Miodrag Majić: „Saradnja“ pogubna po sudsku nezavisnost

I sam sam se zasitio skandinavskih i američkih trilera, ali i njihovih bledih kopija koje neretko gledamo u domaćoj produkciji. Okolnosti koje ovde postoje – naši sudovi i policijske stanice, ali i zločini koji se na ovim prostorima događaju, ne samo da ne zaostaju za onima opisanim u svetskim bestselerima, već su često i zanimljiviji od njih – kazao je za Danas Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu predstavljajući svoj roman Deca zla i ukazujući na momente realnosti koji ovo delo prožimaju.

Knjigu je objavio Vulkan, na čijem će sajamskom štandu Majić 26. oktobra potpisivati svoje delo.

* Odakle inspiracija za ovu knjigu?

– Osnovu priče predstavlja slučaj u kojem sam davno postupao. Dugo me je progonio, i shvatio sam da je priča o ljudima koji su njime pogođeni vredna pričanja, svakako u izmenjenim okolnostima i sa izmenjenim likovima. Kasnije sam tu priču povezao sa još jednom teškom i značajnom pričom koja je na ovim prostorima ostala neispričana, i tako je nastao roman. Ne mogu naravno da otkrijem previše, jer bih u suprotnom onima koji roman još uvek nisu pročitali, pokvario čitalačko iskustvo.

* Koliko je samo delo inspirisano realnim problemima u srpskom pravosuđu, ili ste možda inspiraciju crpeli iz drugih oblasti ili mašte?

– Teško je pomisliti da se neko ko se gotovo četvrt veka bavi srpskim sudstvom, može tek tako lišiti onoga što poznavanje realnih prilika nudi. A i zašto bi? Verovao sam da je domaćim čitaocima potrebno predstaviti pravi, punokrvni domaći triler, koji se odvija u realnim, domaćim okolnostima. I sam sam se zasitio skandinavskih i američkih trilera, ali i njihovih bledih kopija koje neretko gledamo u domaćoj produkciji, gde se akteri, u pokušaju imitiranja, ne ponašaju realno. Okolnosti koje ovde postoje – naši sudovi i policijske stanice, ali i zločini koji se na ovim prostorima događaju, ne samo da ne zaostaju za onima opisanim u svetskim bestselerima, već su često i zanimljiviji od njih. Pa ipak, kao što sam više puta naveo, bilo bi pogrešno Decu zla posmatrati kao dokumentarni roman. Puno toga je izmaštano, i time učinjeno prijemčivijim svakodnevnom čitaocu.

* Da li, kao i u vašoj knjizi, u Srbiji politika i sudstvo „sarađuju“, i da li je to ispravno kad je reč o sprovođenju vladavine prava i nezavisnom sudstvu?

– Mnogo puta sam govorio o tome zašto je ta saradnja pogubna po sudsku nezavisnost. Nudio sam gomile dokaza i za tvrdnju da mi, zapravo, nikad na ovim prostorima nismo ni iskusili period postojanja stvarne sudske vlasti. Sve to moguće je pronaći i u romanu. Trudio sam se da čitaocu predstavim što realniju sliku pravosuđa u Srbiji danas. Tako smo došli do slike sudstva u kojem ima i nedozvoljenih uticaja, korupcije i nepotizma, ali u kojem postoje i neki hrabri, pošteni ljudi, koji se trude da što savesnije obave svoj posao. Da li je to, i u kojoj meri, moguće ostvariti u društvu totalne dominacije izvršne vlasti, pitanje je na koje bi svako od nas, uveren sam prilično lako, mogao da da odgovor.

* Knjiga pored „pravnih“ ima i ljubavne i egzistencijalne momente, kako se ljudi u svakodnevnom životu pronalaze u sličnim „situacijama“ iz knjige?

– Jedan od ciljeva koje sam pred sebe postavio pišući, bio je da, u što je moguće većoj meri, učinim likove trodimenzionalnim. U stvarnom životu ne postoje heroji bez mane i straha, oni koji nemaju loše dane, slabe strane i promašaje. Ne postoje ljudi koji nemaju i svoje tamne tačke, slabosti ka određenim ženama ili kompleksne odnose sa roditeljima. Zato sam sopstvene junake opteretio opusom poteškoća koje svakodnevno srećemo kod ljudi sa kojima dolazimo u kontakt. Pored toga, i kroz praksu, ali i kroz svakodnevni život, naučio sam da su često najzanimljiviji ljudi oni koji oličavaju ta jedinstva suprotnosti. Reč je o dobrim ljudima koji su prinuđeni da čine loše stvari ili pak lošim ljudima, kada ih život navede da učine pravu stvar. Tu nastaje priča. Mislim da deo uspeha romana treba tražiti i u ovoj živopisnosti likova koji ga nastanjuju.

* Koliko mediji, koji na neki način „zagorčavaju“ život glavnom junaku, to čine i u realnosti? Postoji li slobodno novinarstvo ili se ono koristi u „političke svrhe“ kako bi se kreirala povoljna slika po moćnike, a nauštrb onih koji rade svoj posao?

– I mediji su u romanu predstavljeni onako kako ih, kao autor, u našoj realnosti vidim. Drugim rečima, ne verujem da u Srbiji postoji slobodno novinarstvo, baš kao što ne verujem ni da postoje nezavisan sud, regulatorna tela ili univerzitet. Postoji, nažalost, sve manji krug pojedinaca u svim institucijama i branšama, koji se ne mire sa stanjem konstantnog propadanja. Na moju veliku žalost, društvo me odavno podseća na Titanik nakon sudara sa santom. Velika većina se pomirila sa tim da će brod potonuti, i da će na dno sa sobom povući najveći deo onoga što smo, kao civilizacija, vekovima stvarali, onoga za šta su ginuli milioni. Oni najbogatiji i najbliži upravljačkoj kabini, trude se da potkupljivanjem, ili ćutanjem, obezbede pojas ili mesto u čamcu kojim će, kada vir povuče olupinu na dno, pobeći odavde. Za to vreme uveravaju nas da je sve OK i da nema razloga za paniku. Samo pojedini, oni koji i dalje veruju da je ovaj naš brod vredan čuvanja, još uvek pokušavaju da pokrpe rupe i time učine mogućim da najveći deo korpusa jedne nacije, njene supstance, ipak sačeka neka srećnija vremena. Naravno, svakim danom je sve više onih koji veruju da će ovakva zalaganja biti jednako bezuspešna, kao što je to bio i slučaj sa najpoznatijom brodskom havarijom u istoriji.

* Uporedite pravosuđe i kulturu – književnost u Srbiji, šta su prema vašem mišljenju, najveći problemi ovih oblasti kod nas?

– Kad jedna nacija tone, i naročito onda kad tone tako dugo kao što je to sa nama slučaj, onda je nerealno očekivati da bilo koji segment društva ostane neoštećen. Zato su suštinske razlike u stepenu rastakanja pojedinih oblasti danas sve teže uočljive. Moguće je da je kultura jedna od retkih oblasti u kojoj vlada još veća zapuštenost i marginalizacija nego što je to slučaj sa pravosuđem. Mrtva je trka, jer i za jednu i za drugu oblast moćnici imaju velike reči i krupna obećanja, ali samo onda kad je evropskim komesarima potrebno pokazati kako su naše namere, kad je o braku sa Evropom reč, ozbiljne. Međutim, čim se okrenu ka sopstvenom dvorištu, okreću se i retorici i postupcima koji su ovde tradicionalno na boljoj ceni. Tako su umesto kulture i vladavine prava (te fotošopirane strane našeg odraza), za nas redovno namenjena samo prostota i autoritarnost, na koje smo valjda svikli. Drugim rečima, kultura, i pravo kao njen sastavni deo, ovde su najčešće samo ukrasi kojih je među prvima dozvoljeno lišiti se, kad naiđu vunena vremena.

O romanu

Priča prati uspešnog beogradskog advokata Nikolu Bobića koji se nevoljno upušta u slučaj odbrane osumnjičenog za brutalno ubistvo narodnog poslanika i jednog od od kandidata sa ozbiljnim šansama za premijersku poziciju na predstojećim izborima.

Čini to kako bi pomogao bivšoj ljubavnici, tužiteljki Ani Basti, ne sluteći da su ubistvo i, naizgled, jednostavan slučaj, samo vrh ledenog brega ispod kojeg se nalazi mnogo toga prećutanog o našoj ne tako davnoj prošlosti. Suočavajući se sa jednom po jednom gorkom, a prećutanom istinom ovdašnjeg društva, Bobić se postepeno suočava i sa sopstvenim avetima. Tako nam priča potvrđuje da su lični i opšti usudi najčešće duboko povezani – opisao je Majić radnju njegove knjige Deca zla, konstatujući da je reč je o romanu trilerskog tipa.