Mistik, i na filmu i u životu

 Kjarostami se lečio u Parizu od kancera, koji mu je ustanovljen u martu 2016. godine, a nedavno je i operisan u Francuskoj.

„Nije bio samo reditelj, već savremeni mistik, i na filmu i u životu“, kazao je njegov kolega i dobitnik Oskara Asgar Farhadi. On je dodao da je Kjarostamijev uspeh omogućio da se razvijaju generacije iranskih filmskih stvaralaca.

„Popločao je put za druge i uticao na veliki broj ljudi. Nije samo film izgubio velikog čoveka, ceo svet je izgubio nekog zaista posebnog“, istakao je Farhadi. I reditelj Mohsen Makhmalbaf smatra da iranski film duguje Kjarostamiju za svoju svetsku reputaciju, što s druge strane nije dovoljno vidljivo u njihovoj domovini.

„Kjarostami je dao iranskom filmu međunarodnu slavu koju ima danas. Ali njegovi filmovi nisu u tolikoj meri prikazivani u Iranu. Promenio je film u svetu, osvežio ga je i dao mu crtu ljudskosti suprotnu holivudskoj verziji. Voleo je život i stvarao je filmove u slavu života – zato je teško pomiriti se sa njegovom smrću“, kazao je Makhmalbaf.

Američki reditelj Martin Skorseze opisao je Kjarostamija kao „pravog gospodina i jednog od najvećih umetnika“.

„Upoznao sam Abasa pre deset-petnaest godina. Bio je poseban čovek – tih, skroman, elokventan i pažljiv. Ne mislim da mu je ikada išta nedostajalo. Naši putevi su se retko ukrštali, ali sam uvek bio srećan kada se to desilo“, kazao je Skorseze.

Svoje žaljenje povodom smrti iranskog reditelja izrazili su brojni filmski stvaraoci, ali i obožavatelji koji u velikom broju na društvenim mrežama ponavljaju frazu Žan-Lik Godara da se „film rađa sa Dejvidom Grifitom i završava sa Abasom Kjarostamijem“.

Rođen 22. juna 1940. godine u Teheranu, Kjarostami je još u detinjstvu pokazao interesovanje za crtanje, a studirao je na Fakultetu likovnih umetnosti Teheranskog univerziteta. Kao dizajner i ilustrator, tokom 60-ih godina radio je u advertajzingu, a 1969. godine je osnovao filmsko odeljenje na Institutu za intelektualni razvoj dece i mladih u Teheranu, gde je proizveden veliki broj najpoznatijih iranskih filmova.

„Trebalo je da snimamo filmove koji su se bavili problemima adolescenata i dece. Na početku je to bio samo posao za mene, ali sam zapravo na taj način postao umetnik“, kazao je u jednom intervjuu Kjarostami.

Debitovao je filmom „Hleb i sokak“ (1970) u kojem je istraživao vezu realizma i fikcije. NJegova omiljena tema, univerzum detinjstva, izražena je u seriji filmova na razmeđi narativnog i dokumentarnog stila. Krajem 80-ih Kjarostami je dobio zasluženo međunarodnu pažnju zahvaljujući filmu „Krupni plan“, te poetičnim filmovima „Gde je kuća mog prijatelja?“, „Život i ništa više…“, „Kroz maslinjake“… Za film „Ukus trešanja“ dobio je Zlatnu palmu u Kanu, a 1999. režirao je i „Vetar će nas odneti“, koji je osvojio Srebrnog lava u Veneciji. Pisao je scenarije i producirao filmove svojih kolega, među kojima je najpoznatiji njegov rad na filmu „Beli balon“ DŽafara Panahija.

Iako se i ranije borio protiv cenzure, postalo je gotovo nemoguće da snima filmove u Iranu kada je na vlast stupio sada bivši iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad. „Kopija originala“ bilo je njegovo prvo delo snimljeno izvan Irana, dok ga je njegov poslednji igrani film „Kao neko zaljubljen“ odveo čak do Japana.

Aktuelni iranski predsednik Hasan Ruhani napisao je na Tviteru da je Kjarostamijev „drugačiji i suštinski pogled na život i njegov poziv na mir i prijateljstvo trajno dostignuće“, a sinoć su sve večernje bioskopske projekcije u Iranu počele molitvom.

Abas Kjarostami nekoliko puta je gostovao i na ovim prostorima – 2011. godine bio je glavna zvezda festivala Kustendorf na Mokroj Gori, gde mu je bio posvećen program „Retrospektiva velikana“ i dodeljena Nagrada za buduće filmove, a 2005. bio je i na 33. Festu u Beogradu, na kojem je priređena i izložba njegovih fotografija u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, nazvana „Putevi Abasa Kjarostamija“.