Foto: EPA-EFE/SEBASTIEN NOGIERKan je dugo vremena bio druga kuća za rumunske sineaste. Ove godine, čast da nastavi tu tradiciju je pripala Emanuel Parvu, glumcu koji je prešao u rediteljske vode, sa delom „Tri kilometra do kraja sveta“.
Parvu, kome je ovo treći film, prati 17-godišnjeg Adija koji provodi letnji raspust kod roditelja, u varošici na delti Dunava.
I dok se priprema za završne ispite pre nego što krene na univerzitet, a leto obećava da će biti lepo, on biva žrtva homofobičnog brutalnog napada na seoskoj ulici.
Povrede koje je zadobio nisu ništa u odnosu na sve one koje slede, budući da mora da otkrije svoju tajnu da je homoseksualac.
Homofobija i prostakluk onih koji su saznali za incident, nerazumevanje i očaj roditelja koji u želji da mu pomognu idu iz jedne u drugu grešku. kao i, naravno, neizostavni lokalni sveštenik, sa svojim kađenjima i isceljenjima, sve je tu.
O odnosu i angažmanu lokalnih vlasti – od pretnji, favorizovanja i korupcije, i da ne govorimo.
Parvu je preokupiran položajem i problemima kojima su izloženi marginalni slojevi društva i ovo delo je upravo pokušaj da kroz intimnu dramu ukaže na to kako se zajednica odnosi i tretira najranjivije i najslabije.
Film je pun finesa, inteligentan.
Sa humorom koji na momente ublažava tenziju.
Lepo je sniman, u gro planovima, i ide laganim, sporim ritmom.
To je dobro, profesionalno napravljeno, ali predvidivo delo i nažalost, ipak, ne u klasi njegovih slavnih prethodnika.
Gir i Turman u Šrederovom filmu
Scenarista „Taksiste“ i „Razjarenog bika“, čuveni američki reditelj Pol Šreder se sa filmom „O Canada“ upustio u elegantni danse macabre, po romanu svog prijatelja Rasela Benksa.
Naime, to je priča o Leonardu Fajvu, koga tumači Ričard Gir, slavnom američkom dokumentaristi koji već decenijama živi i stvara u Kanadi, i koji, u terminalnoj fazi bolesti, rešava da da oproštajni intervju jednom od svojih bivših studenata.
Razlog tome je njegova želja da se pred kraj života oslobodi svih laži i saopšti istinu, ništa sem istine, o tome šta je bio njego život “varalice”.
Ispovest koju želi da učini isključivo u prisustvu svoje supruge (Uma Turman), da bi joj, kako kaže, podario poklon.
Poslednji znak posvećenosti i odanosti.
Kroz njegov iskaz polako otkrivamo portret jednog bejbi bumera koji se suprotstavio ratu u Vijetnamu, ali ne na način na koji su svi mislili da je to učinio, razočaran i bezvoljan ali sa ambicijom i željom da jednog dana postane pisac.
Intervju se često prekida.
Tu je puno nervoze, konfuzije, neočekivanih reakcija i emocija.
Mladi Fajv (Džejkob Elordi) se smenjuje sa starim.
Prošlost sa sadašnjošću i ta avantura saopštavanja istine ide dosta mučno.
Ono što je izvesno je da ispovest nijednog trenutka ne izaziva sažaljenje.
Naprotiv.
Emocije su do kraja ostale po strani.
Na distanci.
Ričard Gir i Uma Turman su izvanredni, kao i mladi Džejkob Elrodi, u ovoj kamernoj, ali uznemirujućoj storiji o spasenju i konačnom oproštaju.
Novi film kineskog sineaste Zankgkea
Veliki i slavni kineski stvaralac Đia Zankgke, poznat kanskoj publici po svojim maestralnim delima „Unknown pleasure“, 2003 i „Mrtva priroda“ 2007. stigao je u Kan da nam prikaže svoje poslednje delo „Cought by the tides“.
Delo, uglavnom bazirano na neiskorišćenim snimcima iz njegovih prethodnih filmova, kako bi ispričao drugačiju, novu priču od onih prethodnih.
Koristeći taj materijal i dodajući novi, snimljen prošle godine, Zankgke komponuje uzvišenu i minimalističku melodramu, u čijem su središtu mladi i lepi Bin i Qiaoqiao, koji žive strastvenu ali i fragilnu vezu.
Jednog dana on odlazi, da bi u drugoj pokrajini i gradu pokušao da uspostavi svoj posao.
Ostavljena i razočarana ona kreće u potragu za njim.
I kada, nakon dve decenije, dolazi do njihovog setnog, melanholičnog susreta, shvataju da se nije samo izmenila zemlja u kojoj žive već i oni.
Njena ljutnja prema njemu je izbledela i ona u poslednjoj, prelepoj, emocionalno nabijenoj sekvenci, čvrsto i mirno stoji pored njega, pokazujući svoju otpornost i stabilnost.
„Uhvaćen od plime“ izgleda kao da je istovremeno i dokumentarni film, melodrama, mjuzikl i ep.
Žanrovi koji se međusobno sudaraju kao atomi, no kao rezultat daju i donose more emocija.
I sadržaja.
Ni u jednom kineskom filmu se do sada nije toliko pevalo i plesalo.
Od njihove tradicionalne, folklorne muzike i igre, pa sve do najmodernije savremene muzike, kroz koju nam kineski sineasta ilustruje kulturne i ekonomske promene, ekspanziju i uticaj koji je globalizam imao na promenu tradicionalnih navika i ukusa.
Film nam na majstorski način u potpunosti daje sliku tog mutantnog društva, u pokretu i stalnoj transformaciji i otkriva njegov budući potencijal u sceni prepoznavanja između robota i glavne junakinje.
Odijarov film o šefu meksičkog narko kartela koji želi da postane žena
Na samom početku festivala, kada je najavljivana ovogodišnja selekcija, najveći šok je izazvala vest da je čuveni francuski režiser Žak Odijar ušao u selekciju sa jednim mjuziklom.
Iako je poznat kao autor koji sa smelošću, lakoćom i autoritetom menja žanrove, ipak niko, baš niko nije očekivao da će tvorac „Proroka“ za koji je osvojio Gran pri i „Dheepan“-a, koji mu je doneo Zlatnu palmu, da se upusti u takvu avanturu.
Scenario je totalno lud, otkačen – radnja se događa u mačo zemlji – Meksiku, u kojoj je krvožedni vođa najvećeg narko kartela opsednut idejom promene pola.
Pri čemu celu radnju prati muzika, pesma, igra i uz to, naravno, pucnjava, nasilje, otmice, hajke, itd itd.
E, da bi se to smislilo i, još više, relizovalo, trebalo je imati hrabrosti, stila i mere.
Odijar je imao sve to i napravio je izuzetno zabavan, svež, zanimljiv i gledljiv film.
Pa pođimo redom.
Rita (Zoe Saldana) je mlada, atraktivna i talentovana advokatica, koja je bedno plaćena, iako je ona glavna u pripremi dosijea koji treba da omoguće pobede klijenata kabineta za koji radi.
Slučajevi se ponavljaju, a i sudstvo ne menja stil – uvek je u službi korumpiranih.
Ona je na ivici očaja, sve do dana kada dobija jedan telefonski poziv.
Na drugoj strani žice je jedan grubi, autoritativan glas, koji joj predlaže susret.
Ona predoseća opasnost, ali odlazi.
Naspram nje seda jedan od najvećih i najpoznatijih bosova narko-klana u zemlji – Manitas del Monte (Karla Sofia Gascon).
Predlaže joj ludačku, halucinantnu sumu novca u zamenu za uslugu – da mu pomogne da postane ono što je ceo život želeo – žena.
Rita prihvata ponudu bez dvoumljenja, jer joj to omogućuje da se izvuče iz bede i osamostali.
Ona kreće u potragu za stručnim, vrhunskim hirurgom koji bi to mogao da obavi na najdiskretniji mogući način i istovremeno organizuje premeštaj njegove supruge Jessi (Selena Gomez) i dvoje dece u Švajcarsku, pri čemu žena o tome apsolutno ne zna ništa.
Manitas u međuvremenu lansira priču o svojoj pogibiji i, nakon uspešno obavljene operacije, postaje Emilija Perez.
I to je tek početak jedne duge i složene priče.
Odijarov film je vatromet boja, muzike, plesa, ludih kostima.
Retko dinamičan i bez praznog hoda.
Muzičke numere i koreografske tačke su maestralno uklopljene u radnju filma i prosto čine prirodnu celinu.
Za to su zaslužni – francuska pevačica Camille, koja je napisala tekstove, i kompozitor Clement Ducol.
Ali celu ovu ludu i neverovatnu storiju nose tri izvanredne glumice.
Pre svega transrodna španska zvezda – Karla Sofia Gascon, koja se pojavljuje i u ulozi Manitasa i Emilije.
U njenoj ulozi Emilije ima i ponosa i ranjivosti i patosa, ali i karaktera i čvrstine, što za rezultat daje impresivan miks.
U ulozi advokatice briljira Zoe Soldana, dok je lik supruge maestralno iznela Selena Gomez.
Šta reći na kraju?
Odijar je napravio originalan film.
Smeo.
Atraktivan.
Maštovit.
Možda malo pretrpan, prebogat radnjom i detaljima.
Na momente sladunjav.
Ali, veoma, veoma gledljiv.
Pitak.
Da li je to Palma?!
Teško je još uvek reći, mada su mu je francuski novinari već dodelili.
Zar je to čudno?!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
