Mistična vibracija sfera

Jermenski violončelista Narek Haknazarjan (1988) jednostavno je briljirao u Crkvi Sv. Duha na Don Brankovim danima muzike u avgustovskom odeljku KotorArt festivala.

NJegov solo resital sa delima Baha, Ligetija, Hudojana, Kasada, Kazalsa i Solime, plus jedna jermenska narodna melodija na bis, spadali bi u sam vrh festivalske ponude ma gde u svetu ovog trenutka. Samo proviđenje i oštroumna repertoarska osetljivost KotorArtove umetničke vizije, dovele su ovog momka na scenu Crkve Sv. Duha gde je za zaista izabranu publiku svedočio o čudima muzike.

I to one, koja u njegovoj interpretaciji jednostavno prestaje da se naziva uobičajenim imenima – od časa kada započne svoj nastup, ova muzika postaje stvaralačko vlasništvo Nareka Haknazarjana lično.

Ozbiljan i u potpunosti predan višem cilju – ovo je Narek Haknazarjan kojeg ugledate čim kroči na scenu. Svetska slava što ga je zadesila još u ranim dvadesetima, odmah nakon pobede na 14. Međunarodnom takmičenju „Čajkovski“, traje do današnjih dana, vodeći ga prostranstvima planete od jedne čuvene koncertne dvorane do druge, od jednog vrhunskog orkestra i maestra do sledećeg.

Ali, takav ogroman i nedvosmislen uspeh nije bio kadar da pokvari onu snažnu unutrašnju umetničku veru i ispravan kreativni instinkt u Haknazarjanu. Iz tog razloga, već uvodni izabrani stavovi iz Bahove Svite za solo čelo u Ge-duru br. 1 (Preludijum, Sarabanda, Žiga) plene misaonošću sred svog tona besprekorne čistote, uvodeći vas u jednu mističnu vibraciju sfera. Čudesni Ligeti (Sonata za solo violončelo), sa svojim otkinutim sazvučjima iz ko zna kojeg pravekovlja, uslediće odmah zatim da raskrili široko vrata ka sadašnjici. A Adam Hudojan, sa svojom pak Violončelo solo sonatom br. 1, prineće zato sasvim originalne zvučne jermenske ukuse pride, sa svom osetljivošću i odvažnošću muzičkog tkanja.

Narek Haknazarjan donosi za KotorArt publiku ovde i Finale iz Svite za solo violončelo Gaspara Kasada, demonstrirajući svežinu svoje bespogovorne sviračke snage. Zato će namah uslediti halucinantan rukopis Pabla Kazalsa u delikatnom komadu „Pesma ptica“. Ovde nas Narek Haknazarjan, sasvim poput onog Ligetijevog čudnovatog zvukovlja sa početka, odnosi u kontemplativne predele gde se žestina preobraća u čist dijamant misli. I, još za kraj zvaničnog dela večeri, začuće se „Lamentatio“ Đovanija Solime, da još jednom potvrdi atletsku kondiciju mladog, a toliko emotivno i svirački dubokog, mudrog i viteški čestitog violončeliste Haknazarjana.

Ovo su važni trenuci u životu svake stvaralačke persone, baš dok ona sazreva kao ličnost i usredsređuje svoj kreativni rezervoar u pravcu neprestanog uspinjanja. Pravi portret umetnika u mladosti, DŽojsovim rečima. O onoj ključajućoj energiji što vri negde unutra, čineći Nareka Haknazarjana toliko modernim bićem da njegove najfurioznije isečke virtuoznosti gotovo da možete da zamenite za ekstrakte najboljeg alternativnog roka ovog trenutka, da i ne govorimo. Koncert izuzetnog nivoa i nadahnuća.