Miroljub Stojanović: „Mnoge godine prošle dekade u srpskom su filmu jalove“

Tim povodom, razgovarao je sa Željkom Luketićem sa portala Novosti, a deo tog intervjua prenosimo u nastavku.

Iza vas je već pet tomova knjiga iz serijala „Celokupna dela“ Branka Vučićevića. Na ovim prostorima dugo nije bilo tako obimnog pothvata u filmskom izdavaštvu. Zašto ste odabrali baš Vučićevića i kako ste pristupili tom projektu? U jednome od uvodnika napominjete da ne želite biti komemorativni.

Hvala vam što primećujete obimnost tog izdavačkog poduhvata. Zašto baš Branko Vučićević? Čini mi se da nikada nije dovoljno apostrofiran njegov značaj kao posve polihistorske ličnosti jugoslovenske kulture. Bio je među poslednjim ljudima sinteze u onom prelaznom trenutku kada je sve već generalno počelo da se strmoglavljuje u fahidiotstvo i kada nam se eruditski potencijali čine kao daleke obale.

Vučićević je toliko toga učinio za srpski i jugoslovenski film, za afirmaciju avangardnih praksi, za dislociranje jugoslovenskog filma iz ambijenta periferije i njegovo približavanje bar evropskom centrumu. Kreirao je jednu posve novu, dotada nepostojeću estetiku prezrevši folklor kao identitetski označitelj za originalno. Šta je sve mirio taj čovek: ruske konstruktiviste i nadrealiste, Franka Tešlina i dadaiste, zapenjene srpske levičare i Gruča Marksa, Bauhaus i Viskontija…

Bio je i ostao prvi radikalni promicatelj Forme u jugoslovenskom igranom filmu. Kada kažem u uvodniku prvog toma da ne želim biti komemorativan, želim reći kako je ideja izdavanja njegovih dela detektovati njegovu misao kao živu, pulsirajuću, poticajnu i inspirativnu, kao prisutnu, a ne odsutnu, kao savremenu, a ne pohranjenu u prošlosti. Ne palimo mu sveće za pokoj njegove kreativne duše, nego da nam to svetlo osvetljava put.

Pamtimo vas i kao rado čitanog filmskog kritičara, esejista i književnog teoretičara. Koliko te druge funkcije trpe ili su obogaćene uredničkim poslom?

Biću iskren, u saglasju su, što je nužno za posao, ali je disonanca neminovna. To praktično znači da sam neretko u prilici da podržim stavove, pristupe i vrednosti u pisanjima i promišljanjima drugih koje mi nisu bliske. Koje iritiraju, kao što, neminovno, moji stavovi kao kritičara, esejista ili teoretičara iritiraju one koji ih uređuju. No dobit je ogromna. Uči nas spoznaji da u našim polazištima nismo kategorički u pravu. Ja bih rekao: privilegovani smo na različitost koja je, kategorijalno shvaćena, ključna komunikacijska odrednica egzistencije.

Godinama pratite i javljate se u publikacijama koje su čitane širom bivše Jugoslavije. Što se promijenilo u filmskoj publicistici i kritici svih ovih godina? Čini se da je knjiga sve više, a prostora za kritiku sve manje?

Pisanje više nema taj značaj, nedostaje mu širi društveni kontekst, nedostaje mu verifikacija, što je veliki filozof Karlos Kastorijadis nazvao krizom verifikacionog procesa. Arbitriramo, a uistinu nismo više u prilici da vrednujemo. Hijerahizujemo, ali bez pravih parametara, glorifikujemo no ne znamo kome namenjujemo naše glorifikacije. Jaganjci su utihnuli, a što bi rekao Nikos Nikolaidis, fascinantni grčki filmski reditelj, još pevaju nesretnici.

Naši adresati više nisu javnost i zadovoljavanje kulturnih potreba ili kulturne gladi, no sektaški istomišljenici s kojima se džihadistički obračunavamo sa onima koji štrče. Knjiga je sve više, a prostora za kritiku sve manje. Pritom, knjige su posed tek malobrojnih, a o kritici da ne govorimo, kritika više nije diskurs nego poklič.

Redatelji znaju često reći za kritičare da su nerealizirani filmaši. Je li to ultimativna uvreda ili naprosto nepoznavanje odnosa filma i kritike?

Rediteljska natuknica kako su svi filmski kritičari nerealizirani filmaši za mene nije netačna tvrdnja, nego nonsens. Pitali su me relativno nedavno, u jednoj TV emisiji, da li je moja životna želja bila da budem filmski reditelj. Negirao sam to vrlo strastveno. Nikada, ali nikada mi to nije palo na pamet. Iz prostog razloga: režirati je pre svega raditi s ljudima, a ja taj dar nemam. Niti umišljam da bih ga ikada mogao steći. Nisam introvert, vrlo sam fleksibilnih kretanja i shvatanja u kulturalnim razmenama, ali me režija nikada nije zanimala.

Ovu tezu dakle smatram ne samo simplifikacijom, nego vulgarizacijom suštine. Nije da je ama baš sve „kiselo grožđe“. Kao krotitelj lavova mislim da bih jako dobro funkcionirao. Jedne godine na Borneu, u Pontianaku, pretilo je da me pojedu krokodili. A upravo to što nisu, to je moje identifikacijsko polje. Nikada, ali nikada ne bih život Lorensa od Arabije menjao za Bergmanov život, a ovaj potonji mi je jedan od vrhunaca čitave dvadesetovekovne umetnosti.

Jednom ste izjavili da je „u srpskom filmu dobro sve osim filmova“. Kako biste ocijenili hrvatski film?

Hrvatski film? Tradicionalno, pomalo nepravedno, uvek u senci svog produkciono agilnijeg srpskog brata. Ako je potrebno reći, evo izgovaram: obožavam ga! Od Miletićevih dana do danas. Od Belana koji je za mene nešto što se piše sa dva velika B, do Matanića i njegovog traženja metajezika.

Pre neku godinu je Nenad Polimac, uvek u Beogradu rado viđen gost, kao uostalom i svi hrvatski filmski prijatelji, rekao kako mu se čini da je hrvatski film prvi put tako očigledno u drugoj dekadi supremantan u odnosu na srpski. Slažem se. Mnoge godine prošle dekade u srpskom su filmu jalove. Ova je dekada počela jako dobro i 2021. imamo čak četiri ili pet dugih srpskih filmova međunarodne relevantnosti.

S raspadom Jugoslavije književna su se tržišta smanjila, jedno vrijeme razdvojila, a danas se opet spajaju. Kako surađujete s kolegama iz Hrvatske?

Niti su Srbi, a niti Hrvati svesni ovoga što ću reći. U domenu filmske saradnje, malo ih je u Evropi takvih. Kamo sreće da ih ima u tako organski ispoljivom vidu i u drugim delovima Evrope. Evo, budite iskreni: imaju li Slovenci i Hrvati takvu filmsku saradnju? Nemaju! A obe su zemlje u Evropskoj uniji. A zašto nemaju, mene uopšte ne zanima. Da je žele, potrudili bi se stvoriti je. A u Srbiji je uistinu žele. Ja je uistinu želim.

Ko mi je mogao biti preči od Hrvata? Pa, je*ote, rastao sam uz Film, čitao Zubčevićeve ocene u Studiju i sačekivao Polimca u izricanju sudova. Bio sam u domu Ante Babaje, doveo sam ga u Beograd, prikazao mu retrospektivu, pa to je evropski vrh. Pa kog je promašio Krleža, taj ima problem sa samoartikulacijom. Pa ko je to filmofil, a ne stoji mirno pred Tomom Gotovcem. Pa ko je taj koji se ku*či filmskom teorijom, a ne grebe po Peterlićevim knjigama i ne traži „pomoć prijatelja“.

Pre četiri godine navijao sam za Hrvatsku protiv Francuza u fudbalu, evo, izgledalo je kao da ću morati opet. Najzad, dva najveća profesionalna uspeha u mom životu dogodila su se u Hrvatskoj, a ne u Srbiji: okrugli sto na Festivalu subverzivnog filma posvećen jugo-filmu sa petnaest najuglednijih stvaralaca, a bejah i programski selektor indijskog filma – retrospektive „zlatnog doba“ iz perioda od sticanja nezavisnosti do smrti Lala Bahadura Šastrija, poslednjeg gandističkog premijera. Oba puta sam došao u Hrvatsku na poziv Dore Baras, programske direktorice Subverzive festivala, uistinu genijalne osobe. A što me moja Srbija nikada nije pozvala da uradim išta slično? Ne znaju valjda moje limite!

Što se izdanja tiče, nije da se baš dogovaramo i usaglašavamo, ali kada se radi o prevodima, nekako radimo različite stvari i to je sjajno. Oni jednog Godara, a mi drugog, oni jednog Bordvela, mi drugog, mi Loru Malvi, oni Bila Nikolsa. I tako se stiče utisak sinhronosti i dogovora. Samo, verujte, te knjige, ne samo filmske, i u Hrvatskoj i u Srbiji čita istih dvesto ljudi. Potpuno istih. I zabole ih što su izdate u Hrvatskoj ili Srbiji.

U Hrvatskoj ste čest gost i redovito obilazite knjižare. I dok mi ovdje smatramo da je ponuda filmskih knjiga oskudna, vi mislite drugačije. Kako povećati razmjenu između Hrvatske i Srbije i omogućiti ljudima da do knjiga stignu brže?

Knjige cirkulišu između dviju država, ali ne dovoljno. Treba učiniti sve, pojednostaviti administrativne mere u cilju što efikasnije cirkulacije knjiga i što minimalnije administrativne uslovljenosti. Ja sam hrvatskim izdavaštvom oduševljen. Znatno je manje od srpskog u kvantitetu, ali je elitističnije, selektivnije, deficitarnije. Male kulture prolaze mnogo bolje nego u Srbiji, gde su bukvalno getoizovane.

Izvor: Tjednik Novosti