Miodrag Miki Krstović: Mi smo sredina u kojoj će uvek jedni biti za, a drugi protiv

Na konferenciji za novinare povodom ovog komada je kazao da se raduje što će igrati na sceni Beogradskog dramskog pozorišta (BDP), gde je izveo svoju diplomsku predstavu, a naročito zato što je ova kuća procvetala sa dolaskom Juga Radivojevića na njeno čelo. Prema njegovim rečima, ovaj teatar je svojedobno bio revolucionaran, zatim je imao izvestan pad a sada je ponovo u svom najboljem izdanju pogotovo zato što angažuje mlade, talentovane glumce.

Miodraga Mikija Krstovića gledamo u seriji „Aleksandar od Jugoslavije“, nedavno je u filmu „Moj vikend sa ćaletom“ imao ubedljivu epizodnu ulogu, a u seriji „Porodica“ je čitao deo pisma Ivana Stambolića. Krstović ne igra često glavne uloge, ali je svaka koju tumači važna, upečatljiva, čini neophodan sastojak projekta u kome učestvuje i, naravno, uvek je potpomognuta glumčevim markantnim glasom i specifičnom dikcijom.

* Često dobijate uloge koje se tiču naše istorije, između ostalog i u seriji „Nemanjići“.

– Meni je drago što se snimila ta serija bez obzira na to što je bilo onih koji su bili za i onih koji su bili protiv. Mi smo takva sredina u kojoj kako god i šta god napravite uvek će jedni biti za a drugi protiv, neko više, neko manje. Ali kao što rekoh, meni je drago što su snimljeni „Nemanjići“. Koliko smo znali o njima? Neko manje, neko više, dobar deo ništa. Uglavnom, i mi koji smo o njima nešto znali imali smo površne uvide izuzev ljudi koji se stvarno time bave i kojima je to profesija. Iz tog projekta smo ipak mogli da dobijemo neke informacije i da nešto da saznamo o tom vremenu.

* U seriji „Aleksandar od Jugoslavije“ igrate Jevrema. Kako vidite ovaj TV projekat?

– Aleksandar se zaista pojavljivao u mnogim projektima – u serijama, filmovima, ali ovog puta je to drugačije. Ja ne znam u kojoj meri je Vuk Drašković na samim činjenicama pisao knjigu, koliko je sedeo u Istorijskom muzeju i u bibliotekama, koliko je sve to tačno, ali je svakako dragoceno što je ta serija snimljena kako bismo naučili nešto o tom našem kralju. Neki ga mrze, mnogi uvaženi ljudi onog vremena su smatrali da je on upropastio Srbiju, dok su drugi podržavali njegovu politiku. Danas je isto. Neki misle da nije bilo Aleksandra, da nije bilo Jugoslavije, možda ne bismo dospeli u situaciju u koju smo dospeli, da ne znamo ni danas gde nam je država, gde su nam granice, ko smo, šta smo…

* Kom stavu od pomenutih ste vi bliži kad je reč o kralju?

– Kad o nečemu ne znate, lako donosite zaključke, a što više znate čini mi se da postajete nesigurniji. Zato mi je sad teže. Ne usuđujem se da imam neki konačan stav. Ja bih voleo da sam živeo u toj zemlji, samo da je nije snašlo zlo koje je došlo. Jugoslavija je bila dobra ideja. Ja sam pre dve godine kada se obeležavala stogodišnjica stvaranja kraljevine uradio jednu divnu emisiju i tad sam bio u prilici da razgovaram sa ozbiljnim istoričarima u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji. Ovde sa našim divnim akademikom Ljubomirom Dimićem i posle toga, kad sam došao kući, čini mi se da sam još manje bio siguran u to kakav stav imam o ideji stvaranja zajedničke države. Imam dovoljno godina ali opet nedovoljno znanja da bih imao čvrst stav. Mogu jedino da kažem „bilo bi možda bolje“ ili možda ne bi, ali nikako da dajem konačan sud. Mislim da na čvrst stav imaju pravo samo oni ljudi koji se stvarno istinski i duboko bave određenom temom.

* Jako lepo ste pročitali deo pisma Ivana Stambolića iz 1991. godine upućeno bivšem predsedniku Slobodanu Miloševiću, na koje smo se podsetili u seriji „Porodica“. Kakav ste imali odnos prema tom tekstu s ove vremenske distance, na koji način ste se, čitajući Stambolićeve reči, uživeli u njegov lik imajući u vidu da su akteri serije ljudi koje dobro pamtimo i čija je interpretacija zahtevala različite glumačke pristupe?

– Kad dobijem tekst, iskreno ću vam reći, ja na njega uvek gledam prvo kao glumac. Ne tumačim ja tu ni politiku, niti bilo šta, a onda s obzirom na to da je reč o Ivanu Stamboliću, morao sam se vratiti u ono vreme. U seriji su likovi koje znamo, koje smo videli i koje gledamo i dalje, a moje kolege su ih, bez da ikog izdvajam, odlično odigrali. Znate, ja se užasavam reči imitacija ali ovde je i to bilo potrebno s tim što je bilo veoma važno naći meru. E, sad, pošto ja čitam Stambolića, koga takođe imamo u glavi, razmišljao sam da li malo i ja za time posegnem. Odlučio sam da pođem od toga da je on Užičanin, da je imao te dužine u govoru i samo sam dodao malo toga. Ne da ličim, ne da ga imitiram. Dakle, potrudio sam se da samo s tim dužinama, koliko je to moguće, podsetim na njega, ali ne da ga imitiram.

* Da li se tekst tog pisma dodiruje sa aktuelnim trenutkom, koliko Stambolićeve reči važe danas i kako su se politički angažovani tekstovi percipirali ovde nekad, a kako sad?

– Te reči uvek važe jer mi živimo na takvom prostoru. Ja već imam dosta godina i za jedan ljudski vek je čak nepristojan broj naziva zemlje koje sam promenio a da nisam toliko putovao. Osamdesetih sam igrao jedan predivan politički kabare Matije Bećkovića prema knjizi „O međuvremenu“ u režiji Dragoslava Todorovića Šilje. Ja sam tu predstavu igrao u Mažestiku 1983. godine i jedna vaša koleginica je bila ipmresionirana. Želela je da napravi i intervju sa mnom, ali joj je urednik rekao „pomeni mi još jednom Bećkovića i izbaciću te kroz prozor iz redakcije“. Pitao sam kasnije tog urednika da li je to tačno i on mi je to potvrdio kada je došao da pogleda predstavu. Inače, na svakom njenom izvođenju sam imao po jednog policajca koji je bio u publici. Ali ja se uošte ne žalim na to vreme budući da kad bih sada asocirao na nekoga, kao što su u tom kabareu postojale aluzije na Tita, ne znam kako bih prošao. Kada bih sada pominjao nekog od ovih, ja ne znam šta bi se desilo, da li bi me kad se vraćam kući neko možda sačekao iza žbuna i udario u glavu.

* Iako nerado govorite o svom liku pre premijere, da li biste rekli da je uloga koju igrate u beogradskom „Cementu“ bila izazovna u glumačkom smislu i kakav je za vas lik Jevrema u tom istom kontekstu?

– Za mene su to bili ogromni glumački izazovi. Igram starog, dementnog čoveka u predstavi „Cement Beograd“, pripadam onoj grupi ljudi koji su u celom svetu i bogu i državama teški. Nažalost, i deci su teški, ali ne svi i ne svima. Što se tiče Jevrema, kao što sam rekao bilo mi je drago da igram u toj seriji, ali ne mogu da kažem da je on u glumačkom smislu bio izazov. Jevrem mu dođe kao PR Aleksandra. On najavljuje, komentariše, ali sam se ja trudio da on ne bude samo konferasje nego da to bude živ čovek koji ima očinski pristup prema Aleksandru i čini mi se da sam to postigao. Znate, u prvoj epizodi kada se on usprotivi Aleksandru i kaže: „Molim vas, visočanstvo, to nije ni pametno, ni dobro!“. Trudio sam se da se to očinsko oseti kod njega.