Mladen Đorđević: Grupna okupljanja mesta gde nastaje otpor

– Ideja je da se čovekov život što više digitalizuje i prebaci u virtuelni prostor. Cilj je da se ljudi što više udalje jedni od drugih, da se drastično smanje grupna okupljanja, koja su opasna po poredak, jer su to mesta gde nastaje otpor, objašnjava reditelj reditelj filma „Sumrak u bečkom haustoru“ Mladen Đorđević.

To je prvo domaće ostvarenje koje od sutra otvara bioskope u Srbiji.

– Rađa se nova religija. U tom novom poretku će važnu ulogu igrati nova sveštenička kasta. To će biti sveštenici u belom – lekari i predstavnici farmaceutske industrije, primetio je Đorđević i podestio na reči Džulijena Asanža, koji je izrazio uverenje da smo mi poslednje generacije, koje žive u kakvoj takvoj slobodi.

Đorđevićev film „Sumrak u bečkom haustoru“ se može posmatrati i kao igrani i kao dokumentarni film, a dokaz za to je da je na ovogodišnjem Festu prikazan u glavnoj takmičarskoj selekciji, ravnopravno sa igranim filmovima. On je dobio i dve nagrade: nagradu „Milutin Čolić“ za najbolji srpski film u svim programima Festa, kao i nagradu publike za najbolji evropski film, koja se dodeljuje uz podršku Delegacije EU u Srbiji.

– Važno je da bioskopi nastave da rade. Pozivam publiku da dođe u bioskope i podrži srpski film. Ništa ne može da zameni iskustvo kolektivnog gledanja – primetio je reditelj.

* Kako biste opisali svoj film?

– To je gorkohumorna priča o našim ljudima koji žive u tuđini, u međuprostoru negde između inostranstva i zavičaja, tragično razapeti. Ovaj film bi mogao da se nazove i dokumentarnim i igranim. Ukoliko bi ga nazvali igranim, onda je to igrani film sa naturščicima. Znači, pred kamerom su autentični likovi, koji „glume“ sami sebe. Oni tako donose jednu posebnu energiju na filmsko platno, poseban smisao za humor. Mislim da takva energija nedostaje srpskom filmu.

* Šta vas je motivisalo da snimite ovaj film?

– Zanimalo me je neuklapanje mojih junaka u austrijsko društvo. Malo su odgovborni oni, a malo austrijsko društvo. Ovo je film o našim marginalcima, koji žive ispod raskošne fasade Beča. Naš narod je tokom istorije često bio primoravan da beži i da seli. Dakle, ovo je film o večitim putnicima, sanjarima, koji beže iz Srbije, ali kao da beže i od sebe samih.

* Da li to ukazuje na sumrak u naslovu filma?

Sumrak se odnosi na stalno prisutnu atmosferu hodnika starih bečkih zgrada u kojima žive naši ljudi, gde kao da je vreme stalo. Naslov je zapravo naslov romana Darka Markova, čiji romani i pesme su me inspirisali da krenem u avanturu zvanu gastarbajteri. Znači, film i serija od dvanaest epizoda, koju će publika uskoro moći da vidi na malim ekranima, nisu nastale po romanu, nego su inspirisane njime. Zapravo, to što je Darko Markov pisao, bio mi je uvod u taj svet i kasnije putokaz.

* Pomenuli ste da je u pitanju mešavina dokumentarnog i igranog filma, kako je ostvaren taj „miks“ ?

– Izbrisana je granica između dokumentarnog i igranog. Ima puno scena koje su rekonstrukcije onoga što se mojim junacima ranije dešavalo. U značajnom broju tih scena ima domaštavanja, fikcije, tj nadogradnje stvarnosti. To je jedan komplikovan hod na ivici dokumentarnog i igranog.

* Kako ste odabrali likove i šta vas je kod njih zaintrigiralo?

Oni, ne uspevaju da se uklope u austrijsko društvo. Najčešća zanimanja i dalje su taksisti, gradjevinari, čistači … Proces izbora glavnih junaka je bio mukotrpan. Od početka sam bio svestan toga, da ću se i ovog puta, kao i u mojim prethodnim filmovima „Made in Serbia“ i „Život i smrt porno bande“ baviti odbačenim pojednincima i grupama, autsajderima. Mnogi su u procesu mog traganja za glavnim akterima odbijali da se ogole pred kamerom. Ali, na kraju sam ipak došao do tri glavna junaka, koji imaju autentičnu energiju, harizmu i fotogeničnost. Kad su oguglali na prisustvo kamere, počeli su da se otvaraju i da bivaju ono što jesu, bez maske i poze.

* Šta predstavlja vračara kako u filmu, tako i u životima ovih ljudi?

– To su iskusne žene, koje umaju da pročitaju ljude. Oni kod tih žena dolaze kao kod psihijatra. Nude im utehu, kako bi gastarbajteri sutra mogli da ustanu i odu na posao u neku austrijsku firmu i nastave da budu funkcionalni šraf tamošnjeg društva. Došle su iz istih krajava kao naši gastarbajteri. Jedna tamošnja vračara mi je lepo objansnila čemu služe tarot karte iz kojih im ona navodno čita sudbinu. Ona zapravo ni ne ćita iz karata, već joj karte služe da čita iz očiju mušterija, dok su one zauzete gledanjem karata na stolu.

* Kako biste opisali život naših gastarbajtera?

Naši ljudi mi deluju kao sanjari, neuspeli u prilagođavanju stvarnosti, sistemu. Zato posećuju vračare, pokušavajući tako da održe kontakt sa zavičajem, ali i bežeći od stvarnosti u ono potisnuto – pagansko, iskonsko.

Omaž Skorcezeovom „Taksisti“

– Imali smo pauzu izmedju snimanja dve scene u Beču. Sedeli smo u stanu jednog od glavnih aktera filma, Milenka. Moj snimatelj zvuka Miloš Drndarević ga je pitao da li je gledao film „Taksista“. On je rekao da nije. Brzo smo mu omogućili da pogleda, a meni je pala na pamet ideja da on, kao fan tog filma, nakon što doživi veliku emotivnu krizu i slom, uzme mašinicu i napravi čiroki frizuru, kao De Niro u tom filmu. Posle seda u taksi i vozi se po Beču, usamljen. Mušterije i kolege ga gledaju kao da je skrenuo s uma – otkriva Mladen Đorđević kako je tokom snimanja nastao omaž Taksisti i dodaje da ta scena pokazuje mešanje fikcije i realnosti, – nadogradnje stvarnosti, što se kao postupak proteže kroz film.