Miševi

Koju knjigu?

Šta?

Nikad čuo?

Niko s njima do sada nije radio na čitanju.

Uzalud škole.

Ipak, nađe se nešto.

Ali, zašto niko ne čita više ništa u svojim mladim danima?

Lolika skače na sto i leže na tastaturu.

Ovaj stepen bliskosti nešto govori.

Osvojila je kuću.

U kuhinji i tu, u sobi, iza troseda ima rupa u zidu.

Mali sistem rupa i kanala.

Sve će to repato završiti u njenim kandžama.

Tema je boleština, pošto se više nema šta reći o literaturi.

Kolege se vakcinišu, kolege se ne vakcinišu.

Znate ko je dobio?

Znate ko je umro?

Znate za koga pričaju da je umro od boleštine, ali to nije istina već…?

Video sam ga na krovu, pre neki dan.

Žut, gizdav, neumoljiv.

I znam da je tu zbog nje.

Ali komšija je rekao da ona nije u stanju da iznese mačiće.

Letos su joj pronašli par uginulih.

Meni ne treba mnogo, mator sam već da bih sumnjao.

Numa Pompilije.

Tako sam ga prozvao.

Lolika je osvojila kuću, sad on teži da osvoji gazdaricu.

Ja hranim i ne prečim silama strasti da kruže unaokolo.

Ali ona odlaže.

Iza mojih leđa, na trosedu, ona čuva osvojeno.

Iz lepe velike sobe izlazi Sašenjka sa Slovom o polku Igorevu.

Upitno me gleda.

Gasim mikrofon.

Stric Koljka je prevodio to još kao student, šapnem mu.

Vi ste neki rusofili?

Jesmo, Sašenjka, idi još malo potraži.

Vidi da su kolege na ekranu pa se šeretski izmotava.

Da, ja sam profesor, znam da je smešno.

Uče da pišu?

Nonsens.

Nemoj tako, Sašenjka, jedne godine sam ih naterao da rade tvoju Kapetanovu kći.

Mučiš mladež?

Bila je to dobra dramatizacija.

S takvom sam lakoćom prihvatio da je tu kao što ludak ne mora više mnogo da se trudi dok bolest bokori i cveta svud uz njegov um.

Dajem im neke odrednice i prekidam idiotsku sesiju na daljinu.

Gospode, počeo je da otvara ormane!

Ko je ovaj vojnik?

To je, Sašenjka, moj pradeda Radica na serigrafijskoj pozadini u uniformi austro-ugarskog vojnika, da kažemo honveda iz Segedinskog puka.

Vi ste Mađari?

To je carska vojska u kojoj su služili mnogi nacioni, ali, nema više ni carstva ni vojske.

Vrati to u orman.

Zašto je ne okačiš na zid?

Bila je na zidu ali je stric Koljka skinuo.

Vrati je.

Lepa uniforma.

Ja sam na Kavkazu konačno popustio pred vojničkom modom i posle mi nisu smetali mundiri.

Svakako, jer tvoja laka afrička figura može da podnese sve.

Vrati.

Znači, stric Koljka nije voleo…

Nije voleo, on je bio uverenja da smo s vojskom završili.

Mom dedi je to bilo interesantno, čitava istorija vojevanja Srbalja za carevine, kneževine, imperije i alijanse, to je bila njegova opsesija.

Jedan narod, bez svog carstva, ratuje za sva druga i saranjuje se u temelje bodro ko kamen.

A stric Koljka je samo smatrao da je to tužno i stradalno i zato je skinuo deda Radicinu sliku.

Znači, Serbi?

Znao sam mnoge i pisao o njima.

Jesi, Sašenjka, al’ najgorem od svih što je tamo gušio po Rusiji ostao si dužan.

Panduru Miloradoviču što je drobio tvoje drugare dekabriste.

Nitkov.

Pandurčina, zlo Serblja, moj Sašenjka, uz sva odlikovanja, Suvorovljeve hvale i carske poklone.

Nisam ništa preboleo, a ti si se stvorio i sad tek ništa završiti neću.

Dobro, a ko je ovo ovde?

To je Vitalij Daraselija u dresu Dinama iz Tbilisija.

Igra fudbal, vidiš, pobego je ovoj dvojici mesara iz moskovskog Dinama, proturio loptu i to je ovekovečeno fotografijom.

Čovek u borbi, reče značajnim tonom.

Da, to sam uradio na očev nagovor.

Rekao je: „Ako nešto treba uramiti i staviti na zid ateljea kao buduće spomen-sobe, neka to bude Daraselija. Stric Koljka ga je smatrao najboljim fudbalerom kojeg je gledao.“

Lolika odskoči s mojih grudi i polete u kuhinju.

Počeli su da stružu, iza komode.

Autor je romansijer i dramski pisac čiji je novi roman „Koljka i Sašenjka“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga