Mladim muzičarima preporučujem ljubav bez interesa

Kod njeg zanimanje za muziku i saradnju sa aktuelnom generacijom umetnika očigledno ni u najnovijim vremenima ne jenjava. Maestro Kanino, došao je ovaj put u Beograd sa izuzetno ekskluzivnim programom, izvodeći ga u društvu nemačke violinistkinje Katarine Ude tokom proteklog vikenda u ciklusu „Kolarac – Tvoj svet muzike“ Centra za muziku Kolarčeve zadužbine. U subotu i nedelju, dakle, Kanino i Ude predstavili su izbor Betovenovih Sonata za violinu i klavir, koji je u sebe uključivao i onu čuvenu „Krojcerovu“. Ovako prefinjeno muziciranje zaista nije trebalo propustiti.

Maestro Kanino, izuzetno smo počastvovani vašim dolaskom u Beograd. Već ste ranije nastupali kod nas, zar ne, sećate li se možda tih prethodnih koncerata?

– Da, naravno, bio sam već u Beogradu pre neku godinu sa Italijanskim kvintetom, na koncertu koji je organizovao BEMUS festival. Mislim da je to bilo 2002, a tom prilikom smo svirali Mocarta i Šuberta, ako se ne varam. Čini mi se i da smo moj kolega Antonio Balista i ja u Beogradu takođe jednom prilikom izvodili Bulezove „Strukture za dva klavira“.

Ovaj put nastupili ste ponovo u našoj najreprezentativnijoj koncertnoj dvorani, Kolarčevoj zadužbini, sa violinistkinjom Katarinom Ude, izvodeći tokom dve uzastopne večeri izbor Betovenovih Sonata za violinu i klavir – kako vi lično doživljavate ova dela, šta je najveća teškoća za umetnike prilikom njihovog izvođenja?

– Znate, svaka muzika je i laka i teška na svoj način. Katarina Ude je pri tom jedna zaista veličanstvena instrumentalistkinja i muzičarka, a i ja imam izvesno iskustvo (smeh) i mislim da su rezultati za slušaoce mogli biti veoma interesantni. Uvek naravno postoje određene tehničke teškoće, ali je, po mom skromnom mišljenju, najvažnije da koncert istinski ujedini dva umetnika.

U mladosti ste studirali klavir uporedo sa komponovanjem – koliko je to pomoglo vašem razumevanju dela koja ste tumačili, poboljšanju vaše pijanističke interpretacije, tome kada kao pijanista dakle razumete kako delo nastaje i sa one druge strane?

– Vidite, ako se muzika ne doživljava kroz nekakve striktno izolovane oblasti, onda stvarno apsolutno sve – mislim tu i na bavljenje savremenom muzikom, čembalom, komponovanjem i sličnim stvarima – može dovesti do zanimljivih i neočekivanih ishoda.

Koliko je pak za vašu muzičku karijeru bilo važno druženje sa izuzetnim kompozitorima, koji su vam uostalom posvetili i mnoga svoja dela? Koga se najradije sećate, ko je među njima za vas kao pijanistu bio izvor najvećeg nadahnuća?

– Zaista sam mnogo naučio od Bruna Maderne i Lučana Berija. Zatim, jedna turneja sa Karlhajncom Štokhauzenom je za mene recimo predstavljala bogato iskustvo i pre svega bila od izuzetne koristi da bih upoznao njegovu ličnost. Mnogo takođe dugujem sugestijama Ligetija i Kurtaga.

Budući da ste uporedo vodili i pedagošku karijeru, šta je ono što savetujete svojim studentima? Kako, rečju, mladi umetnik može da se nosi sa izazovima svakidašnjice i da ne posustaje u radu na svom instrumentu? Da li ste vi sami ikada imali neke sumnje, suočavali se sa nekom krizom u svom bavljenju muzikom, tokom svoje duge karijere?

– Na sreću ili nažalost, nisam imao krize. Mladim muzičarima najviše i pre svega preporučujem ljubav bez interesa i to ljubav za čitavu muziku bez izuzetka, bez posebnih preferencija.

Upečatljiv deo vaših aktivnosti predstavlja kamerna muzika – stvarno, koliko je ona važna za jednog solistu na nekom instrumentu? Decenijama nastupate sa pijanistom Antoniom Balistom u klavirskom duu, kao i sa svojim prijateljima u Trio di Milano – jesu li vas godine muziciranja sa njima podučile nečemu izuzetnom i za vaš solistički rad?

– Jedan solista i te kako može mnogo da nauči iz iskustva kamerne muzike i da koristi virtuozni repertoar kao teren za upoznavanje i komunikaciju sa muzikom. Stvar je u tome da se treba truditi i ostvariti ovde, ne tek nekakav zajednički nastup dve različite izvođačke ličnosti, koje možda i nisu skladne – već izražavati jedinstvenu veru u muziku.

Najzad, poznati ste po svojim snimcima Bahovih „Goldberg Varijacija“ i kompletnih klavirskih dela Alfreda Kazele i Kloda Debisija – kako ste se osećali tokom rada na ovim neverovatnim kompozicijama, volite li uopšte rad u studiju?

– Ne volim mnogo snimanja i trudim se da ih zaboravim čim se završe. U poslednje vreme sam snimio dosta diskova – nazovimo ih tako (smeh) – sa mladim violinistima i to je zaista bila korisna međusobna razmena iskustva. Reći ću još i to da slušam veoma malo snimljene muzike, a svoju skoro nikada.