„Mladi danas manje osećaju stid“: Ruben Ostlund o medijima, ratu o Ukrajini, Kusturici, Marini Abramović, Sarajevu

Zovu ga i „kraljem stida“ jer je u svojim filmovima opsednut ponašanjem ljudi kada ih obuzme strah da će se osramotiti.  Recimo u  „Turisti“, otac u trenutku kada njegovoj ženi i deci preti smrtna opasnost od lavine nagonski odabere da spasi svoj život…

Veoma često u svojim filmovima koristite situacije koje su vam se dogodile. U kom ostvarenju ste u tom smislu, intimno, najviše izložili sebe?

 – Ne znam, čini mi se najviše u „Trouglu tuge“ u sceni sa računom. Mislim na situaciju između muškarca i žene kada u restoranu plaćaju račun. To  je veoma intimno,  pokazati tu stranu sebe. Ta scena je jako povezana sa stidom kada se radi o onome šta se očekuje od muškarca (kada krene rasprava o tome ko više zarađuje, ko časti – prim  A.Ć ). Kada se meni to dogodilo osetio sam unutrašnji konflikti i dilemu da li bi trebalo da platim iako je dogovor bio drugačiji ili da ukažem na problem. Tako da je ta scena privatna ma mnoge načine.

Na masterklasu ste pomenuli da je strah od stida najveći ljudski strah. Da li se kroz vreme koncept stida promenio, šta bi recimo bila najveća sramota za sredovečnog bogataša o kojima, između ostalog, govorite u svojim filmovima?

 – Da kažu koliko zarađuju. Pitajte bilo koju bogatu osobu koliko zarađuje i neće vam reći koliko imaju novca. Reći će „ pa, dobro stojim“. Nisam užasno bogat, ali dobro mi ide. Nikad vam neće reći tačan iznos.             

A  da li se koncept stida menjao kroz vreme?

– Mislim da mladi danas manje osećaju stid. Na internetu postoji cela kultura „viceva“,  fora kojima se ismevaju na primer roditelji. Sve ih to čini otpornijim da se nose sa stidom. Kada sam ja bio mlad sećam se da je bila sramota hvaliti se svojim bogatstvom. Bili smo svesni da ne izgleda dobro kada su razlike među nama prevelike. Kulturološki, stideo bih se ukoliko bih bio bogat. Danas izgleda kao da je ta vrsta stida potpuno nestala. Mlađe generacije smatraju potpuno normalnim da se hvale, razmeću onim što poseduju. Rekao bih da je to vrlo tužno.

Šta mislite da li je današnja politička korektnost najveći problem za kreativnost?

– Ne mislim da jeste. Zapravo mogućnosti za kreativnost su velike jer sada možete raditi šta želite skoro bez ikakvih sredstava. Jedna od stvari koja me brine je što postoji veliko takmičenje u privlačenju pažnje, pa je sav sadržaj  koji postoji eksplozivan – seksualnost, smrt, hrana, sve što se tiče iskonskih ljudskih potreba. Tako da je bazična ljudska potreba nešto što se eksploatiše kada se radi o sadržaju. Sve je teže govoriti o onome što je između, što je iznijansirano.  Sve one druge teme su već u prvom planu. Kada recimo počnete da skrolujete po svom telefonu neprestano vam iskače „Ultimate fighting“. Moj algoritam mi to radi…Nisam se time nikad bavio i ne vidim sebe  kao nekoga koga to zanima ali hvatam sebe kako mi to otima pažnju i kako počinjem to da gledam. Teško je ostati ravnodušan prema takvim stvarima koje nas istovremeno plaše i privlače.

Kakav je vaš stav prema sankcijama usmerenim na ruske umetnike?

– To je odmah problem posredne krivice. Uopšteno gledano radi se o ljudima iz oblasti filma i umetnosti. Oni se obično bave kritikom vlasti u svojim zemljama. Stoga, kada uvodite sankcije protiv umetnika, vi ih dovodite u težak položaj, a oni su među retkima koji kritikuju režim. Tako da ne znam da li je uvođenje sankcija ispravan pristup. Ako me baš pitate, rekao bih da mislim da sankcije nisu dobra ideja.

Mnogo kontroverzi su izazvale fotografije Olene Zelenski, supruge ukrajinskog predsednika u magazinu „Vog“ . Šta mislite o upotrebi modnog stila u političke svrhe?

– Kada sam video taj članak prva reakcija je bila – „ma daj“.  Radi se o prilično ozbiljnoj situaciji, a oni se eksponiraju na taj način. S druge strane oni pokušavaju da privuku medijsku pažnju i da se čuje njihov glas. Gotovo da je sve postalo medijska arena u kojoj pokušavate da iskoristite svaku mogućnost. Pogledajte današnje svetske državnike. Svi su vrlo medijski obučeni. Često imaju bekgraund koji ih čini veoma veštim u medijskoj  komunikaciji. Za mene problem ne dolazi od ukrajinskog predsedničkog para nego od medija. Tradicionalni mediji ne uspevaju da zadrže ozbiljnost u digitalnom svetu. Baš dok sam radio na filmu „Kvadrat“ u Švedskoj se pojavila Piratska stranka koja se zalagala za slobodno deljenje sadržaja na internetu. Ta partija je jako dobro prošla na izborima, ali na sledećem izborima nisu dobili skoro ništa. Glasače odjednom više nije zanimala ta tema. Predsednik te partije je u jednom intervjuu potpuno skrhan rekao kako je čak pokušao da promoviše legalizaciju marihuane i svejedno nije mogao da privuče medijsku pažnju. Ta priča govori o borbi za pažnju o tome da nemamo više medije kojima ne upravljaju reklame i koliko je teško preneti svoju poruku ukoliko ne zaigrate na tom terenu.

Znate,  ovde  često čitamo studije koje kažu da su ljudi iz Švedske, Danske, Norveške najsrećniji ljudi na svetu. Slažete li se sa tim, imate li neku svoju opservaciju na tu temu?

– Naravno da su ljudi nesrećni u državama u  kojima postoje sukobi i društvena nejadnakost i naravno da kad je jednakost veća i ljudi nisu ekonomski zastrašeni sreća je veća. Danska, Švedska i Norveška su odavno stabilne države tako da su studije verovatno tačne ali je teško tvrditi jer je to različito od pojedinca do pojedinca,  a ta istraživanja su statistička. Takođe, mislim da društvena jednakost stvara više sreće.

Napravili ste niz inteligentnih šala na račun konceptualne umetnosti u filmu „Kvadrat“, kako vam se dopada opus umetnice Marine Abramović?

– Mislim da je super kul i jedna od najvećih živih umetnica danas. Nema ih mnogo koje zaista volim a njeni performansi su veoma snažni. Recimo, njen performans  „Artist is present“ u kome je sedela i podnosila fizički napor je bio fantastičan. Tada sam i saznao za nju i počeo  da istražujem njen pređašnji rad. Mnogo mi se sviđa i performans s prolazom kroz vrata gde ona i Ulaj stoje nagi s obe strane na ulazu. 

Kakav je vaš odnos prema Sarajevu kao gradu?

– Bio sam tri puta u Sarajevu i uvek je bilo zbog festivala. Voleo bih da jednom dođem i na skijanje jer sam započeo karijeru snimajući ovaj sport. Za Sarajevo sam naravno čuo 1984. godine povodom Zimskih olimpijskih igara tako da je Sarajevo za mene prilično povezano i sa skijanjem. Naravno, da kad sam prvi put kročio u ovaj grad da me je to podsetilo na rat. Uz puno poštovanje prema toj tragediji, ovde sam uvek imao i zanimljive političke diskusije. Ljudi ovde imaju stav, vole da raspravljaju o društvenim pitanjima. Ima u tome specifičnog satiričnog crnog humora, a i uvek sam uživao da ovde prikazujem svoje filmove. Uz to, Sarajevo je predivan grad u kotlini. Kada ga posmatrate sa planine izgleda jako lepo.

Zanima li vas jugoslovenska kinematografija?

– Kad sam bio mlađi Kusturica je veoma uticao na mene. To je inače uobičajeno prepoznavanje kada razgovarate sa nekim iz Švedske. Filmovi kao što su „Crna mačka, beli mačor“ ili „Dom za vešanje“ imali su potpuno novu energiju i stil. Moglo bi se reći da je Kusturica u svojim ostvarenjima predstavio određenu ideju o Balkanu, koja je samo jedan fragment tog podneblja. Naravno, tu je i film „Ničija zemlja“ Danisa Tanovića – s pametnim pristupom političkim pitanjima koje prati mračni satirični humor karakterističan za ove prostore.

Ljudsko biće

Pored novca i slave, šta vama lično pruža posao reditelja?

– Daje mi mogućnost  učešća u društvenoj diskusiji. Zanimljivo je da sam se preselio u Španiju u selo gde nisam toliko povezan sa društvom, ali osećam potrebu da postanem deo ove zajednice, da počnem da radim za to selo jer ako to ne činim gubim sebe kao ljudsko biće.

Ako u rodnoj borbi nema klasnog aspekta, onda me ne zanima

Da li je film „Trougao tuge“više film o klasnoj ili o rodnoj borbi?

 – Više je o klasnoj borbi. Kad imamo temu rodne borbe, ukoliko u njoj nema klasnog aspekta, onda me ne zanima.