Nemam drugo rešenje do da skupim svoja dela i spalim ih: Miroljub Filipović Filimir o položaju samostalnih umetnika u penziji

Ovaj istaknuti likovni umetnik član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), aktivan stvaralac decenijama prisutan na domaćoj i stranoj sceni, a povod za razgovor sa njim je zabrinjavajuće stanje u kome se nalaze samostalni umetnici, posebno oni koji dočekaju penziju u našoj državi.

Naime, mnogi se verovatno sećaju obećanja predsednika Aleksandra Vučića iz 2023. godine kojim je najavio da će ponovo “primati građane” na razgovor, rekavši: „Želim da čujem njihove muke i probleme i da sve probleme zajednički rešavamo.“

Verovatno su neki i imali sreće da se sa predsednikom sastanu, razmene koju reč, proćaskaju o svojim problemima, potencijalno čak i nađu rešenje, međutim, Filipović, uprkos brojnim pokušajima, nije bio te sreće. U slučaju ovog građanina predsednikovu izjavu realnost demantuje.

Filimir je za života ostvario zavidnu karijeru, predstavljao Srbiju na brojnim bijenalima, između ostalih i u Veneciji, Londonu i Pekingu… organizator je brojnih hepeninga, performansa i umetničkih projekta. Od 1968. godine priredio je 60 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učestvovao je u više od 700 kolektivnih izložbi i više puta je nagrađivan za svoje umetničko stvaralaštvo. Međutim, poslednjih deceniju i „kusur“, njegova egzistencija, kao i generalno egzistencija samostalnih umetnika u Srbiji nije na zavidnom nivou. Finansijski, u pitanju je, kaže, teška situacija.

– Na veliku žalost, socijalni položaj likovnih i drugih umentika u penziji je katastrofalan. Konkretno, primanja su vrlo niska, jedna vrlo jadna suma, čak ispod proseka. Svakog meseca moram da se zadužujuem za osnovne životne potrebe. Nalazim se u zrelom dobu kada bi trebalno najviše da stvaram, ali je to nemoguće jer se bavim finansijskim problemima, a pomoć se ni od kuda ne nazire – kaže Filipović.

Za pomoć se obraćao gotovo svim nadležnim institucijama, čak i predsedniku Republike Srbije posle njegove izjave da će primati građane. Do danas nije dobio odgovor.

– Nekoliko puta sam intervenisao, odlazio u zgradu Predsedništva, ali, umesto rešenja, nailazio sam na užasne prizore nerazumevanja i nekulture. Primali su me na pragu ulaznih vrata sa obrazloženjem da predsednik nije ništa rekao – nije odbio ali biću obavešten… Zbog moje upornosti, upućivali su urgencije da me primi ministar kulture ili neko iz ministarstva, međutim, svi moji pokušaji da ostvarim nekakav dijalog su propali. Na bezbroj mojih poziva uvek ostanem sa onim obećanjem „javićemo vam se“, a od toga nema ništa. Evo, izmenjali su se ministri kulture, a predsednik države nije ispunio svoje obećanje. Možda on nije obavešten o mom vrlo ljubaznom pismu – sumnja Filipović.

Umetnik dodaje da mu je život ugrožen i da sa penzijom od 55.000 dinara ne može da preživi dve trećine meseca jer mora da izdvaja i za lekove, dok sredstva za rad – od platna preko boja, nisu nimalo jeftini. Da li može da ih priušti, pitali smo ga.

– Vrlo teško, gotovo je nemoguće jer su cene tog materijala trenutno astronomske, za razliku od ranijih godina. Dobijam dosta poziva da učestvujem u izložbama, od raznih međunarodnih instituicija, jer imam karijeru, ali nemam šanse da odgovorim pozitivno sa ovakvim finansijama. Pre nekoliko godina sam zajedno sa koleginicom dobio poziv za izlaganje u Južnoj Koreji, radovi su nam prošli i bili smo jedini učesnici iz Srbije, ali Ministarstvo nije htelo da nas potpomogne – priseća se Filipović.

Prema njegovim rečima, njegove kolege samostalne umetnike koji još nisu otišli u penziju čeka još gora situacija. Sve je naopako, zaključuje on.

– Mlađe kolege su još u goroj situaciji a da možda nisu ni svesni jer sa tim minimalnim doprinosima koje im Grad uplaćuje neće imati ni polovinu moje penzije. Ali, o tom – potom, valjda će se nešto promeniti – nada se Filipović, i zaključuje da se evidentna nebriga o umetnicima penzonerima reflektuje na mlađe generacije.

Međutim, nisu sve njegove kolege u istom košu, ima i onih koji su dobrostojeći.

– Mi u Ministarstu imamo kolege koji su pomoćnici ministra, državni sekretari… i sa njima sam više puta razgovarao, i neverovatno je to nerazumevanje i nedostatak empatije da se nađe rešenje. Ja imam ogromno iskustvo jer sam dugo prisutan na likovnoj sceni, u ULUS-u sam se bavio socijalnim pitanjima umetnika, pa imam i predloge, međutim, niko ne želi da ih čuje. U nekim od tih razgovora došao sam do komentara da nemam drugo rešenje do da skupim sva svoja dela koja sam stvorio i da ih spalim, jer mi za državu nismo ni siročići već neprijateljsko zanimanje i primećujem sve češtće da ljudi ne razumeju šta je kultura – kaže umetik i dodaje da su nekada, u doba socijalizma, umetnici za izlaganja na grupnim izložbama dobijali novčane nadoknade, a danas moraš da platiš participaciju da bi izlagao.

– Nema više kulture, nema kulturnog života. Ne poštuje se rad umetnika, a umetnici rade na tome da pomognu ljudsku nadgradnju i pruže duhovno zadovoljstvo. Daju duhovnu hranu. Poslednjih nekoliko decenija unazad stanje je katastrofalno i niko ne reaguje na težak socijalni položaj umetnika. Kad god treba, naglasi se, „mi imamo umetnike“, a šta umetnici imaju od toga? Naše tržište umetničkih radova je uništeno, slike se slabo prodaju. Ovo je vreme kada je najvažije negde napraviti neku novu zgradu ili srušiti neku važnu građevinu kao što pokušavaju sada da sruše sve te značajne zgrade. Umesto da gradimo društvo socijalne pravde mi gradimo neko čudno, kvazikapitalističko društvo, a cenu takvog odnosa plaćaju kulturni delatnici, pogotovu samostalni umetnici, u čije ime govorim sada – ističe Filipović.

On naglašava da su mnoge njegove kolege u situaciji gde ne mogu da se leče, da žive u vrlo teškim uslovima i umiru potpuno zaboravljeni. Kao primer navodi jednog našeg poznatog i plodonosnog slikara, sa izuzetnom svetskom karijerom, čije ime iz poštovanja nije želeo da navodi, a koji prima mesečnu penziju od samo 26.000 dinara.

– On je svojim dobročinstvom i iskrenim patriotizmom zadužio našu kulturu – kaže Filipović i dodaje da taj eminentni umetnik i pored izuzetno male penzije radi posao koji bi trebalo da rade Ministarstvo kulture i naša država.

Stav nadležnih prema kulturi dolazi do izražaja i sagledavanjem odnosa prema ULUS-u koji je jako loš jer Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” stoji u tužnom stanju.

– LJudi iz Udruženja likovnih umetnika Srbije pokušavaju na sve načine da tu stvar promene, ali imam utisak da je neko bacio oko na Umetnički paviljon napravljen da bi u njemu boravili i svoja dela prikazivali umetnici i koji je tako egzistirao od svog postanka do danas – primećuje umetnik u penziji.

On za kraj sumira da je na delu jedna pogrešna, ne kulturna već nekulturna politika. Filimir se pita zašto nadležni ministri, sekretari primaju te ogromne plate kada ne mogu ništa da urade. Neće čak ni da razgovaraju, ne dižu slušalice, obećavaju da će nešto da urade, pa ne urade ništa, čekaju da se umorite, da odustanete, zapaža. Prema njegovim rečima, u pitanju je sakarstičan odnos, jer onaj ko je zadužen da brine o profesiji, okrenuo joj je leđa, a taj neko je Ministarstvo kulture i država, koja sve to diruguje.

– Poniženi i socijalno ugroženi umetnici su dokaz da je za našu vlast kultura poslednja i nevažna rupa na svirali. Ozbiljne i odgovorne države brinu o svojoj kulturi, jer znaju da tamo gde je kultura na niskom stupnju nema ni sigurne budućnosti. Kultura u Srbiji je nažalost potpuno razorena. Poražavajuće je da odgovorni za ovakvo stanje ne pokazuju nikakvu želju da se stanje popravi. Izgleda da Bog ne voli srpske umetnike – zaključuje Miroljub Filipović.

Šta za to vreme radi ministar kulture?

Dok samostalni umetnici krpe kraj s krajem, ministar kulture obilazi parohije, primećuje naš sagovornik.

– Iskreno rečeno, živimo jedno vreme klero-nacionalizma na delu. U onom najružnijem smislu. Ministar kulture daje neke čudne izjave kada obilazi te crkvene institucije, kako će ti parohijski domovi recimo u Užicu postati centar kulture. Da li je to moguće? U obilasku jednog drugog mesta, rekao je da je Dom kulture, jedno velelelpno izdanje napravljeno u vreme socijalizma, preveliko za taj mali gradić. Prosto da ne poverujete – primećuje Filipović.