Miroslav Momčilović: Sve i dalje mora da se završava preko veze

To je kazao, između ostalog, reditelj Miroslav Momčilović odgovarajući na konferenciji za novinare na pitanje šta je lično u njegovom novom filmu „Vikend sa ćaletom“.

– Pre će biti da ima veze sa mnom to što mi je otac bio građevinski inženjer pa je često bio odsutan od kuće i to se odrazilo na mene – dodao je, a potom ispričao da su ga beogradski mangupi impresionirali kad je bio klinac i da je inspiracija za film naslonjena na njegova sećanja o njima, pogotovo kada bi pričali o deci.

– Često bi se dešavalo da pričaju o svojoj deci kroz hvalospeve, uz vino i gitare, naručivanje pesama. A onda shvatiš kako je prošlo pet godina, a da oni nisu videli svoju decu. Neka vrsta tog roditeljskog licemerja, neizgovorenih reči su me zanimali. Jer mi nismo tako vaspitani. Ne izgovoriš majci ili ocu da ih voliš nikada. Sve se podrazumeva, a te najvažnije stvari ostaju nedorečene – primetio je Momčilović.

Film „Vikend s ćaletom“ je tužna komedija o ocu i sinu, o sredovečnom kriminalcu Kašiki (Nenad Jezdić), pripadniku stare škole, koji predosećajući da mu se bliži kraj želi da provede vikend sa jedanaestogodišnjim sinom. Pošto ga nije viđao pet godina jer je zbog „malih komplikacija“ imao zabranu prilaska dečaku, Kašika pokušava da ga po „ubrzanom kursu“ nauči svemu onome što smatra važnim za život i preživljavanje na ulici, a da iz sina „istera sve ono što je po njegovom mišljenju mekano, slabašno i devijantno“…

* Kazali ste da ste odrasli na Novom Beogradu i da ste bili impresionirani beogradskim mangupima. Šta vas je fasciniralo kod kriminalaca imajući u vidu da potičete iz njima potpuno drugačijeg miljea?

– Da se mi razumemo, mene su fascinirali sportisti, glumci i pisci kada sam bio klinac, ali postoji jedan magnet za ljude koji se bave filmom, pozorištem ili literaturom, a tiče se ljudi koji su s one strane zakona. Ne ulazim u moralni aspekt priče jer su to ljudi koji prave krivična dela i zbog toga odlaze u zatvor, ali postoji jedna stvar koju bih nazvao prirodnom selekcijom, koja je nekad bila u sportu i kriminalu, a sada je samo u kriminalu.

Kad sam ja bio klinac, fudbal su igrala deca koja su najtalentovanija. Ko nije talentovan on otpadne. Sad, ako je otac direktor ili drugar sa menadžerom ili ako je finansijski moćan i uticajan, on gura svoje dete i talentovanija deca otpadaju. Bio sam svedok tome. Svuda su se umešali moć, lobiranje, sve se, da skratim, završava „preko veze“.

U tom smislu, kriminal je poslednje utočište te vrste prirodne selekcije, koja je brutalna ali neminovna. Ne postoji situacija u kojoj je neko šef bande, šef podzemlja zato što ga je tu postavio tata, stric ili neko drugi. I kad se njemu nešto desi, bude ubijen ili ode u zatvor, uvek ga zameni neko ko je u toj centrifugi prirode i ulice najjači. Čime se oni bave je druga stvar ali je ulica jedno vrlo jako socijalno sito. Tu nema korupcije, nema lobiranja, nema hipokrizije nameštenih konkursa i tendera. U tom smislu su stvari čiste.

* Imate li neko objašnjenje o tome zašto se ovde kriminalci pozivaju na crkvu i patriotizam?

– To se ne odnosi samo na kriminalce. Znam neke koji se uopšte ne pozivaju na te stvari. To su malo opšta mesta iz filma i literature ili sa Jutjuba. To je hipokrizija i tako je bilo oduvek. U vreme hajduka, u vreme borbe protiv Turaka je bila ona rečenica „ne bojim se nikoga do boga“.

Kriminalac je po definiciji u sukobu sa sistemom vrednosti. On ima svoj sistem vrednosti ali mu nije loše da ima neki superego, da postoji neko koga se boji. To je veoma često izmišljeno da se boje boga. To čine da bi sebe predstavili u drugačijem svetlu, da su ljudi koji ipak imaju neki sistem vrednosti i često je to fejk priča.

S druge strane, ima onih koji boga uopšte ne pominju, koji su ateisti. Što se tiče patriotizma on često ide ne samo uz kriminalce nego i uz privrednike, bogate sponzore. Mnogi se pozivaju na patriotizam koji je kao neka vrsta utočišta za frazu. Patriotizam je kada dobro radiš svoj posao i trudiš se da učiniš dobro za svoj narod. Nagledali smo se lažnih patriota i njihovih priča koji su nas odvele u devedesete i nakon toga u ponor, ali moram da priznam da se ta fela ljudi ne poziva na lažni patriotizam i patriotizam ništa više od uspešnih privrednika.

Visok procenat lažnih patriota je u svim oblastima pa čak i u sportu. Vrhunski patriotizam je da igraš za reprezentaciju, a onda dođeš na pripreme i dve noći pred utakmicu si na splavu sa starletama.

* Kako komentarišete ekspanziju kriminalističkih serija i filmova ovde i sada?

– Mislim da je to uticaj švedskih i američkih krimi serija koje su se pojavile, ali ja nisam neki ljubitelj istih, a nisam siguran ni da mi to znamo dobro da radimo. Ovaj film je, pre svega, melodrama, komedija o odnosu oca i sina koja je smeštena u taj milje. Ono što je problem, što se često dešava, da te krimi serije rade ljudi koji ne znaju ništa o tome. Ja to primetim jer su to uvek dvodimenzionalni junaci koji su prvo loše napisani, a onda i glumce koji su uzeti za te uloge ne inspiriše tekst pa nisu raspoloženi da istražuju. Tako da na kraju sve to ispadne lažno.

* A kako vidite odnos države prema kriminalu? Evo, baš danas, pre projekcije vašeg filma, mogli smo da vidimo na vestima kako se politički protivnici aktuelne vlasti susreću sa pretnjama u neposrednoj blizini svojih domova. Nailaze na plakate sa mafijaškim porukama tipa: „Znamo gde živite.“ Predsednik, u isto vreme, najavljuje akciju obračuna s kriminalom.

– Ono što je činjenica je da se kriminal uvezao sa državom devedesetih. Opšte je mesto da je za vreme Miloševića kriminalizovana država, da je urušen prosvetni sistem. Ali ja mislim da je to ovde bilo i pre Miloševića. Vrlo često volim da citiram Marićevu knjigu „Deca komunizma“.

Dakle, i tada je postajao kriminal. I za vreme Tita, samo što su to tad bila deca udbaša i generala koja su bila zaštićena. Devedesetih se desio kolaps društvenih vrednosti, ta brana se otvorila… Ja sam politički svesno biće poslednjih 25 godina i znam da svake godine ima neka žestoka akcija protiv kriminala koja traje nekoliko dana po medijima pa onda zamre, sledeće godine opet tako.

* Da se vratimo još jednom na film. Izjavili ste da ste birali glumce koji nemaju pratioce na društvenim mrežama jer ih ni vi sami nemate.

– Ja sam se to malo našalio ali se ispostavilo da je tako. Kada sam se osvrnuo na pratioce, ja sam pre svega imao u glavi to da se sada kasting radi na osnovu toga ko ima više pratilaca, što se ne gleda da li su glumac ili glumica odgovarajući za ulogu. Ako broj pratilaca treba da utiče na kasting, e onda su serije i filmovi u problemu. Ne kažem da to svi rade ali znam da postoje ljudi kojima je to sad postao isključivi reper kada biraju glumce za neku ulogu. To je pogubno i to ne da nije umetnost, nego nije ni filmska industrija. To je onda konfuzni šoubiznis u kome se više ne zna ko pije, a ko plaća.

Psihodrama

Govoreći o početnoj inspiraciji za film Miroslav Momčilović je rekao da se ona desila još u vreme dok je studirao.

– Dok sam studirao na FDU morao sam da idem na psihologiju. Išao sam na psihodramu jer me je to zanimalo – da posmatram, i sećam se jednog momka koji je bio domac, koji je bio u zatvoru i koji je rekao da mu je celog života ostala žal zbog toga što nikad nije rekao ocu da ga voli. I onda je terapeut, doktor Potkonjak kazao: „Pa, dobro, evo reci sad. Izvedi nekog iz publike da ti bude otac.“ Meni je to izgledalo na ivici parodije, međutim ne, odjednom se situacija usložnjava i domac počinje da plače i kroz suze izgovori to „volim te“. Te stvari, koje ne izgovorimo u braku, u porodici, meni su bile inspiracija i mislim da se u ovom filmu ta vrsta katarze desi – konstatovao je Momčilović.

Glumačka postava

Pored Nenada Jezdića i mladog Vase Vraneša u ostalim ulogama su – Bane Vidaković kao Bata Konj, najbolji Kašikin prijatelj, Miodrag Miki Krstović, Boris Milivojević, Katarina Radivojević, Svetlana Bojković, Srna Lango, Anja Alač, Jelena Đukić, Ana Radović, Marko Gvero, Bojan Lazarov, Miljan Davidović, dok su gosti na filmu pevač Džej Ramadanovski i fudbaler Vujadin Savić.