Miroslav Lakobrija, direktor FSFF-a: Lakše je raditi sa strancima, oni jako cene umetnički rad

Miroslav Lakobrija nam je otkrio otkud on baš u tom poslu, šta su mu najveći izazovi i kako nastaju zombiji koji šetaju Beogradom i plaše ljude.

Koja umetnička dela su inspirisala ljubav prema vajarstvu, a naročito prema pravljenju horor šminke i maski?

Fantastični vajarski radovi Rika Bejkera. On je kreator raznih čudovišta iz 80-ih godina. Inspirisali su me i filmovi „Američki vukodlak u Londonu“ koji je dobitnik Oskara za najbolju šminku, „Funhouse“, „It’s Alive“, spot „Triler“ Majkla Džeksona.

Koja maska iz nekog filma je do sada predstavljala najveći izazov, bilo vremenski, bilo praktično?

Izazovan mi je bio rad na horor filmu „Mamula“ Milana Todorovića, pravljenje maske sirene, silikonska prostetika je imala više delova, lice, torzo, ruke, imali smo kratak rok i ograničen budžet. Bojali smo se da li će se maska odlepiti u vodi kad glumica roni i pliva. Ali sve je uspelo, maska je izdržala tako da sam na kraju bio zadovoljan.

Da li je lakše raditi sa našim glumcima ili stranim zvezdama koje dođu da snimaju u Srbiji?

Svakako je lakše raditi sa strancima. Oni imaju profesionalni odnos prema filmskim radnicima, strpljivi su, svako radi svoj posao, jako cene umetnički rad. Ove godine sam radio za film „Wrongful Death 2″, gde igra holivudska legenda iz 80-ih Majkl Pare (Vatrene ulice, Filadelfijski eksperment). Bila mi je čast sarađivati sa njim, radio sam mu filmsku šminku. Bio je jako ljubazan, a ja ga mnogo volim i poštujem kao glumca.

Kolika je odgovornost praviti maske za tradicionalni Zombie Walk, a kolika žirirati filmove na Festivalu srpskog filma fantastike?

Najveći zadatak imaju kospleji koji imitiraju mrtve superheroje iz filmova ili video igrica. Oni se pripremaju kod kuće, šiju kostime, prave propove, a šminkeri nekad donesu svoje izrađene maske ili kod organizatora SFX radionice uzmu male aplikacije koje se lepe na lice na odgovarajućim modelima. Izazovno je to što šminkeri imaju malo vremena maksimum 15-20 minuta po jednoj osobi. Selektori razdvajaju filmove po kategorijama pa je žiriju lakše da donese odluke, imamo nekoliko selekcije programa, a ono po čemu je naš festival zanimljiv je što dodeljuje nagradu Koskar.

Da možete da uradite film koji biste sami pisali, režirali i za koji biste, naravno, pravili maske, o čemu bi se tu radilo?

Dugo se bavim pravljenjem kratkih filmova. Učestvovao sam po festivalima jedna od najpoznatijih je “Poslednja kap” koji je bio prikazivan na Martovskom festivalu. Učestvovao sam dosta na stranim festivalima. Imam želju da snimam film, napisao sam nešto što bih voleo da realizujem. Priča se zove “Začarana šnicla” po scenariju Đorđa Bajića. Film bi imao dosta spoja vizuelnih i praktičnih efekata i da ima dosta crnog humora, voleo bih da pokažem na filmu nešto što nije viđeno, a ujedno da bude i veoma zabavan film.

Podelite sa nama neku anegdotu sa seta koja Vam je ostala u pamćenju.

Na snimanju “Zone mrtvih” jedan glumac koji je bio maskiran u zombija, otišao je posle snimanja na svadbu, nije hteo da skine masku.

Šta čitate, slušate i gledate ovih dana?

Čitam stripove, Dilana Doga, ali više provodim vreme gledajući serije „Shogun“ i „3 Body Problem“. Od muzike najviše slušam Grunge.