Mladi su s pravom nezadovoljni i uplašeni

Naravno da izbijaju ratovi i da živimo to što živimo – kaže u razgovoru za Danas glumica Dara DŽokić povodom predstave „LJubav LJubav LJubav“, čija je premijera zakazana za 21. april u Ateljeu 212. Komad je režirala Alisa Stojanović prema tekstu nagrađivanog savremenog britanskog pisca Majka Bartleta. Tema je sukob generacija – roditelja bejbi bumera i njihove dece, pripadnika tehnološkog napretka i savremene tehno kulture. Dara DŽokić igra Sandru od njene 19. godine kada se 1967, kao hipik, borila za ljubav i mir u svetu, preko njenog zrelog doba (1990) kada je u punoj snazi poslovne žene, do 2011. u trećem činu kada je odradila svoj radni vek i uživa u penziji. Komad počinje simbolično istorijskim trenutkom za popularnu kulturu emitovanjem direktnog satelitskog programa 25. juna 1967. i iščekivanjem nastupa Bitlsa.

* Kako je generacija koja je pevala „All You Need Is Love“ došla do zaključka da je i novac dobrodošao?

– Komad se i bavi tom temom koja nije laka. Nad ovim problemom se zapitao i ceo svet – šta se desilo sa tim novim vrlim svetom koji je obećavao. Nakon Drugog svetskog rata se činilo da je svet dobio krila i da će novi optimizam civilizacijski unaprediti društvo – kulturno, filozofski, naučno, a onda smo se prodali. Svet je postao rob novca, kapitala i zapravo uleteo u zamku da je to najvažnije. Sada, u tom smislu nema više razlike između Istoka i Zapada. Živi se da se zaradi da bi imalo da se potroši. U tom paklenom krugu ostaje veoma malo prostora za pravu duhovnost i smisao – za pravljenje sveta po ljudskoj meri.

* Kako je uloga Sandre uticala na Vas, osim što Vas je, kako ste već rekli, namučila?

– Veoma deprimirajuće, tera na razmišljanje. Kad čovek prođe kroz sva tri perioda, šezdesete, devedesete i 2011, kao ta moja Sandra, shvati kako je taj put strašan. Pisac Majk Bartlet je to veoma vešto opisao – i duhovito i cinično. Prosto vas provocira da se zapitate šta smo to mi našoj deci ostavili, kakav svet, sa kojim sve problemima ona treba da se rvu.

* Kroz sva tri čina se provlače protesti – prvo onih iz šezdesetih, potom 1990, zbog poreza u Londonu, do sociopolitičkog pokreta „Occupay“. Danas, našim ulicama protestuju novi klinci – „milenijumci“?

– Zaista imam osećaj sramote zbog nas koji zapravo nismo ništa uradili hodajući, protestujući i smenjujući vlast. Mladi su ponovo s pravom nezadovoljni, izbezumljeni i uplašeni. Mislim da je ovo neki od njihovih poslednjih pokušaja da ostanu ovde i nešto urade. Ja ovu decu potpuno razumem. Imaju pravo na bunt, nezadovoljstvo, na svoje mišljenje. I, uzdržavam se od komentara, jer svako od njih može da kaže „ćuti, šta ste vi uradili?“ Nažalost, oni sami moraju da dožive i svoje razočaranja kao što je i svaki uspeh njihov. Hoću da kažem sve što budu uspeli je njihovo, a svako razočaranje im ne gine.

* Ovaj komad govori o potrošenim idealima. Vi ste učestvovali u protestima devedesetih, čiji su predstavnici i simboli kao Vuk Drašković i Čedomir Jovanović danas tu gde jesu. Da li ste onomad to mogli da pretpostavite?

– Nikada i velika većina je tamo gde im nije mesto. To su takva razočaranja i nešto za šta ja više nemam ni daha, ni živaca, ni snage. Ali, ovu decu razumem i samo mislim da je put kojim idu teži i dugoročniji. Čini mi se da nizom malih koraka mogu nešto da urade. Oni su, naravno, naivni i njihovi su zahtevi nerealni.

* I 68. se poručivalo „budimo realni, tražimo nemoguće“.

– Nisam ja ta koja treba da govori, ali čini mi se da bi trebalo da postave sebi pitanje – kakvu to kuću sebi žele da sagrade. LJuljanje i rušenje čitavog sistema iz temelja je revolucionarno. Moje srce to razume, ali u ovim političkim okolnostima, u kojima je Srbija trenutno okružena, ne znam mogu li stvari da se u toj meri promene. Među ovim mladim ljudima sigurna sam ima mnogo obrazovanih i pametnih. Ja bih strašno volela kada bi napravili pokret i svoju internu raspravu, svoj interni dogovor o tome kakvu bi državu voleli da imaju, šta je to što se njima globalno u ovom svetu sviđa, šta ne sviđa, šta hoće, šta neće, u kakvoj kući bi voleli da žive i da tu kuću sami naprave. Sve drugo je kompromis.

* Radnja komada „LJubav LJubav LJubav“ zbiva se u Engleskoj, u Londonu. Da li se Alisa Stojanović držala teksta Bartleta ili ga je učinila bližim našem kontekstu?

– Alisa nije ništa pomerala u odnosu na tekst Majka Bartleta. Sve se zbiva u Londonu, mi smo Englezi i zbog toga sam se pitala kako će sve to da korespondira sa našom publikom, ali je u stvari, na širem planu, sve veoma blisko urbanoj generaciji ovde. Na kraju krajeva, Beograd je bio svet. Recimo, meni je bilo zanimljivo što su se u tim osvajanjima sloboda šezdesetih žene u Engleskoj borile za prava na razvod. U tom istom periodu u Jugoslaviji žene su mogle da se razvedu, da glasaju i tako dalje, hoću da kažem bili smo u nekim aspektima slobodniji. Poredeći ta vremena sa našim, neminovno se u sećanje vratila ta Jugoslavija i taj možda i privid raja koji smo imali živeći u njoj.

* Žalite li za tom zemljom?

– Bila je fantastična zemlja, čiji značaj tada zajedno nismo shvatali. Za njen raspad smo podjednako krivi svi od Triglava do Đevđelije zato što je tako nešto dragoceno moralo da se čuva. I ne mislim da Slovenci danas bolje žive bez obzira na to što su odavno u Evropi, a o Makedoncima, Bosancima i ostalima da ne govorim. Da smo bili malo pametniji i mudriji mogli smo da sprečimo da zajednička zemlja opstane, ali smo nažalost uradili sve najgore. Svako sa svojim zadatkom i svojim delom krivice. Sad smo tržište. Sad smo jeftina radna snaga i neko ko je stalno ucenjen.

* Kako vam deluje kada premijer i izabrani predsednik Vučić kaže da ko hoće može da protestuje koliko god hoće. Da li u stvari poručuje da ga je baš briga?

– To je demagogija i to na neki način znači baš me briga. On se poziva na legalnost izbora. Vučić jeste pobedio, pretpostavili smo to i mi koji nismo glasali za njega. On ima veliku većinu. O tome takođe mi unazad treba da razmišljamo zašto je tako i zašto nema nekog drugog. Ta većina koju ima Vučić se ne obezbeđuje deset, petnaest dana pred izbore nego godinama. Ali, i da se ne pravimo ludi, Vučić je uzeo apsolutnu vlast u svoje ruke. Svi mediji su njegovi. N1 i Danas su ostrvca. Kompletna mašinerija je upregnuta u održavanju njegove vlasti, stranke i koalicije.

* Ne sviđa Vam se ni kako se ponela opozicija?

– Morala je ranije za sve da se pripremi, a umesto toga je bila rasuta. Opet je gledao svako sebe, a ako imaš takvog protivnika i ako misliš da je uzeo više vlasti nego što treba, onda se moralo drugačije.

* Kao što i u ovom komadu prevagnu sebični interesi?

– Tako je, prvo moji interesi, a posle ćemo videti, pa se ni posle ne dogovorimo da li ćemo svi zajedno za jednog. Ne, mi idemo u više frontova, a onda posle konstatujemo kako izgleda da smo nesistematični. A ova vlast je veoma sistematična u onome što je namerila. Vučić ima podršku. Podržava ga Evropa, on sa njom sarađuje na platformi politike koje je bila politika prethodne vlasti. To je jasno kao dan. On se odrekao svoje politike i vrlo vešto preuzeo politiku s kojom sad nastupa. I ja se samo bojim da ovo opšte nezadovoljstvo nesvesno pogura celu stvar previše udesno, jer ako Vučićevi protivnici zastupaju politiku suprotno njegovoj, to bi moglo da se desi.

Život nije fer

* Ima li neka replika koja po Vašem mišljenju sumira ovu predstavu?

– Ima ih dosta, ali ima jedna koja kaže: „život nije fer“. Nije moja, ali je iz komada.

Autorski tim

U komadu „LJubav LJubav LJubav“ igraju još Tihomir Stanić, Uroš Jakovljević, Filip Hajduković, Ivan Ilinčić, Radmila Tomović i Dejan Delić. Dramaturg je Dimitrije Kokanov, scenograf Darko Nedeljković, kostimografkinja Jelisaveta Tatić Čuturilo a kompozitor Ivan Brkljačić.