Minja Bogavac : Politička elita ovo društvo režira kao parodiju

Povod je premijera njenog autobiografskog performansa “Mrzim pozorište”, koji će izvesti na Svetski dan pozorišta 27. marta, na sceni Reflektor teatra na Dorćol platzu od 20 sati.

O tome, kao i aktuelnoj situaciji na pozorišnoj i javnoj sceni, govori direktno i lično.

Inspiraciju za performans, koji će, kako kaže biti nalik večeri jer će zajedno s publikom jesti njene strahove do poslednje mrve, našla je za vreme vreme pandemije korona virusom kada njie mogla da se bavi svojim poslom.

Kada je, uslovno rečeno, toj traumi došao kraj nastavila je sa radom kao svaki dobro “dresirani profesinonalac”, ali u tome više nije pronalazila radost…

Vaš performans se zove “Mrzim pozorište” i izvešćete ga na Svetski dan pozorišta. Zašto mrzite pozorište na njegov praznik?

– Kaže se da je tanka linija između ljubavi i mržnje. A kaže se i da je pozorište ogledalo društva…
U svakom slučaju, performans “Mrzim pozorište” govori o pozorištu, iz ličnog i subjektivnog ugla, osobe kojoj je Svetski dan pozorišta – svaki dan. Sve u mom životu, podređeno je pozorištu. I određeno pozorištem… Pretpostavljam da je tako i sa drugim ljudima, koji svoj posao shvataju kao poziv, kao misiju i kao važan deo identiteta. Pretpostavljam i da je neoliberalni kapitalizam, dodatno zakomplikovao stvari, pa su težak rad i samoeksploatacija, neka vrsta opšte dijagnoze našeg vremena. Ipak, u drugim profesijima, nije toliko izražen taj kult “ljubavi”… Ako se, naprimer, bavite kardiohirurgijom, svi znamo da radite važan i ozbiljan posao, ali niko ne očekuje da okolo pričate kako ste srećni dok operišete nečije srce! U pozorištu, međutim, morate neprekidno da ponavljate koliko volite svoj poziv, kako vam je stalo do vaše publike i kako je vaš poziv, zapravo vaša privilegija… Činjenica je da radim mnogo i veoma posvećeno… ali je isto tako činjenica i da na moj “najlepši poziv na svetu” svakodnevno utiče milion društvenih faktora, koje ne mogu da sprečim…Pozorište ne nastaje u vakuumu. Ono je direktno povezano, sa svim društvenim odnosima i odnosima moći. Sem toga, pozorište je uvek javno, a javna sfera našeg društva, odavno je postala opasna, blatnjava i izrazito neprijateljska sredina. Bijemo se, ko čime stigne; ništa više nije sramota i ništa nije blam. Zato više ne želim da govorim kako volim to što radim! Ne želim da romantizujem samoeksploataciju, niti da se pravim da ne vidim nepravdu, nasilje i svu besmislenost sveta, čiji sam deo. Jer, pozorište bi trebalo da bude savest društva, odbrana lepote i ljudskog dostojanstva. Pozorište bi trebalo da bude škola empatije, solidarnosti i kritičkog mišljenja…
A pogledajete ovo društvo! Prostim uvidom u savremeni svet, zaključujem da smo moje uvažene kolege i ja – negde omanuli. To što bi trebalo da branimo, leži ugaženo u blatu, a mi smo i dalje tu… Veselo se osmehujemo, na jutarnjim programima, dok pozivamo publiku na svoje premijere i sve mi češće izgleda kao da ne osećamo nikakvu odgovornost za “urušen sistem vrednosti”, o kome tupimo u intervjuima. Zapravo, mi smo idealni reprezenti tog sistema. On nije mogao da se uruši bez naše pomoći. I našeg prećutnog pristanka.

Šta vas je inspirisalo da napravite ovaj komad?

– Pandemija korona virusa i period u kome nije bilo moguće baviti se pozorištem, na regularan način.
Prvo je bilo vanredno stanje, sa zabranom kretanja i okupljanj, a zatim je usledio još teži period, neprestanog rada u “kreni-stani” režimu, kada smo davali sve od sebe, da stvari pokrenemo sa mrtve tačke, potpuno svesni da u svakom trenutku, sve može da se raspadne. Da svaka predstava može da se otkaže. Da svaki proces može da se prekine. Da je svaki dogovor, zapravo samo spisak želja i da je naš poziv postao opasna i vrlo rizična aktivnost…
Jer, pozorište je umetnost kontakta i veština okupljanja, a globalna pandemija nam je ukazala, da kontakt i okupljanje, nisu zagarantovani. Da postoji verzija budućnosti sveta, u kojoj će svaki kontakt biti rizičan, a svako okupljanje zabranjeno…
Vrlo sam teško prošla kroz taj period i mislim da mi je bilo potrebno neko vreme, da se odmorim, da sagledam i pobrojim svoje gubitke…
To vreme nisam imala. Uostalom, kao ni drugi Ijudi, koji žive od svog rada…
Nekako glatko i neosetno, sve se vratilo na staro i svi smo nastavili da radimo, kao da se ništa nije dogodilo…Kao da zajedno nismo preživeli ogromnu traumu i strah…
Pandemiju je, u glavnim vestima, zamenio rat u Ukrajini, pa je tako tenzija ostala konstantna, a od nas se ipak očekuje da teramo dalje, kao da sve u redu…
Kao i svaki “dobro dresirani profesionalac”, nastavila sam da marljivo izvršavam svoje obaveze, ali – u tome više nisam pronalazila radost. Moja emotivna veza sa pozorištem, tako se našla u ozbiljnoj krizi. Pisala sam “Mrzim pozorište”, sa željom da popravim stvari i shvatim: šta se to desilo, gde smo pogrešili, kad je pošlo nizbrdo… Tako je “Mrzim pozorište” moj ozbiljan razgovor, sa samom sobom. I ne krijem da je funkcija ovog performansa, u neku ruku i terapijska… Jedna od mojih najdražih spisateljica, Sara Kejn, u svom komadu “Žudnja” piše: “Ljubav me je uništila, a samo me ljubav može spasiti”. U mom slučaju, reč “ljubav” može se zameniti rečju pozorište. Pozorište me je uništilo, dakle – pozorište bi jedino moglo i da me spase!

Kako je ovo lična ispovest, možda biste mogli da nam otkrijete, ako se sećate, i ako je to vezano za neki konkretan događaj, kad ste se zarazli pozorištem, i da li ste tada ili kasnije odlučili da to bude vaš poziv?

– Prva jasna sećanja koja imam, sećanja su na snimanje dečije serije “Aca Poštar”. U ovom snimanju, učestvovala je grupa dece, iz mog vrtića. Ja nisam volela da idem u vrtić. Bila sam stidljiva devojčica i nisam se dobro snalazila, među drugom decom. Ipak, na snimanjima, postojala su jasna pravila i okvir ponašanja, koji sam shvatala veoma ozbiljno. Slušala sam odrasle i pažljivo pratila sve instrukcije. Zahvaljujući detinjoj stidljivosti, pokazala sam nešto što liči na glumačku disciplinu, pa sam uskoro počela da dobijam i malo veće zadatke. Bila sam iznenađena, kada sam shvatila da sam na snimanju dete koje se “ističe”, a posebno me je ohrabrila činjenica da su i druga deca iz ove grupe, počela da primećuju da postojim. Tako sam upoznala osećaj samopoštovanja…Kada se snimanje serije završilo, insistirala sam da odmah pođem u prvi razred, iako još nisam imala punih sedam godina. Sa devet godina, postala sam članica dečije dramske grupe Radio Beograda; sa šesnaest, bila sam primljena u “Dadov”, sa osamnaest sam upisala FDU… Stidljivost je zauvek ostala u obdaništu! Ovde mi je važno da dodam kako je u vreme dok sam išla u srednju školu, moja starija sestra Jelena, studirala pozorišnu režiju. Za vreme studija, Jelena mi je dozvoljavala da sedim na njenim probama… Delila je sa mnom stručnu literaturu, a dramsku lektiru, čitale smo zajedno, po ulogama. Kada je s kolegama s klase, učila za ispite, ja sam opet tu sedela i sve sam prisluškivala…
I mada nisam uvek znala šta ću raditi, znala sam da će to sigurno biti u pozorištu. I bila sam u pravu jer, mada sam diplomirala na katedri za dramaturgiju, u prethodnih dvadeset godina, radila sam i radim, bukvalno sve poslove, koji se mogu raditi u pozorištu: od pisanja, dramaturgije, režije, izvođenja, produkcije, svetla, tona, dramske pedagogije i prodaje karata…
Da li mi i dalje verujete kada vam kažem da mrzim pozorište?! “Mrzim pozorište” je kemp.
Moja laž koja govori istinu.

Znamo, kroz vaše predstave i rad da ste uvek društveno angažovani i aktuelni. Kada ste zbog toga platili najveću cenu?

– Spremna sam da zauvek otplaćujem cenu toga što tvrdoglavo verujem kako je pozorište prostor slobode. Ne zanima me koja je društvena, tržišna cena tog uverenja, jer je za mene ono neprocenjivo. Ono je razlog, iz koga ujutru ustajem i radim do uveče…S godinama, naravno, postalo mi je jasno: kada nema slobode u društvu, nema je ni u pozorištu. I u tome je problem sa mojim trenutnim emocijama, spram pozorišta…Ono više nije prostor mog rada, koliko je moje jedino sredstvo borbe za iluziju slobode.
U njoj ponekad dobijem neku bitku, ali mi je sve jasnije kako su male šanse da ću dobiti rat.
Na kraju dana, razmišljam ovako: nije ni važno ko će pobediti! Važno je na kojoj strani se borimo.
“Svetla strane scene”. To je naslov tekuće sezone Reflektor teatra.

Baš u susret Svetskom danu pozorišta imamo mnogo zbivanja, koja eksplodiraju, a zatim se pretvore u izduvani balon, pa deo onih koji veruju da bi eskalacija nezadovoljstva stanjem stvari na kulturnoj sceni mogla da dovede do promena nabolje se osećaju obmanutim, stvaraju se podele unutar esnafa…Kako na to gledate?

– Nemamo više ni vremena, ni prava da vodimo svoje male, parcijalne bitke. U selu koje gori, sasvim je nebitno gde stoje babine ukosnice. A naše borbe često se svode na to: herojska spasavanja babinih ukosnica! Publika počinje da nas prezire i to sa punim pravom… Jer, pozorište bi trebalo da bude korektiv društva i tvrđava iz koje se brane građanske slobode. Nažalost, ovo što danas i ovde nazivamo pozorištem, samo je forma, bez suštine. Još jedna uspešno urušena institucija našeg društva. Naučeni da ga volimo i da neprekidno pričamo o svojoj ljubavi prema ovom “hramu kulture”, sada smo nespremni da se suočimo sa ovom tužnom istinom. Zato insistiram na naslovu “Mrzim pozorište”. Pokušavam, zapravo, da stvari sagledam iz neke nove perspektive, ne bih li tako uspela da ih razumem…Jer, ako nas je ljubav prema pozorištu dovela do zida, možda je mržnja nova strategija borbe. Možda taj zid može da se sruši! Možda je zapravo taj zid upravo onaj “četvrti zid” o kome vekovima drobimo, ne primećujući da je imaginaran i da nas samo naša vera da taj zid stvarno postoji, sprečava da dopremo do svoje publike, na direktniji, iskreniji i pošteniji način.

Kako komentarišete dramu oko „Buhe“ i premijerku Anu Brnabić koja se pojavljuje i rešava stvar. Verujete li njenim obećanjima?

– Ne verujem ni u šta. Ne verujem čak ni u tu dramu, koja je krajnje neuverljivo izvedena. Sve mi izgleda kao još jedna loša predstava, ali ne predstava s repertoara Pozorišta “Boško Buha”, već s repertoara političke elite, koja ovo društvo režira kao parodiju.

Kako sada, s vremenskim odmakom, gledate na odlazak Ivana Medenice s čela Bitefa?

Volim Bitef. Želim mu sve najbolje… Poštujem Ivana Medenicu, kao i njegovu odluku, koju smatram časnom. Poštujem i Nikitu Milivojevića, kao reditelja koji za svoj rad, ima sva priznanja i reference. Ipak, baveći se slučajem Bitefa, opet zalazimo na teren parcijalnih borbi i parcijalnog sagledavanja, veoma složenog problema. Nije problem Bitef, problem je sistem. Problem su kadrovske politike zasnovane na negativnoj selekciji i stranačkim opredeljenjima, bez ideologije, vođene najbanalnijim i najsitnijim… ukosnicama od interesa.

Da li biste pojasnili zašto ste izabrali formu predavačkog performansa i da li biste približili čitaocima Danasa šta ona podrazumeva?

– Predavanje-performans je hibridna forma, između teorije i prakse, nauke i umetnosti. U slučaju mog komada “Mrzim pozorište” – imaćete priliku da čujete tekst, u kome teorijski objašnjavam svoje umetničke prakse i društvene strategije preživljavanja na sceni. Neću vam samo čitati tekst: nešto ću i da odigram, kako bih vam što vernije i što plastičnije pokazala, s kojim se sve aždajama i vetrenjačama borim, u pokušaju da živim od pozorišta i za pozorište, u Srbiji, danas. Sve je upotpunjeno originalnom muzikom i kolažnim, dokumentarnim video radovima Jugoslava Hadžića. Biću brutalno lična, jer – lično je političko. I biću iskrena, jer verujem da moje iskustvo dele i drugi ljudi. Pre svega, moje koleginice i kolege… Paradoksalno zvuči, ali “Mrzim pozorište”, komad je namenjen svima koji ga beskrajno vole. Na sceni sam sama, u svoje ime, i to što sam pripremila, nije predstava, već nešto nalik ne večeru. Ješćemo moje strahove i nadam se da ćemo ih zajedno pojesti, tako da na tom tanjiru više ne ostane ni mrva… Prijatno!

Imate li tremu pred nastup?

– Naravno da imam. U performansu “Mrzim pozorište” izvodim komad opsesivne spisateljice Minje Bogavac, koja bukvalno na svakoj probi menja tekst! Za mene, kao izvođačicu, ova saradnja je emotivno iscrpljujuća i jedva čekam da se proces završi…Svađam se, dakle, sa samom sobom. Ako to nije trema – ne znam šta je.

Želim tu osobu da upoznam i da je vodim na ručak…

*Imali smo i slučaj s Beogradskim dramskim pozorištem (BDP), skidanje kritičarke Vremena s liste protokola za premijere zbog kritike „Kad će kraj?“ povodom premijere “Božanstvene komedije”. Upravnik BDP-a se ne oglašava, osim te izjave u „Kuriru“ da je svako ko plati kartu dobrodošao u BDP. Kako to komentarišete?

– Događalo se i ranije. I drugim kritičarima, u drugim pozorištima…Sve su to sitna pitanja, upravničkih sujeta i opet mi se čini da raspravljamo o ukosnicama… Nadam se da će Vreme, svojoj kritičarki redovno kupovati karte za Beogradsko dramsko pozorište i da će kritičarka nastaviti da radi svoj posao, najbolje i najpoštenije što zna…Ali, koga je za to zapravo briga?! Ako niste baš autor ili producent predstave sa lošom kritikom i ako niste kritičarka, nepošteno skinuta s protokola…Hoću da kažem: nađite mi jednu osobu, koja se ne bavi pozorištem, a koja redovno čita pozorišne kritike i tako donosi odluku šta će da gleda, u pozorištu! Želim tu osobu da upoznam i da je vodim na ručak… Evo, dakle. Nek ovo bude javni poziv! Ukoliko se ne bavite pozorištem, a redovno čitate kritike, ostavite svoj kontakt redakciji “Danasa”ili u Reflektor teatru, a ja ću vam se javiti, sa predlogom da vas vodim na ručak! Now we wait!

 

Konzervativnost

Koji su vam bili najizazovniji momenti tokom studiranja na Fakultetu dramskih umetnosti?

– Fakultetu dramskih umetnosti, iz vremena kad sam studirala, zameram konzervativnost… Spremali su nas da budemo zanatlije na polju dramskog, uz potpunu ignoraciju savremenih pozorišnih tendencija, teorija i praksi. Isto tako, nedovoljno pažnje je posvećivano našem političkom opismenjavanju. Kažem “nedovoljno pažnje” a ne “nikakva pažnja”, jer smo imali sreće da jedan deo naših predavača, ima lični entuzijazam i želju da s nama debatuje o društvu… Ali, ovo su bili časni izuzeci, a ne kurikulum našeg akademskog obrazovanja. Sa FDU-a, izlazili smo trenirani da se bavimo dramom, ali bez jasnog razumevanja društva, u kome treba da radimo, za koje treba da radimo i kojim treba da se bavimo, u svojim radovima… Ipak, želim da završim optimistično: sistem studiranja je danas skroz drugačiji, FDU je podmladio svoj profesorski kadar i nadam se da će nove gerenacije naših koleginica i kolega, sa fakulteta izlaziti spremnije za stvarni svet. Ako se varam, onda ništa, ali – biram da živim u nadi.