Miško Plavi: Postali smo jeftina radna snaga na nivou marve

Iako je možda neumesno navoditi kad neko hvali list u kome radite, pominjem ovo jer se da prepoznati u glasu kad to neko čini iskreno i iz srca. Tako je zvučalo sve što je Miško Plavi i posle toga kazao. Ovaj multiinstrumentalista će sa svojim prijateljima i kolegama Vasilom Hadžimanovim i Srđanom DŽonijem Dukićem 21. septembra u 20 sati održati koncert u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, gde će promovisati svoj novi album „1000 osmeha“. Muzički znalci kažu da na novom izdanju Miško Plavi Trija žanrovski preovladava džez nota, ali ima i različitih uticaja. Reč je o „lakšoj“ formi džeza prijemčivoj i onima koji baš ne preferiraju taj muzički stil, a i onima kojima džez kola venama.

* Kakav je album 1000 osmeha, koliko dugo ste ga pripremali, zašto se tako zove?

Album sam radio 10 meseci danonoćno. Možda sam imao samo par dana pauze, a ostalo vreme sam jeo i spavao da bih radio. Sve je bilo posvećeno tom poslu. Danas svi izbacuju jednu stvar, maksi singl. Imajući u vidu da ništa novo nisam izbacio od 2012, želeo da snimim CD jer sam posle toga radio brdo nekih poslova muziku za filmove, za pozorište, za reklame. Album se zove 1000 osmeha zato što je reč o mom triju s kojim radim devet godina i u kome su dve muzičke gromade Vasil Hadžimanov i virtuoz Srđan Dukić DŽoni. Sa njima kad sviraš obavezan je osmeh jer je nezemaljska stvar biti s takvim ljudima u ekipi i zajednički proizvoditi neku vrstu magije gde u sadejstvu s publikom više stvaramo kao neki događaj. Osmesi su neminovni…

* Kako ste od gitare došli do harmonike?

Ja sam, u stvari, pre toga, od harmonike došao do gitare. Kao mali, još u osnovnoj školi prvi instrument mi je bio harmonika i već su me tad proglasili za nadarenog a u trećem i četvrtom razredu osnovne škole sam počeo da pratim tamošnji hor. Živeo sam u Padinskoj skeli, prigradskom naselju i te vanškolske aktivnosti su bile jedino čime se dete moglo baviti osim igranja u dvorištu. Taj hor iz osnovne je osvajao nagrade po svim mogućim takmičenjima, non-stop smo putovali i moje turneje su počele još tada. Direktor osnovne škole me je zvao maestro i ta ljubav prema harmonici je trajala sve do puberteta i jedne ekskurzije. Tom prilikom, na jednom odmorištu, pošto sam poneo harmoniku, izvadio sam je nadajući se da ću da zabavim ekipu sa nekim lepim devojčicama. Međutim iz drugog autobusa je izašao jedan čupavac s gitarom i sve one su otišle kod njega. Kad sam se vratio sa ekskurzije, počeo sam da sviram gitaru.

Nakon toga, posle duuugog prangijanja po električnim instrumentima i te neke karijere, s poznatim bendovima, koncertima na trgovima i stadionima, igrom slučaja, pozvao me je Đura iz Mornara da radim muziku za pozorišnu predstavu. On je tu bio presudan jer je znao da je znam da sviram harmoniku. I tako sam se, kao zreo čovek, ponovo zaljubio u akustično bogatstvo harmonike.

* Čime to harmonika boji kompoziciju?

Kao što se u klasičnoj muzici klavir smatra kraljem instrumenata zato što je on po sebi ceo orkestar, tako i harmonika, iako se ona manje svira u klasičnoj muzici, može da uđe u tu kategoriju budući da je jako složena tehnički i veoma bogata zvučno. Uspeo sam da dostignem i taj nivo, možda sam se i nezasluženo probio, da već toliko dugo godina radim solo koncerte na harmonici i ovde kod nas i još više u inostranstvu, a pre svega u Japanu, koji mi je glavno tržište.

* Zašto kažete nezasluženo, poznato je da ste „ekskluzivac“ u Japanu, čemu skromnost?

Mislim da sam samo realan. U svetu ima jako puno muzičara koji su bolji od mene. Ja vrlo precizno znam gde je meni mesto i zato kažem da sam možda dobio i više nego što sam zavredeo jer postoje mnogo kvalitetniji muzičari od mene koji nisu mnogo postigli. Neću da kažem da sam nekvalitetan i ja sam mnogo radio i dosegao nivo, kojim sam čak i ja zadovoljan, ali eto ne mogu ja to drugačije da gledam…

* Postigli ste veliki uspeh u Japanu, ali ste tamo najpre svirali na ulici. Da li ste bili prinuđeni da to radite iz materijalnih razloga ili ste želeli da i to iskusite?

To je bio izazov. Nisam bio uopšte materijalno ugrožen. Naprotiv, imao sam tamo gde da živim, šta da jedem, a u Japan nisam inače ni otišao da bih zaradio novac. U Japan sam dospeo igrom slučaja, a već kad sam tamo došao, imao sam precizan plan šta ću tamo da radim – da ću da sviram na ulici jer mi je to bila davnašnja želja. Putujući po Evropi puno puta sam gledao ulične muzičare i to me je uvek privlačilo i intrigiralo šta bi se desilo kad bih ja izašao na ulicu i tamo svirao. Još sam se vratio harmonici, a ona je zgodna za ulično sviranje jer je glasna i može da privuče puno ljudi, te sam ja i pre odlaska tamo ozbiljno spremao program za ulice Japana.

* Radili ste s mnogo velikih bendova, ali ste jednom rekli da biste izdvojili Ekatarinu Veliku. Zašto?

To je bio izazov zbog veličine Milanovog dela i dela benda Ekatarine Velike iako u to vreme ja lično uopšte nisam slušao domaću muziku već sam bio duboko zakopan u graničnim područjima muzike i slušao fusion i free jazz. Meni je tad glavni bend bio Weather Report, sve drugo mi je bilo dosadno… Milan mi je bio najbolji drug dugo godina, ali tek kad je on otišao, ja sam tek onda shvatio njegovu veličinu i možda sa te distance i moj rad sa njima, koji nije dugo trajao, jednu turneju sam uradio zajedno sa njima, ali u svakom slučaju drago mi je da sam bio deo te priče.

* Mnogo ljudi iz te novotalasne ekipe osamdesetih je prerano preminulo. Mislite li nekad o njima, da li su i dalje, na neki način, s vama?

Tih prvih godina kad sam počinjao da radim te solo koncerte u Japanu prvo su me primetili ljudi dok sam svirao na ulici i preporučili da radim prvo u manjim klubovima. Pročulo da su koncerti dobri pa su me zvali i u veće klubove. I ja sam ubrzo postao zvezda, počeo da sviram na mnogo ozbiljnijim mestima i u mnogo ozbiljnijoj konkurenciji. Pre mene je svirala recimo Marta Argerič, broj jedan klasični pijanista na svetu. I, u početku sam se stalno preispitivao da li ja to stvarno mogu. Svaki novi koncert je bio izazov i pitanje da li mogu da ponovim nastup kao prošlog puta kada sam bio uspešan. Imao sam veliku tremu i onda sam gde god je to bilo moguće, a na mnogim mestima jeste, palio one male sveće na bini i u tim svećama zamišljao te moje otišle prijatelje i Milana Mladenovića i Geru (Dušan Gerzić, slikar, prim A. Ć.), koji je sa mnom svirao bubnjeve i Bojana Pečara i mnoge koje su i sami zanate otišli sa te scene. Svaka sveća je bila neko od njih i gledao sam u te sveće i molio sam ih da mi pomognu jer je to što radim stvarno bilo jako teško – držati koncert u tom velikom svetu na visokom nivou … Eto, naravno da sam mislio na njih i možda su mi oni kroz te sveće poslali neku snagu.

* Pričali ste kako ste mnogo toga naučili u Japanu. Između ostalog, konstatovali ste da ljudi tamo ne lažu. Kako vam s tim u vezi izgleda društveno politička stvarnost kod nas, kako vidite odnos prema istini onih koji vode zemlju?

Kao neko ko mnogo putuje i mnogo se vraća ovde razvio sam čini mi se poseban osećaj da mogu da pratim društvene promene i svest ljudi ovog mog jedinog naroda, koji beskrajno volim, koji sam predstavljao svuda u svetu gde sam putovao. I naravno da mi je teško da prihvatim, pre svega nestajanje mog naroda i propast ljudske svesti ovde, da smo došli dotle da smo zahvaljujući političarima postali jeftina radna snaga na nivou marve. Bez obzira na to što mogu da se pohvalim da imam posla, da puno radim, borim se, da sam zadovoljan onim što imam, nesrećan sam zbog propasti mog naroda. I, naravno, da ova pokvarena kutija koja se zove televizor i ljudi koji su je zauzeli uveravaju ljude kako oni nisu krivi i kako su krivi neki drugi, ali ja vrlo dobro znam ko je ovde meni kriv prvo.

* Ko vam je prvo kriv?

Svi oni koji su nahuškali prvo narod na rat a onda taj rat izgubili. I, nije poenta što su izgubili, nego što nismo smeli pre svega da ratujemo jer smo tu najviše izgubili.

Meni su te materijalne stvari novi most, novi trg da li je ovde ovo ili ono nebitne kada sam već rekao koliko patim zbog propasti duha našeg naroda. To je najveća šteta koju smo pretrpeli i ne vidim šansu kako ćemo se od toga oporaviti ili dostići nivo kako smo živeli nekada u staroj Jugi kako je narod tada radio, mislio, voleo, pričao, rezonovao… Ovde je sad sve što je nenormalno postalo normalno, najgori su postali najbolji.

Film i pouke iz Japana

U intervjuu za Danas, govoreći o muzici za film koju je pravio Miško Plavi je izdvojio saradnju sa rediteljem Srđanom Koljevićem i njegov „Sivi kamion crvene boje“ i saradnju sa Žan Mark Barom, koji mu je postao prijatelj. Upitan šta je važno naučio u Japanu odgovara „mnogo toga, ali pre svega su to odnos čoveka prema čoveku, odnos čoveka prema prirodi i odnos čoveka prema poslu“. To sve, kako kaže, suprotno je od onoga kako sad ovde živimo u Srbiji.