INTERVJU Minja Bogavac: Lakše je u Srbiji ukinuti čitavu realnost nego jedan rijaliti šou

Bez lažne skromnosti, imamo utisak da na sceni ne postoji pozorište kakvo je naše. Zato verujemo da i naš festival, ima sve šanse da bude drugačiji. Publika bi trebalo da ga odabere, zato što je naša publika, uvek više od publike. Mi smo zajednica i trudimo se da naš odnos s publikom, ne bude jednosmeran. Ne pozivamo vas kao slušaoce naših monologa. Pozivamo vas na dijalog, čije teme otvaraju predstave – ističe Minja Bogavac, najavljujući prvi Reflektor teatar festival, koji se održava od 27. do 30. novembra na beogradskom Dorćol platzu.

Slogan festivala je “Svetla strana mene”, a čitava sezona zove se “Svetla strana scene”. Ako se ima u vidu da se Reflektor bavi „teškim“ temama, pitanjima identiteta, problema u savremenom (srpskom) društvu, da rečju podrazumeva angažman, gde tu ostaje prostor za svetlost? Ili je stvar upravo u tome – protiv mraka boriri se može samo svetlim, radosnim, entuzijastičnim, optimističinim i kad se čini da je sve crno?

– Stvar jeste u tome. Radost i entuzijazam su, danas i ovde, bezobrazna, drska i neobična osećanja, alternativna svemu što nas okružuje. Pri tome, entuzijazam na kome radi Reflektor teatar, nema u sebi ni malo eskapizma. Ima odluke, tvrdoglavosti i upornosti, koje se graniče sa inatom. Mi ne pravimo lake komade. I ne pravimo ih lako… Ali, ma kako da su teške i mračne teme koje istražujemo, sve naše predstave imaju svetleće ideje. A to je možda i samo jedna, uvek ista ideja, koju ponavljamo 11 godina: da smo sami odgovorni za svoje živote i naše društvo. Da je život, kao i pozorište – ono što od njega napravimo… i da je naša dužnost da se trudimo da ga pravimo najbolje što znamo. Pa, da i onda kad je vreme nepodnošljivo teško, uvek postoji nekakav izbor. Uostalom: svako vreme je teško… Ali, u teškim vremenima, uvek postoji svetla strana i svako od nas – malih, ljudi po sredini, ima mogućnost da je izabere. Neki će izabrati oportunizam, drugi će izabrati Istinu. Ne moramo svi da budemo heroji, ali je za početak dosta važno da ne pristanemo na ulogu žrtve. Optimizam Reflektor teatra sav je u tom nepristajanju.

 Šta možemo saznati iz „Pedagogije otpora Branka Ćopića“? Koja je uloga umetnika u mutnim vremenima?

– Pedagogija otpora Branka Ćopića u režiji Zlatka Pakovića, jedna je od onih predstava koje treba da nas podsete da vreme nikad nije bilo lako… Ćopića danas, uglavnom, pamtimo kao autora najlepših knjiga za decu i mlade, koje su bile neizostavni deo odrastanja generacija rođenih u SFRJ. Ako ste čitali Ježurkinu kućicu, ako znate ko je Nikoletina Bursać ili ako ste u lektiri imali roman Orlovi rano lete – jasno vam je kakav je čovek i bio Branko, koliko nežan, ispravan, topao i duhovit. Zaboravili smo, međutim, da je taj isti Ćopić stradao u jednom vremenu, koje danas idealizujemo. Da je bio progonjen kao izdajnik i disident, zbog toga što se među prvima usudio da izgovori kako će Jugoslaviju uništiti generacija koja ju je i stvarala. Bila je to Brankova generacija. I bili su to njegovi dojučerašnji partijski i ratni drugovi. Možete li da zamislite kako je teško izgovoriti ovakvu istinu, u lice svojim prijateljima? I koliko danas umetnika znamo, koji su spremni na sličan potez?! Cenu istine, Branko je platio životom… a Paković, samoubistvo Branka Ćopića naziva “političkim performansom” pedagogije otpora. Za Reflektor teatar festival, ova je predstava posebno važna, iz više razloga. Prvi je taj što se bavi umetnikom i idealistom, u oportunističkom društvu. Drugi je jugoslovenski karakter stvaralaštva Branka Ćopića, koji bismo voleli da ima i naš festival, bez obzira na činjenicu da se Jugoslavija danas zove region.

A šta će publici reći Čelsi Mening? Kako se iz ralja tabloidnog čupa istina, pa umesto da se senzacionalistički bavimo promenom pola da shvatimo šta nam to iz prve ruke saopštava verodostojan svedok nekih zbivanja?

– Najkraće rečeno: Čelsi Mening je transrodna uzbunjivačica… i zanimljivo kako reč transrodna odjekne glasnije, od reči uzbunjivačica. Zato bih odgovor na ovo pitanje počela ranijom tačkom iz biografije Čelsi Mening. Sajtu Vikiliks prosledila je najveću bazu poverljivih podataka američke vlade, a ti podaci ne bi bili poverljivi, da nisu ukazivali za prikrivanje ratnih zločina. Fascinantno je kako nas fenomen transrodnosti ili promene pola, koji je – na kraju krajeva individualni čin, uzbuđuje više od činjenice da Vlade, u ime milona svojih građana, vrše a zatim prikrivaju ratne zločine, u kojima strada na hiljade ljudi. Razara nas potreba da kontrolišemo šta pojedinci ili pojedinke rade sa svojim životom i telom. Sa druge strane, začudno smo ravnodušni, kad čujemo da je neka vlada, u nekom zločinu eliminisala hiljade tuđih života… Tom fenomenu nažalost, svedočimo i poslednjih dana, dok gledamo prizore pakla iz Palestine i pri tom raspravljamo o tome “ko je u pravu”. Kao da iko može biti u pravu, dok ubija ljude… Irena Ristić i Đorđe Živadinović Grgur biografiju Čelsi Mening koriste kao platformu za filozofski dijalog, o najvažnijim etičkim pitanjima današnjice, uključujući i ova. Umetničko delo hibridne forme, koje su na ovaj način napravili, ne liči ni na šta što ste ranije gledali. Tako će njihova Čelsi svima reći nešto drugo… jer, šta god govorila: ljudi će uvek čuti ono što žele.

Kako nam je postalo svejedno da li je nešto „bukvalno“ ili je „otprilike“, kako je to u genijalnom naslovu svoje drame uočio mladi Tadija Čaluković? Kako je nastala ova oksimoronska sintagma koju najčešće upotrebljavaju mladi? Šta ona govori o njihovom poimanju ovog sveta ili o tom svetu samom?

– Citiraću repliku iz komada mladog kolege Tadije Čalukovića: “Život koji znaš bukvalno, ne znaš čak ni otprilike”. Vreme u kome živimo, na globalnom nivou, donelo je novi pojam u Oksfordski rečnik. To je pojam postistine, kojim se označava jedan od najopasnijih fenomena današnjice. Svedočimo tome da objektivne činjenice imaju neznatan uticaj na kreiranje javnog mnjenja, odnosno odluka koje pojedinačno donosimo. Više nismo sigurni ni da je Zemlja okrugla! Srbija, nažalost, živi baš radikalan oblik postistine, u kom se pokazuje da je lakše ukiniti čitavu realnost, nego jedan rijaliti-šou. Komad bukvalno.otprilike bavi se tim fenomenom, kroz poetsku formu, čiji žanr autor definiše kao pasijans-dramu. Ogromna je privilegija to što na Festivalu imamo autorski prvenac nesumnjivo darovitog, mladog pisca. Ogromna je privilegija, takođe, i to što na Festivalu imamo još jednu debitanstku predstavu. To je Vrpca Aleksandre Arizanović – glumice, plesačice i koreografkinje, koja nas u svojoj intimnoj predstavi, podseća na vrlo radikalnu tezu: da je Život vredan i lep!

Vaša predstava zaštitni znak kojom je otpočeo rad Reflektor teatra – „Muškarčine“, igraće se na festivalu, obeležavajući 11 godina postojanja. I ona pokreće važno pitanje roda. Imate li uvid u to da li i koliko uspeva da promeni stavove mladih po pitanju rodnih stereotipa, pogotovo kad se ima u vidu da su neretko ti stereotipi uzrok rodno zasnovanog nasilja i sve učestalijeg femicida?

– Teško je izmeriti koliko jedna predstava može da utiče na stavove mladih. Ali kad su u pitanju Muškarčine važno je reći kako je ova predstava nastala pre 11 godina, u okviru Programa za rodnu ravnopravnost Centra E8 i regionalne mreže Inicijativa mladića koju čine organizacije iz posvećene radu sa mladima i za mlade. Tako su Muškarčine zapravo pozorišni odraz mnogo kompleksnije priče, vezane za omladinski rad na prevenciji vršnjačkog i rodno zasnovanog nasilja. U svim našim programima vrlo se precizno mere i dokumentuju rezultati vezani za promene stavova i ponašanja mladih. Radimo odličan posao, a dokaz je činjenica da su kroz naše programe prošle na desetine hiljada mladića i devojaka, kojima smo pomogli da se razviju u zdrave i pozitivne ljude. Naša projektna dokumentacija definitivno nije lažirana. Dostupna je na sajtu Centra E8 svima koji su zainteresovani da je prouče. Volela bih da takvih ljudi bude mnogo jer su vršnjačko i rodno zasnovano nasilje – ozbiljni problemi, koji zahtevaju ozbiljna rešenja. To posebno naglašavam danas, u svetlu BIRN istraživanja koje nam je pokazalo kako grupa fantomskih organizacija godinama iz budžeta izvlači milione, opredeljene za rad u ovoj oblasti. Nadam se da je svima jasno koliko velika šteta je time nanesena Srbiji, a posebno mladim ljudima koji u njoj odrastaju.

Entuzijazam nije samo odlika ove sezone, niti samo ovog festivala, već čitavog rada Reflektor teatra. Može li se samo na njemu opstajavati ili je, naprotiv, jedino on nužan uslov za postojanje jednog ovakvog teatra?

– Kad se nešto mora, nije pitanje da li se može. Moramo da opstajemo na entuzijazmu, jer nije kao da imamo mnogo nečeg drugog u šteku. Kad je u pitanju Festival koji smo pokrenuli, evo – priznajem kako smo ovoga puta prevazišli sebe! Avantura u koju smo se upustili praveći festival sa nulom budžeta, prilično je nenormalna. Ipak, u tom ludilu, beskrajno je ohrabrujuća činjenica da smo saveznike, saborce i saborkinje, našli u svim umetničkim kolektivima koji na ovom festivalu nastupaju. Izgleda dakle da nismo jedini, koji žive od entuzijazma… a ako nismo jedini, to znači da nismo sami. Imamo jedni druge, što je vrlo dobar početak, a ako dođete na naš Festival, onda imamo i vas… I tako nekako stižemo do čuvenog citata Margaret Mid: “Nemojte sumnjati da mala grupa odvažnih pojedinaca može da promeni svet”… Ne tvrdim da smo baš mi ta grupa, ali imamo pravo da pokušamo!

Program

Pozorišni pretres o ratu, rodu i slobodi – Šta bi Čerlsi rekla meni autora Irene Ristić i Đorđa Živadinovića Grgura (onda obrnuto), u izvođenju Hop.la! (RS), 27. novembra od 20 sati u Muzeju nauke i tehnike; Pedagogija otpora Branka Ćopića autora i reditelja Zlatka Pakovića, u izvođenju Pozorišne scene Krajine (BiH), 28. novembra od 20 sati na sceni Reflektor teatra u Dorćol platzu; bukvalno.otprilike autora Tadije Čalukovića i Klare Fiolić (Hr) u režiji T. Čalukovića, igra K. Fiolić, 29. novembra od 20 sati na sceni Rt u Dp; Vrpca autorke Aleksandre Arizanović, izvođačice A. i Jelica Arizanović, u produkciji Udruženja baletskih umetnika Srbije i Festivala koreografskih minijatura, 30. novembra od 19 sati na sceni Rt u Dp; Muškarčine po konceptu, tekstu i u režiji Milene Bogavac i Vojkana Arsića, koautori i izvođači Đ. Živadinović Grgur, Jovan Zdravković, Marko Panajotović, Nikola Pavlović, Uroš Novović i Rastko Vujisić, 30. novembra od 20 sati na sceni Rt u Dp.