Mladi će sve morati da ukapiraju sami

Možda je i suvišno reći da je reditelj ostvarenja sa ovom temom Stevan Filipović. Njegov treći igrani film „Pored mene“, čije je snimanje završeno ovih dana u Beogradu, govori o grupi gimnazijalaca, zaključanih jednu noć u školi, lišenih mobilnih telefona i interneta, i po prvi put upućenih da jedni sa drugima zaista razgovaraju. Sve počinje pomenutom izložbom slikara Uglješe (Dragan Mićanović). Nakon napada, njegova supruga, gimnazijska profesorka istorije Olja (igra je Hristina Popović) shvata da su to učinili njeni učenici. Pokušavajući da ih natera da sami prijave krivca, oduzima im mobilne telefone, i odlučuje da ih zaključa u školskoj zgradi.

Reditelj filmova „Šejtanov ratnik“ i „Šišanje“, i montažer filma „Klip“, i u novom ostvarenju, govoreći o problemima mladih, vraća se na „mesto zločina“ – u školske učionice, gde deca postaju „zastrašujuća stvorenja“, kojih se plašimo umesto da im pomognemo. Da li ima nade za mlade u savremenom društvu, koliko su oni opterećeni istorijom, i ko danas uopšte utiče na njih, govori Stevan Filipović za Danas.

Šta se danas dešava u učionicama u Srbiji?

– Svašta se dešava, ali najmanje ono što bi trebalo, makar ako možemo da sudimo po rezultatima PISA testova koji upoređuju nivo funkcionalne pismenosti tinejdžera u 65 zemalja sveta. Srbija je, tradicionalno, u donjoj polovini liste. Šta ovo konkretno znači? Za početak, da jako veliki broj naših srednjoškolaca nema osposobljen mehanizam kritičkog mišljenja i donošenja zaključaka analizom. Mogu da „bubaju“ sadržaje napamet, ali ne i da shvataju šire principe. Mislim da se ovo reflektuje na sve aspekte života i rada, i posebno je opasno u ovo digitalno vreme kad svi plivaju u moru informacija sa kojima ne znaju šta će.

Zanimljivo je da je glavni lik u filmu profesorka istorije. Koliko su mladi danas opterećeni našom istorijom?

– Olja (koju igra Hristina Popović) je profesorka od tridesetak godina, još puna entuzijazma i želje za promenom i nekakvom komunikacijom sa svojim učenicima. Istorija mi je bila važna baš zato što se ovde retko doživljava kao nauka, a daleko više kao poligon za politička prepucavanja. Olja je neko ko brani integritet svoje profesije, i ne može da se pomiri sa činjenicom da se u Srbiji menjaju udžbenici sa svakom smenom vlasti, da se rehabilituju kolaboranti sa nacistima i tako dalje, zbog čega biva automatski etiketirana od dela razreda kao „komunjara“. Zanimljivo je kako mnogi mladi ljudi ne znaju skoro ništa o tome šta se zapravo dešavalo u Drugom svetskom ratu, ali zato vrlo dobro znaju da „nanjuše“ ko je „komunjara“, „izdajnik“, „antisrbin“ i slično. Mislim da to samo pokazuje do koje mere je nacionalistička matrica postala apsolutno dominantna u društvu, kad se klincima već na podsvesnom nivou automatski aktiviraju „ključne reči“ koje vode u etiketiranje ili mržnju.

Da li u današnjem društvu ima nade za njih?

– Sigurno da ima. Nada je iracionalna kategorija, uvek i svuda može da postoji. Situacija u Svazilendu je katastrofalna iz naše perspektive, teško da možemo uopšte da zamislimo kako izgleda svakodnevica prosečnog stanovnika te zemlje, ali sam poprilično siguran da i oni imaju neku nadu, i da ih to gura da idu dalje, da se bore. E, sad, ako pričamo da li ima nade da današnja generacija mladih u Srbiji živi život sa svim privilegijama koje imaju i njihovi evropski vršnjaci, tad smo već u problemu, i mislim da nema mesta nekom preteranom optimizmu. Što nikako ne znači da bi trebalo prestati sa borbom, naprotiv. Današnje društvo im ne daje šansu i ne uči ih da sebi naprave šansu, što znači da će sve morati sami da ukapiraju. Što ranije, to bolje.

Nažalost, mladi se uglavnom poistovećuju sa negativnim likovima. Čini se da se desilo isto i dok su posmatrali junake „Šišanja“…

– Srećom, bili smo svesni tog problema pre nego što smo ušli u snimanje „Šišanja“, tako da mi se čini da smo uspešno izbegli da film bude „statusno neutralan“, pa da eventualno posluži kao inspiracija nasilnicima. Mislim da smo to postigli direktnim i jasnim određivanjem prema političkoj stvarnosti u Srbiji, kako u samom filmu, tako i u brojnim javnim debatama i tribinama koje su ga pratile.

Da li će oni moći da se poistovete sa junacima Vašeg novog filma? Koliko je ova priča primamljiva za današnju decu?

– To će, nadam se, publika da oceni. Koscenaristkinja Minja Bogavac i ja smo priču pisali u saradnji sa svim mladim glumcima, koji su vrlo hrabro progovorili o akutnim problemima svoje generacije, a sam proces priprema je trajao nekoliko meseci. Mislim da smo time dobili dodatnu dozu iskrenosti i autentičnosti, ali opet ponavljam da sud o konačnom rezultatu tog rada mogu da donesu jedino gledaoci.

Ako su škole i porodice zakazale, da li je iluzorno verovati da umetnost može da izvrši neki uticaj na mlade?

– Mislim da je tu zapravo ključno pitanje naših očekivanja. Ako smatramo da ćemo stvari promeniti odmah jednim filmom, onda smo svakako u zabludi. Ali, ako promenu i/ili uticaj shvatimo kao rezultat kontinuiranog rada, i razumemo da su rezultati vidljivi tek posle izvesnog vremena, i da neće doći do tektonskih poremećaja preko noći, onda je to dobra osnova. Važno je da se, za početak, pokrene nekakva komunikacija, to je već uspeh.

Šta se to kod Vas promenilo između „Šejtanovog ratnika“ i „Šišanja“, pa ste od reditelja žanr-filma postali autor ozbiljnih društveno-angažovanih drama? Toliko ozbiljnih da planirate i film o Zoranu Đinđiću…

– To su teme koje me trenutno interesuju i okupiraju, i kojima sam spreman da posvetim ozbiljno parče vremena, jer pravljenje filma podrazumeva obavezivanje na duge staze – barem nekoliko godina morate da „živite“ sa pričom i temom koju ste izabrali. Jedan od filmova koje planiram i kojima se radujem je dečiji avanturistički film na tragu „Gunisa“ i „Šejtanovog ratnika“, tako da ne bih rekao da sam u potpunosti promenio kurs, ali se svakako, sa godinama i zbog života u ovoj i ovakvoj Srbiji, proširio spektar tema (i žanrova/estetika) kojima sam poželeo da se bavim. Što se tiče filma o Đinđiću, to su još uvek samo želje i planovi.

Šta se trenutno dešava sa projektom „Dobra žena“, koji je takođe proizvod saradnje sa Mirjanom Karanović?

– Planiramo da ove godine počnemo snimanje.

„Odrasli“ koji su glasali za Miloševića

„Klip“ je pokazao realnost u kojoj žive mlađe generacije u Srbiji. Zašto odrasli nisu bili spremni da prihvate da su to i njihova deca?

– Zar to nisu isti oni „odrasli“ koji su ćutali ili glasali za Miloševića dok je uz zvuke ratnih bubnjeva grabio ka vrhu vlasti, dok su „naši“ vojnici ubijali neku „tuđu“ decu, dok su siledžije tukle ljude na Prajdu…? Zašto bismo imali iluziju da su ti isti ljudi sposobni da otvore oči i iskreno pogledaju stvarnost oko sebe, čak i kad je reč o njihovoj rođenoj deci (a možda i baš zato što je reč o njihovoj deci)? Ponekad to nisu sposobni da učine ni kad ih ta stvarnost ujede za zadnjicu.