Minja Bogavac: Prespavaću izbore kao loš film

To kaže u razgovoru za Danas Milena Minja Bogavac, dramska autorka i direktorka Šabačkog pozorišta. Ova ustanova u danima pre pandemije obeležila je 180 godina pozorišnog života u Šapcu, ali i vredno pripremala peto Pozorišno proleće, kako kaže Bogavac, „radosni festival koji postaje tradicija i institucija“.

„Pandemija je uradila svoje, ali – ni mi se nismo dali, bez borbe! Istini za volju: nismo prekidali rad, bez obzira na sve prepreke i izmenjene okolnosti… Festival smo zakazali za jesen i početak naredne sezone, koja će nositi naslov „Nova normalnost“ . U duhu tog naslova, postaje sasvim logično to što ćemo sezonu otvoriti: „Prolećem u jesen“. Tokom vanrednog stanja, trudili smo se da što više snimaka naših predstava, učinimo dostupnim publici, a snimili smo i podelili više od dvadeset epizoda web-serije „Pričoteka“, namenjene deci. „Pričoteka“ je „ad hoc“ program, produciran uz pomoć štapa, kanapa, mobilnih telefona i dobre volje… ali, za nas je bilo važno da publika zna da smo tu, da smo u svojim kućama, ali ipak, svi zajedno“, ističe Bogavac. Ona dodaje da su koristili vreme bez repertoara i proba, te da su kraj vanrednog stanja dočekali u renoviranom Pozorišnom klubu, u kome će organizovati male programe. Sada čekaju jasne i precizne instrukcije o bezbednom održavanju proba i predstava, kako bi nastavili rad na predstavama „Radio Šabac“ autorke Olge Dimitrijević, „Generacija Z“ sa Omladinskim klubom, te pomenutu „Aplikacija Voland“ u režiji Kokana Mladenovića, čije premijere ih čekaju na jesen.

* Šta ti misliš o pozorištu na Jutjubu? Moglo se poslednjih meseci čuti da je to dobar način da se ne zaboravi na pozorište, ali istovremeno se čini i da je neko „tamo gore“ pomislio da kulturi i jeste mesto samo na internetu…

– Tokom pandemije, gledali smo mnogo snimaka pozorišnih predstava, ali: snimljeno pozorište – nije pozorište. To je informacija o predstavi, nije predstava. To je način da se nešto prikaže, ali ne i da se doživi. Za pozorišta u Srbiji, deljenje ovih snimaka, bilo je korisno, pre svega, jer smo shvatili da su nam snimci veoma loši. To ne čudi, s obzirom na male budžete s kojima radimo, ali je svakako jedan deo produkcije, na koji bismo, u budućnosti, morali da obratimo više pažnje. Takođe, ova pandemija primorala nas je da razmišljamo o novim formatima, o nekoj vrsti digitalnih predstava, koje bi bile umetnički zamišljene i koncipirane tako da se, delom, odigravaju u virtuelnom prostoru. Tokom vanrednog stanja, bilo je nekih pionirskih pokušaja da se takve predstave naprave, ali nije bilo dovoljno vremena da se o tome razmisli, i ode korak dalje od prezentovanja dramskog teksta, u lajv-strimu. Sezona pred nama, otvara prostor da razmišljamo i u tom pravcu… ali, pozorište – pravo pozorište, mora da ostane to što jeste: poslednje utočište žive i neposredovane komunikacije. Pozorište je ritual, i takvo mora da ostane.

* Prethodni period jasno nam je pokazao šta država misli o kulturi. Ako to do sada nismo tako precizno znali, znamo od trenutka kada je umanjen budžet Ministarstva kulture, zarad sanacije posledica epidemije. I šta sad? Šta činiti? Kako se ponašati? O čemu dalje razmišljati?

– Odavno znamo šta država misli o kulturi, ali sada smo otkrili i šta misli o upravljanju u krizi: posledice nepredviđene katastrofe, najbolje se saniraju kada uzmeš od onih koji imaju najmanje, a koji su istovremeno i najteže pogođeni. To je taj neki alanfordovski pristup kriznom menadžmentu… Počnemo li da razmišljamo u tom pravcu, budžet za kulturu trebalo bi popuniti otimanjem od dece, u školskim dvorištima. I to prvo otimanjem od najboljih đaka! … Jer, kultura je u vreme pandemije zaista bila „dobar đak“: stavili smo na raspolaganje svoju ukupnu produkciju. Sve što smo ikad proizveli, snimili, napravili i uradili, učinili smo besplatnim i dostupnim svima. Svoj rad smo pridružili komuniciranju osnovne državne poruke: ostanite kod kuće, verujući da će država i društvo najzad shvatiti kako kultura nije roba, a posebno: nije luksuzna roba, već ljudsko pravo i poslednja odbrana ljudskog dostojanstva. Činilo se da će i država i društvo, uvideti značaj kulture u vremenima krize… ali, država nije uviđavna, pa je u ovome najpre videla priliku da se otarasi te dosadne muve, koja – u redovnom stanju, stalno nešto zapitkuje, buni se, kritikuje i uopšte: pravi probleme… Ipak, ja se nadam da će se ova situacija još nekako rešiti i da poslednje rezanje budžeta, nije i završna reč.

* Nakon meseci apela stigla je pomoć tek za deo umetnika ostalih bez posla u proteklom periodu, a kako se čini, još nekoliko meseci neće biti uslova za normalan rad. Da li misliš da se takve stvari rade planski, ili je opet reč o samovolji pojedinaca, kao i kada se govori o cenzuri u pozorištu? Da li partijski kadrovi čuvaju državu od umetnika i u ovom slučaju?

– O tome imam jedno nepopularno mišljenje: nije sve u novcu. Ima nešto i u zakonskim okvirima! Umesto apela za pomoć, poziva na solidarnost i prošnje da nam se udeli nekakva „milostinja“, mnogo bi nam više značila sistemska podrška, mogućnost da radimo i zaradimo svoje plate i honorare. Institucije kulture imaju neke odobrene budžete, za programe koje, pod ovim uslovima, verovatno nećemo moći da realizujemo, u punom obimu. Zato nam sada, pre svega, treba mogućnost da budžete rebalansiramo i jedan deo sredstava usmerimo na nove programe, smišljene prema novim uslovima rada. A još pre toga: potrebne su nam jasne smernice i pravila novih uslova rada… Na takvim programima, mogli bismo da angažujemo naše kolege, honorarce, koji nisu zaposleni u institucijama, nemaju status samostalnih umetnika, ali značajno doprinose kulturnim scenama Srbije. Takođe, trebalo bi doneti neku vrstu „obavezujuće preporuke“ koja se odnosi na pošteniju podelu resursa između institucija kulture i nezavisne scene. Umetnici nisu bahati! Ne tražimo milijarde. Tražimo da nas neko vidi i razume naše potrebe. Tražimo sistemsku podršku da ono malo što imamo pravedno podelimo. Bez toga, ova će kriza zauvek podeliti našu profesiju na dva društvena staleža, pri čemu su oni koji rade u institucijama – privilegovani. Vidim u ovoj nesreći šansu da razmislimo o tim privilegijama… a zaključak bi bio da ih zaslužujemo, samo ukoliko ih koristimo na dobar način. Da pomognemo našim kolegama, koji su – u ovom momentu, ostali bez svega. Takođe, neophodno je da se neka svota novca refundira onima koji su aplicirali na poništene konkurse. Čak i sasvim mala svota, značila bi mnogo… jer, opet kažem: nije sve u novcu. Ima nešto i u poštovanju.

* Samo mesec dana pre zvaničnog početka epidemije kod nas, izjavila si u jednom intervjuu da život u Srbiji 2020, „u dramaturškom smislu, pati od viška tema, ideja i nagomilanih motiva. Kao neka pretrpana treš-drama, čiji autor želi da kaže sve, a zapravo ne govori ništa“. Da li se sa vanrednim stanjem stvar promenila? Da li su se neki motivi u poslednja tri meseca izdefinisali?

– Promenila se, na gore. Sada je osnovni motiv strah… Razumem da je bilo važno zavesti mere. Razumem da je bilo bitno ukazati na ozbiljnost situacije, ali pretiti da će nam groblja biti mala, slati sms-upozorenja u histeričnom tonu, ljutiti se na građane, zarobiti najstarije u sistem gori od režima samice, mučiti kućne ljubimce, satanizovati dijasporu, koristiti ime virusa za etiketiranje političkih protivnika… sve je to bilo nepotrebno, ružno i traumatično! Pandemija virusa korona, ništa je za pandemiju koja nam sada sledi. To je pandemija psihičkih poremećaja. Imam utisak da smo sistemski izluđeni, scenarijem „zombi-apokalipse“ koji su naši vladari režirali, u toku ovog vanrednog stanja. Sada smo zombiji. To je i dalje treš-drama, ali sa naglašenim elementima horora, čije će posledice svakako doći na naplatu. Ne mislim: na izborima. Mislim: u svakodnevnom životu, u našim razorenim porodicama, na našim raskopanim ulicama… Ljudi su loše. Mnogo loše. I za to nam nije kriva samo korona.

* Da li je tebi korona donela otrežnjenje po pitanju društva u kome živimo? U jednom trenutku pojavio se bunt sa lupanjem u šerpe, koji je vrlo brzo splasnuo sa prekidom vanrednog stanja…

– Da budem iskrena: nisam mnogo verovala u taj bunt. Lupala sam u šerpu, jesam… ali, čini mi se da je buka u mom komšiluku, splasnula još ranije, onda kada su odgovor vlasti bile bakljade na krovovima i kad nam je postalo jasno da smo s šerpom i varjačom, ustali protiv vojske, policije, paravojske i parapolicije, koje vlast ima i ne boji se da ih upotrebi.

* Hoćeš li izaći na izbore ili si pre za bojkot? Kako razmišljaš o Srbiji nakon novih izbora? Može li se išta promeniti bilo kakvom odlukom?

– Neću izaći na izbore. Ne zato što posebno verujem nekoj od opcija koja predlaže bojkot, već zato što kao svesna, razumna osoba i pozorišni profesionalac, odbijam da učestvujem u loše režiranoj farsi, čiji su akteri nekakve sklepane stranke, organizovane ne prema svojim političkim uverenjima, koliko prema stepenu mentalnih poremećaja, koji ih drže na okupu… Levijatan? Srpska desnica? Obnova kraljevine?… Nemojte, molim vas! Takođe, smatram da je krajnje neodgovorno praviti izbore u sred pandemije, pa je moj bojkot više stvar odgovornosti, nego politike. Na izborima, navijam za Šabac i da tu stvari prođu mirno, bez mnogo pretnji i zastrašivanja građana koji su odlučili da brane svoju političku izuzetnost u okvirima Srbije. Drugo me ništa ne zanima. Prespavaću izbore i rezultate, kao loš film na televiziji.

* Pomenula si lokalne izbore koji su u isto vreme zakazani u Šapcu. Hoćeš li ostati na mestu direktorke pozorišta, ako se promeni lokalna vlast? Razmišljaš li o narednoj sezoni, s obzirom na okolnosti?

– Ako se u Šapcu promeni lokalna vlast, ne planiram da ostanem direktorka Šabačkog pozorišta. To svakako ne planiraju ni lokalni naprednjaci, pa ćemo se brzo i lako dogovoriti. Ja se vraćam nezavisnoj sceni i Reflektor teatru, a oni neka prave pozorište kakvo vole. Ipak, budući da sam u sred svog mandata, moja je dužnost i radna obaveza da planiram, dogovaram i pripremam narednu sezonu. Ako to ne bih radila, zaslužila bih da budem smenjena, bez obzira na političke okolnosti. Ono što mi je u svemu tome važno da kažem jeste da nemam nikakav strah. Pre svega, verujem da su Šapčani zadovoljni rezultatima Nebojše Zelenovića, a zatim: ja nisam direktorka pozorišta po zanimanju. Ne interesuju me funkcije i društveni status. Interesuje me isključivo pozorište i mogućnost da ga pravim, onako kako mislim da treba. Ako to mogu u Šabačkom – radiću najbolje što znam; kad više ne budem mogla – hvala i srećno!

Grad je pozorište

Šabačko pozorište priprema „mini-festival“ koji su nazvali „Grad je pozorište“.

– Od 14. juna, pet naših predstava, „izlazi u grad“. Igraćemo ih napolju, ulaz će biti besplatan… i na taj način, želimo da pokažemo da svet može da stane, ali – mi se ne zaustavljamo – ističe Minja Bogavac.