Mira Banjac: Ne mogu da budem po strani

Slavna glumica, koja je od nedavno postala i predsednica Saveta Festivala, nagradu je dobila za izuzetan doprinos evropskoj i domaćoj kinematografiji koju je zadužila brojnim ulogama. Njena pedesetogodišnja karijera obeležila je domaće pozorište i film, a ove godine samo su se nizala prestižna priznanja – pre „Lifke“ – „Žanka Stokića“ i „Zlatni pečat“.

– Nešto se dogodilo da se poslednjih meseci sve tako složilo. Kad ste vremešni i kad već pakujete kofere za gore, onda se neko seti da baš i ne bi trebalo da otputujete a da vam ne ubace još neku krpu. Šalim se. Vrlo se ponosim svojim nagradama. Mislim da nagrade pokazuju da je neko primetio ono što ste radili, da život nije prošao a da je vaša karijera protekla baš bez ičije pažnje. To je značaj tih nagrada. One za mene možda više nisu stimulans i ne otvaraju neke nove ambicije, ali produžavaju život filmu i teatru. Priznanja imaju vrednost uvek onih ko ih daje. „Lifka“ ima za mene posebno mesto jer je to nagrada koja prelazi uske okvire jugoslovenskog ili srpskog filma – kaže u razgovoru za Danas glumica.

Ovu godinu su vam pored brojnih priznanja obeležile i dve filmske premijere – „Top je bio vreo“ i „Atomski zdesna“…

– Radim mnogo. Uvek kažem da je verovatno deficit baba, pa traže mene, pošto ja nisam jako izbirljiva. A i pripadam već i tom vremenu i tim kategorijama. Samo sam uvek počastvovana što su me našli još živu i zdravu.

Ipak, kasno ste počeli da se bavite filmom. Dugo ste čekali da se pojavite na filmu, a kada ste, posle 20 godina provedenih u pozorištu, dobili šansu i uhvatili taj brzi voz, kako kažete, sa njega više niste sišli. Kako gledate na svoju filmsku karijeru?

– Stigla sam da i taj mediji obeležim kakav takav da je. U to vreme znalo se tačno ko su filmski glumci – Milena Dravić, Ljubiša Samardžić, Bata Živojinović… to su bili veliki glumci. Mi smo bili prosto vađeni iz šešira. Ako te zapadne, zapadne. Ja sam prvo počela da radim na filmu kod Soje Jovanović. Ona je bila gost u Srpskom narodnom pozorištu, gde sam tada bila glumica. Sa pokojnom glumicom Oliverom Marković radila sam predstavu. Ona me je videla i dala mi glavnu ulogu u filmu „Pusti snovi“. To je bilo moje vatreno krštenje. Posle se lako nastavilo. Radila sam sa celom praškom školom. To su razni reditelji, raznih profila. Radila sam sa Emirom Kusturicom, Goranom Markovićem, Goranom Paskaljevićem… Ali i sa Živkom Nikolićem, koji je bio rafinirani reditelj, likovnjak, esteta… To što sam radila sa gotovo svim rediteljima iz bivše Jugoslavije je jako značajan potpis karijere.

Zanimljivo je da ste najčešće igrali žene iz naroda. Da li su vam takve uloge bile nuđene ili ste ih sami birali?

– Ja sam po svom opredeljenju karakterna glumica. To mi pripada i pored toga što sam igrala i stranu i domaću klasiku. Ja vrlo dobro poznajem svoj narod i volim svoj narod. Volim naš mentalitet i bilo mi je vrlo drago da sam mogla igrati takve uloge. Igrati svoj narod je vrlo odgovorno. Vrlo se ponosim time. To je publika podržavala. U tome je neki naš kontakt i u tome je neka naša ljubav sa publikom. Oni su voleli te likove jer su u njima prepoznavali sebe ili nešto što se u okviru takvih karaktera događa. Nije to uvek bilo tako uspešno, ali kada je uspešno, onda se lako prepozna. Zato sam se ja na otvaranju zahvalila publici za nagradu. Publika je neodvojivi deo naše karijere. Drugo, ja sam jedna mala žena. To sam uvek govorila, nemam atribute za neku drugu vrstu igre – fali mi velika ruka Ljube Tadića, ili oko ove ili one glumice, duge noge i sl. Ja sam morala da radim za sve to što nemam. Te likove sam gradila iz svoje odgovornosti, radoznalosti i želje da ih zaštitim.

Kad je o teatru reč, zanimljivo je da nikada niste igrali u Narodnom pozorištu i Jugoslovenskom dramskom. Pa ipak, i bez toga ste obeležili domaću pozorišnu scenu…

– Pošto sam bila vezana za Atelje, to je bilo tako. Igrala sam i u Zvezdara teatru, koji jako volim. To pozorište je bilo naša ljubav. Kad neko hoće da vas časti, onda igrate u Zvezdari. Bilo je drugačije. Što se Narodnog tiče, to je bilo normalno, jer sam bila u Srpskom narodnom pozorištu, koje je isto repertoarsko pozorište. Naravno, tamo sam odigrala jedan veliki broj predstava i poželela sam da odem u teatar koji je vrlo sličan onom u kome već radim. Narodno pozorište je bilo prestiž. Ali onda, kada je došlo vreme da pređem u Atelje, kada me je Mira Trailović u pola sezone pozvala, shvatila sam da mi je to pozorište potrebnije jer je ono jedno moderno i provokativno pozorište koje će me baciti u jedan potpuno drugačiji repertoar. Srešću se sa nekim drugačijim ljudima, drugačijeg glumačkog izraza, životnog ritma… Vrlo sam ponosna na tih svojih pedesetak godina u Ateljeu, odakle sam i penzionisana.

Niste se bavili samo glumom. Režirali ste nekoliko predstava i napisali scenario za film „Laku noć, Šnjuka“ Želimira Žilnika. Kako je došlo do toga?

– To nisu bile moje ambicije, već moja radoznalost. Mene su svi ti mediji jako zanimali. Kada sam taj prvi scenario napisala za Žilnika, mi smo bili nerazdvojni. Nekako je do mene došla jedna pričica i ja sam napisala taj scenario. On je snimio jedan odličan film, koji je i nagrađivan. I režija – to je sve iz radoznalosti, da vidim kako je i sa druge strane. Sve to pripada glumačkoj radoznalosti, ako je imate za tu vrstu posla. Ima onih koje to uopšte ne zanima. Ali ja sam ta priroda. Nije to uvek bilo ni veliko ni sjajno, ali je za mene bilo dragoceno.

Da li vas je ta radoznalost dovela i do politike, budući da ste se nedavno učlanili u Demokratsku stranku?

– Ja nisam političar radi politike. Mene politika zanima ukoliko je to život. Mi živimo jedan politički život, hteli to ili ne hteli. Pošto sam, ponavljam, jedna radoznala osoba, u politici me ne zanima politika, nego gde smo mi u toj politici. Recimo sad na velika zvona najavljujemo da krećemo u reforme – zanima me gde će biti kultura u tome svemu. Prosto ne mogu da budem po strani. Nisam ni političar niti želim to da budem. Ne želim ni da imam nekakve funkcije. Mene samo zanima život u ovom trenutku i političkoj atmosferi kakva je danas.

A kako vidite srpski film i pozorište u takvoj atmosferi? Rekli ste na otvaranju da je srpski film u jednoj vrsti hibernacije…

– Mislim da to sve ide jako teško i jako sporo. Zato što ni film, ni pozorište, ni kultura uopšte nemaju svoje pravo i čvrsto mesto. To je sve improvizacija od danas do sutra. Svaka vlast misli nešto svoje. Međutim, kultura nije to. Kultura mora, u jednoj uređenoj državi, da ima temelje koji se ne mogu praviti od danas do sutra. To je jedna konstanta koja se mora znati i koja u celokupnom državnom aparatu mora da ima svoje važno i veliko mesto, kao i privreda, kao i sve drugo. Siromašna kultura je odraz siromašnog naroda. Ako kulturu stavljamo među sporedne stvari, a za neke druge dajemo velike pare, mi smo siromašan narod. Nema ništa tužnije od sirotinjskog pozorišta i sirotinjskog filma. Moramo da se izborimo za naše mesto. Na jedan volšeban način kod nas se događaju filmovi, a nijedan naš film koji je otišao na neki festival nije se vratio bez nagrade.