„Misija: Muzej“ Ivane Nešić

Ova knjiga za tinejdžere, sa ilustracijama Borisa Kuzmanovića, a u izdanju Kreativnog centra, zapravo je neka vrsta vodiča kroz stalnu domaću likovnu postavku muzeju na Trgu republike, koju posetioci ovog uzrasta nisu mogli da vide od kako su se rodili.

– Učinilo mi se da bi bilo lepo da se mladi čitaoci upoznaju s nekim delima ili samom zgradom muzeja neposredno pre nego što dobiju priliku da ga posete, a i da se neki stariji čitaoci ponovo osete kao da koračaju hodnicima kojima već dugo nisu prošli. Naravno, bilo je tu još činilaca, poput činjenice da Narodni muzej u svom srcu skriva neke od najvažnijih i najlepših dela domaće umetnosti, te činjenice da je sama zgrada prelepa i da bi mogla štošta da nam kaže kada bi umela da govori – kaže za Danas Ivana Nešić, čija bi „Misija muzej“ mogla da posluži kao osnova za program vođenje mladih posetilaca kroz stalnu postavku Narodnog muzeja.

* Vaši junaci Anđela, Sara i Aleksa iz sveta igrice „Umetnost mira“ ulaze u paralelni svet srpskog i jugoslovenskog slikarstva – umetnika i njihovih modela – pokušavajući da ih spasu od Bojoždera. Da li je ovo samo naučna fantastika za decu ili naša stvarnost poznaje prave „bojoždere“ i ko su zapravo oni?

– Bojožderi su svi oni koji nas ubeđuju da prihvatimo da je sivo, tmurno i dosadno – normalno, čak poželjno. Dok odrastamo, stalno nam govore da se uozbiljimo, smirimo, da nam ovo ili ono više ne priliči, da je ova ili ona odeća previše šarena ili da preglasno pevamo. Kad im nekad poverujemo, pustimo Bojoždera da pobedi. Ponekad su Bojožderi čak i ustanove ili osobe koje, načelno, treba da se bore protiv sivila i za lepotu. Ponekad i sami pokleknemo i nesvesno nekom „sasečemo krila“. Bitno je da pokušamo da nađemo radost u svemu onom što nam se dešava i što radimo, a ako baš u nekom trenutku to i ne možemo, uvek možemo pokušati da drugima ne uskraćujemo radost koju osećaju.

* Koliko je to što ste po obrazovanju istoričar umetnosti uticalo na izbor slikara i njihovih dela o kojima se govori u ovoj romanesknoj akciji spasavanja Narodnog muzeja i po kojim kriterijumima ste ih odabrali?

– Zbog mog obrazovanja jeste mi bilo lakše da na slike gledam kao na bliske prizore, a na njihove autore i naslikane likove kao na stare prijatelje, čije priče želim da podelim sa čitaocima. Naravno, lakše mi je bilo i da se snađem s literaturom. Pored studija, presudno za izbor dela i slikara bilo je i vreme što sam ga provela kao volonterka na izložbama koje je Narodni muzej organizovao dok je zgrada bila zatvorena. U tim danima posmatrala sam dela i upoznavala se s njima. Tako da se možda može reći da izloženost kvalitetnim sadržajima budi želju za stvaranjem. Bar je sa mnom bilo tako.

* Koliki je doprinos ilustratora Borisa Kuzmanovća opštoj atmosferi knjige koja se bavi vizuelnom umetnošću?

– Boris Kuzmanović je imao izuzetno zahtevan zadatak da interveniše na delima koja su većem delu publike poznata i važna, pa je njegov rad procenjivan sa dve strane: sa stanovišta sopstvene vrednosti i u odnosu na dela na kojima je intervenisao. On nije dozvolio da ga to zastraši, već je napravio ilustracije koje su istovremeno moderne i njemu svojstvene, tako da se dovoljno razlikuju od dela reprodukovanih u knjizi i ne konkurišu im, već ih dopunjuju, možda približavaju mladoj publici, te čine sponu između teksta i originalnih umetničkih dela. Ilustracije Borisa Kuzmanovića vizuelno čine ono što sam i sama pokušala da uradim u tekstu: čitaoca približavaju slikama na način koji je drugačiji i možda prisniji od onih s kojima se ranije susretao. Istovremeno pokazuju da je moguće i novo posmatranje umetnosti – razigrano, lišeno strahopoštovanja.

* Roman se pojavio u finalnoj fazi završetka radova na rekonstrukciji Narodnog muzeja, čija se stalna postavka otvara 28. juna, na Vidovdan. Koliko dečja književnost može doprineti razvoju svesti o potrebi poznavanja, negovanja i zaštite umetničkog nasleđa kod mladih i šta mislite o ideji da se na osnovu vaše knjige osmisle programi vođenja mlade publike po Narodnom muzeju?

– Teško je odgovoriti na pitanje o tome koliko iko od nas može da doprinese tako krupnim pitanjima. Jedino što svako od nas može, a čini mi se i da mora, jeste da svakoga dana učini nešto što će ga približiti cilju koji želi da ostvari. Ako me zanimaju muzeji – pisaću o muzejima. Ako želim čistiji grad – odvajaću reciklažni otpad. I onda ostaje samo nada da je neko video i prepoznao sve ono lepo za šta se borimo i da će to nekog mlađeg inspirisati da sazna, vidi ili uradi nešto novo. Inspirisati kolege, profesionalce drugačija je i podjednako sjajna mogućnost. Svaki vid saradnje koji bi pomogao da mladima, pa i starijima koji vole da slušaju priče, približimo deo fonda Narodnog muzeja odlična je ideja i, naravno, bio bi veliko lično zadovoljstvo i čast za mene.

Afirmacija kulturnog nasleđa

Kreativni centar je do sada promocije knjige „Misija: Muzej“ organizovao u saradnji s nekoliko muzeja u Srbiji: Galerijom slika „Sava Šumanović“ u Šidu, Muzejem Vojvodine u Novom Sadu, Zavičajnim muzejem Knjaževac i Narodnim muzejem Kikinda. Ova knjiga je poslužila mladoj autorki kao povod za razgovor sa decom o umetnosti, muzejima, slikarima, pisanju i piscima. Ove promocije zamišljene su kao spoj književnosti i umetnosti s ciljem afirmacije kulturnog nasleđa i rada muzejskih pedagoga na njegovom očuvanju. S tom idejom smišljene su i radionice u kojima su učenici prema sadržaju muzejske postavke dobijali različite zadatke i realizovali ih sa svojim učiteljima i nastavnicima, kažu u Kreativnom centru.

Mala galerija

„Misija: Muzej“ ima svoju malu „galeriju“ na poslednjim stranicama knjige. Reč je o antologijskim delima srpskom slikarstva kroz koje se kreću junaci Ivane Nešić. To su: „Autoportret s japanskim lutkama“ Moše Pijade, „Jesenji put“ Save Šumanovića“, „Italijanski vinogradar“ Katarine Ivanović“, „Letnji dan“ Bete Vukanović i „Borba petlova „Paje Jovanovića.