Jelena o kojoj je sjano svedočenje ostavio vizantijski car Jovan Šesti Kantakuzin. Ovaj car pisac, savremenik Dušanov i Jelenin, svedoči kako je u jednom delikatnom političkom trenutku na Dušanovom vojnom savetu Jelena prva uzela reč, objasnila situaciju i predložila rešenje koje su svi prihvatili, kako Dušan tako i njegove vojskovođe. Ipak, čini se da je najpoznatija Jelena Anžujska, žena kralja Uroša Prvog, čije neposredno ili blisko srodstvo sa francuskim dvorom istorija nije utvrdila. Takođe, Uroš Prvi joj nije sadio jorgovane. Ali, to sve spada u korpus nipodištavanja i svojevrsnog organizovanog zaborava najveće srpske dinastije i najsjajnijeg vremena srpske istorije za šta krivicu snosimo, pre svega, mi – Srbi.

Da li ste prilikom rada na knjizi obišli zadužbine i ruševine Milutinovih dvorova na Kosovu i Metohiji i šta bi, prema Vašem mišljenju, ovaj sveti kralj mislio o svemu tome što se danas događa?

– Nažalost nisam. Teško je reći šta bi ovaj sveti kralj mislio o svemu tome što se danas događa. Ali, jedan primer iz Milutinovog doba bi bio sasvim rečit: Kada je Katalonska kompanija – zapadni plaćenici u službi vizantijskog cara koji su mu otkazali poslušnost, napala 1207. Svetu Goru ozbiljno su ugrozili i naš Hilandar. Kako je reagovao kralj Milutin najbolje je objasnio slavni srpski istoričar Stojan Novaković, koji će napisati da ni ovako strahovito napadanje na Hilandar i na hilandarskog igumana Danila nije moglo Milutina da se pokrene iz neutralnosti, jer u tadašnjij političkoj konstelaciji nije bilo u interesu Srbije da se brani Hilandar i ulazi u sukob sa opasnim Kataloncima. Tada Milutin savetuje Danila da ostane u Srbiji „dok ovo čudo ne prođe“.

Ove godine navršava se 800 godina od kako je njegov deda kralj Stefan Prvovenčani 1217. dobio kraljevsku krunu od pape Honorija Trećeg. Najavili ste da ćete tim povodom dopisati knjigu o ovom vladaru. Šta konkretno spremate, imajući u vidu istorijske kontraverze koje prate ovaj događaj – neslaganje Svetog Save, otpor vlastele, drugo krunisanje u manastiru Žiča..?

– Naša istoriografija je sve kontroverze oko Stefanovog krunisanja rešila. Krunisan je jednom, papinom krunom u crkvi Svetog Petra i Pavla 2017. godine. U svojoj knjizi donosim sve relevantna dokumenta i mišljenja o tom velikom događaju. Rukopis ove proširene biografije Stefana Prvovenčanog sam već predao. Biće to četvrto izdanje. U njoj će biti prezentovan istorijski luk – od doba u kome su Srbi primili hrišćanstvo do krunisanja i dobijanja autokefalnosti. Želeo sam da prikažem, po mom sudu, najznačajnijeg srpskog vladara, čija se veličina ogledala i u tome što okrenuvši se Istoku, Srbiju nije odvojio od Zapada. Prihvativši vrednosti vizantijske kulture i verske vertikale Istoka, ne odričući se zapadnih tekovina i saradnje sa Rimom bratski je sa Savom udario temelje duhovnom preobražaju svoga naroda, ali i odredio Srbiji politički smer koji će biti preovlađujuća praksa srednjevkovne srpske države. Dakle, proširena biografija Stefana Prvovenčanog je još jedan pokušaj da se od negdašnjeg jaka ognja, kako veli pesnik, sačuva iskra koja još tinja. Takođe obećao sam da ću sledeće godine da završim i biografiju Svetog Save s podnaslovom: princ-monah-svetitelj, kako bi se u knjižarama pojavila 2109. na 800. godišnjicu autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve.

Vredni proučavanja na političkim i ekonomskim studijama

– Gotovo svaki od vladara iz ove dinastije mogao bi da bude primer za izučavanje pragmatskog, racionalnog pristupa politici, odnosno vođenju države. Recimo, verski dualizam u Srbiji je postojao još od vladavine Stefana Nemanje. Politika nemanjićkih vladara je bila da, iako odani Pravoslavnoj crkvi, održavaju dobre odnose i sa Rimom. Stefana Nemanju je krstio rimski sveštenik; Stefana Prvovenčanog je krunisao papski legat; Uroš Prvi bio je pod snažnim uticajem katoličanstva svoje žene Jelene; Dragutin, Milutinov brat, je prišao rimskoj crkvi, istina posle abdikacije, a kralj Milutin, njegov sin Stefan Dečanski i car Dušan su – doduše ne sprovodeći tu odluku u delo – izrazili spremnost da priznaju papin primat. Da nisu podlegali verskom ekskluzivizmu, govori i primer da je 1351. car Dušan je nameravo da uda svoju kćerku za jednog od sinova osmanskog vladara Orhana. Najverovatnije da je srpski zet trebalo da bude srednji Orhanov sin Murat – sultan koji će 1389. poginuti na Kosovu. Vizantijski istoričar Nićifor Grigora kaže da je turski emir, primivši radosno Dušanovo izaslanstvo, poslao srpskom caru glasnika koji je u njegovo ime potvrdio ovaj brak do kog, ipak, nije došlo. Ali, sama Dušanova spremnost na takav čin govori mnogo o njegovoj vladarskoj pragmatičnosti. Naravno, tada se Turci nisu doživljavali kao posle Maričke i Kosovske bitke – objašnjava Mičeta zbog čega bi Nemanjiće, koji su Srbijom u kontinuitetu vladali 205 godina, danas trebalo izučavati na studijama političkim i ekonomskih nauka.

Car Dušan i Albanci

– Car Dušan je sa Albancima imao dobre odnose. Evropska nastojanja da se Albanci iskoriste protiv Dušana nisu imala uspeha. Recimo, u pismu francuskom kralju Filipu Šestom iz 1332, barski nadbiskup Gijom Adam o Albancima razmišlja kao o faktoru unutrašnje nestabilnosti srpske države. Nije današnja situacija, dakle, ništa novo. Međutim, albanski feudalci su svoj interes pronalazili u savezništvu sa srpskim vladarom. Ovakva orijentacija albanskih velmoža plod je činjenice da se u srednjevekovnoj Srbiji, bez obzira kom se narodu pripadalo, mogao steći ozbiljan politički ugled i status kao i zavidno bogatstvo. I za vreme Dušanovog dede kralja Milutina albanska vlastela učestvuje u poretku srpske države sa raznim dvorskim titulama i beneficijama. U Dušanovoj carskoj tituli (povelja iz 1348) Albanci su navedeni uz Srbe, Grke i Bugare – Albanci su bili, dakle, ravnopravan narod srednjevekovne Srbije – tvrdi Luka Mičeta.