Minhenska filharmonija poverena Austrijancu Manfredu Honeku

Odmah valja napomenuti da Minhenski filharmoničari već decenijama kultivišu singularnost Bruknerovog zvuka, još iz vremena svojih legendarnih dirigenata kao što su Mazel, Čelibidahe, Tileman, Gergijev… pa se gost-dirigent ovim nastupom i lično ovajdio od orkestra u čijoj je genetskoj dispoziciji nešto poput bruknerovskog zvuka.

Koncert sa 8. simfonijom Antona Bruknera izveden je 18. marta u Izar-filharmoniji u Minhenu, kao jedinom tačkom celovečernjeg programa.

U ovoj simfoniji Bruknerovo kompozitorsko stvaralaštvo dostiže svoj zenit.

Kompozitor je sam označio finale ove simfonije kao ”najznačajniji deo svog života” i kao autograf na dnu partiture napisao – Aleluja!

A kad se, na kraju simfonije od 80 minuta, sve četiri osnovne teme stavova kao slamajuće kupole gotske katedrale jedna preko druge harmonski slivaju u finalnu tačku, onda se sagledava ta monumentalna kompozitorska konstrukcija.

Celokupno kompozitorsko umeće i iskustvo ogledaju se u ovom veličanstvenom finalu koje publiku ostavlja bez daha.

Anton Brukner rođen je 4. septembra 1824. u Ansfeldu u Gornjoj Austriji, a umro 11. oktobra 1896. u Beču.

Njegova 8. simfonija u prvoj varijanti nastala je između 1884. i 1887, a druga verzija došla je 1889/90.

Simfonija je posvećena ”Njegovom kraljevskom i carskom apostolskom veličanstvu Francu Jozefu I, caru Austrije i apostolskom kralju Mađarske… sa najdubljim strahopoštovanjem”.

Osma simfonija, inače, najduža je simfonija u istoriji muzike, koja traje čitavih 80 minuta.

Samo nebeski Adagio traje 25 minuta – kao čitava jedna Mocartova simfonija!

I tamni, sudbinski početak prvog stava signalizira dramatiku dela, koja se dugo i ponovljeno u gradacijama tematizuje u spretno kombinovanim i romantičnim harmonijama à la Vagner, kompoziciono postavljenim.

U njoj se prepoznaju i tipični elementi Bruknerovog stila, tzv. Bruknerov ritam koji se sastoji iz dve četvrtine i jedne triole ili pak sklonost da grupe instrumenata nastupaju u blokovima.

Brukner je 1887. uputio partituru dirigentu Hermanu Leviju za praizvođenje u Minhenu iz dva razloga.

Najpre jer je tamo njegova 7. simfonija imala veliki uspeh, a i zato što je u bečkoj štampi i muzičkoj kritici imao težak položaj, posebno sa najznačajnijim kritičarem toga vremena Eduardom Hanzlikom, koji je Bruknera obasipao bespoštednom kritikom zbog njegovog epigonskog odnosa prema Rihardu Vagneru.

Ali maestro Levi je, nakon studija partiture prve verzije 8. simfonije, bio užasnut i poručio da sa tom partiturom ništa ne može da se počne.

Ta poruka je Brukneru došla kao hladan tuš – najpre ga je bacilo u depresiju, ali se ubrzo dao na posao i 8. simfoniju temeljno preradio.

Praizvođenje 8. simfonije u drugoj verziji bilo je 18. decembra 1892. u Beču u Musikverein sali Bečkih filharmoničara.

Dirigent je bio Hans Rihter.

Hanzlik ni sa ovim preinačenjima nije bio zadovoljan cinično primetivši ”da sve teče nepregledno, bez reda, nasilno i u užasnu dužinu. Nije nemoguće takvoj somnabulnoj muzici u stilu mačećeg mijaukanja predvideti sudbinu”.

Drugi su, pak, u novoj verziji sa apoteozom slavili „duh Eshilovog Prometeja i titansku snagu”, a Hugo Volf u njoj je video ”Savršeni trijumf svetlosti nad tamom”.

Volf u jednom pismu Emilu Kaufmanu piše: ”Ukratko, ovakav trijumf ni jedan rimski imperator ne bi lepše mogao zamisliti”.

Danas Bruknerova 8. simfonija, opštim konzensom muzikologa, muzičara, kritike i slušalaca, važi za grandiozno remek-delo simfonijske muzike.

Duh takve titanske snage izraza Bruknerove 8. simfonije lebdeo je i u Minhenu, te se publika istrajnim aplauzom i bravo povicima odužila Minhenskim filharmoničarima i gostu-dirigentu Martinu Honeku.