Mladima ne treba srećan kraj, dovoljna su im odškrinuta vrata

Reč je o zbirci kratkih priča namenjenih srednjoškolcima. Autori su brojni i potiču iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Na Tijanin poziv sam odgovorila pričom o Romkinji Silvani. Silvanina ispovest je prosto izletela iz mene, nikada mi se nešto slično nije dogodilo. Nakon izlaska knjige „Prostor za mokrog psa“, napisala sam priču i o Petru, Crnom, Teodori, Sanji… Priznajem, nisam imala pojma šta ću sa njima. Priče su tako stajale u fioci i čekale… Od januara ove godine, krenula sam da radim na tom materijalu i najednom je sve dobilo smisao i počelo da se uklapa i povezuje. Imam utisak kao da je knjiga tragala za mnom, a ne ja za njom – kaže u razgovoru za Danas Jasminka Petrović, pisac za decu i mlade, kojoj je kreativni Kreativni centar upravo objavio novi roman „Sve je u redu“.

Posle knjige „Leto kad sam naučila da letim“, čiji se uspeh ne meri samo svim domaćim prestižnim nagradama za književnost za mlade, nego i čitanošću, Jasminka Petroviće je napravila novi literarni iskorak, a u intervjuu za naš list, između ostalog, objašnjava da li je uvek baš „sve u redu“, zašto nije lako biti mlad, zbog čega knjige za mlade sve više čitaju i odrasli, šta podrazumeva pod slobodom, kad je jedan narod zreo…

* Kako biste nazvali knjigu kao što je „Sve je u redu“, sačinjenu od ispovesti, pisama, poruka, sa toliko junaka različitih životnog doba i sudbina, uključujući i slučaj jednog psa sa Zvezdare, da bi se na kraju ispostavilo da su svi oni na različite načine međusobno povezani poput mozaika i da za sve probleme postoji rešenje?

– Moja teza jeste da nije lako biti mlad, ali uz podršku prijatelja, uz strpljenje nastavnika i ljubav roditelja mogu se savladati i vrlo teške prepreke tokom odrastanja. Mladalački bunt je zapravo vapaj za pomoć. I kada odguruju sve od sebe, zatvaraju se u sobe i beže u neke svoje svetove, mladi čeznu za zagrljajem i ljubavlju. Važno je da osete da nisu sami, da smo uz njih i da ih razumemo. Reč „razumem te“ je čarobna. U to sam se i sama uverila mnogo puta. Nedavno sam pročitala tekst na internetu da su Islanđani rešili problem pušenja, alkohola i droge kod tinejdžera tako što su se udružili roditelji, školski sistem i država. Kreiran je Nacionalni plan za poboljšanje života mladih, pod nazivom „Omladina na Islandu“. Po meni, ovaj primer je najbolji putokaz u radu sa mladima. Povezivanje na raznim nivoima. Mladi nemaju osećaj za perspektivu. Ono što im se tog trenutka dešava misle da je konačno. Zato je važno da smo mi odrasli uz njih, da im ukazujemo na brojne mogućnosti, ali da izbor uvek prepustimo njima. Kad osete da im verujemo, oni neće pogrešiti. Izabraće za sebe najbolju opciju u tom trenutku. Eto, to sam pokušala da kažem u svojoj knjizi.

* Da li je baš uvek „sve u redu“ ili postoji neko „pravilo“ da literatura za mlade treba da ima „srećan kraj“? U ovoj knjizi ima mnogo teških tema – tu su i neželjena maloletnička trudnoća, traume dece iz razvedenih brakova, porodično i vršnjačko nasilje, diskriminacija, međunacionalne netrpeljivosti i posledice rata u kome se raspala SFRJ, homoseksualnost, deca obolele od raka…

– Na upravo završenom Juventafestu Gran Pri je odnela predstava „Klasni neprijatelj“ Dramskog studija INK iz Pule, koja govori o velikom nesporazumu i neskladu između pet problematičnih učenica i njihovih roditelja, školskog sistema, društva… Predstava je vrlo teška, pokreće brojna pitanja, ali na kraju pruža mogućnost razrešenja. Mladima nije potreban „srećan kraj“, dovoljna su im otškrinuta vrata, da mogu doći do vazduha kad počnu da se guše. Specijalnu nagradu na Juventafestu dobila je predstava „Kralj Ibi“ Gradskog pozorišta Bečej, koja je na vrlo upečatljiv način dala kritiku Ibijevskog totalitarnog sistema. Hoću da kažem da su mladi ljudi vrlo svesni i sebe i svoje okoline. Zato je dobro da im ponudimo „alatke“ da artikulišu svoje misli i osećanja kroz umetnost, pozorište, film, književnost… Stvaralaštvo je lekovito i kada ga daješ drugima i kada ga primaš od drugih.

* Da li su sve ove priče pozajmljene iz stvarnog života ili su fikcija?

– Sve je fikcija, ali su problemi stvarni. Knjiga je zasnovana na ličnom iskustvu tokom dugogodišnjeg rada sa decom i mladima.

* Zbog čega je Zvezdara na neki način epicentar svih zbivanja u knjizi?

– He-he, to je baš zanimljivo! U knjigu sam postepeno uvodila Zvezdaru, potpuno nesvesno, bez ikakvog plana, a to sam shvatila tek kada je knjiga bila gotova. Ključ leži u mojoj biografiji – u periodu mladosti živela sam na Zvezdari. Šesti, sedmi i osmi razred završila sam u OŠ „Veljko Dugošević“, a potom sam se upisala u Šestu beogradsku gimnaziju. U to vreme sam imala psa Arija, kojeg sam često šetala po Zvezdarskoj šumi. Podsvest je čudo!

* Kako se u knjizi našao „slučaj“ mladog Vukana, koji odustaje od odlaska u manastir zbog ljubavnog obrta i prihvata roditeljske obaveze?

– Potraga za duhovnošću uglavnom počinje u mladosti. I kao što znamo, do vrha planine može da se dođe na bezbroj načina. Moja poruka iz knjige na ovu temu bi bila: svako treba da sluša svoj unutrašnji glas i pronađe put do vrha planine, greške ne postoje, a ovaj svet je predivan upravo zato što smo različiti. Po meni, zadatak nas ljudi na ovoj planeti je da ne ugrožavamo jedni druge i da budemo srećni! Pa šta onda čekamo?!

* Knjiga je posvećena „tragačima za slobodom“. Šta pod tim podrazumevate i koliko je sloboda stvar unutrašnjeg osećanja, a koliko otpor spoljnoj prinudi?

– Po meni sloboda je lična stvar. Za njom tragamo čitavog života. To je proces. I što je veći prostor slobode u nama, više je ima u našem okruženju. Glavni neprijatelji slobode su strah i osećanje krivice, a oni se leče opraštanjem i ljubavlju. To je lako reći, ali je teško živeti, zato svetom i hoda toliko neslobodnih ljudi. Jednom je dragi, dobri Vlada Divljan rekao da su narodi kao ljudi – imaju detinjstvo, mladost, zrelo doba i starost. NJegov je osećaj da su narodi na Balkanu ostali večno zaglavljeni u pubertetu i nikako da odrastu. Verujem da je kolektivna svest vrlo važna i potrebno je bar 51 odsto zrelih i slobodnih pojedinaca, da bi i taj narod postao zreo i slobodan. To se ne događa preko noći.

* Kako objašnjavate to što knjige za tinejdžere sve više postaju literatura za sve generacije i što se kod nas često kroz njih provlače teme o kojima bi trebalo da govore mediji, politika, literatura za „odrasle“?

– Mislim da su pisci za decu i mlade naučeni da neprestano osluškuju svoje čitaoce. Deca su surovo iskrena. Ako im je knjiga dosadna ostaviće je, ako se na promociji smaraju, počeće da razgovaraju međusobno, pa čak i da se šetkaju, ako su mlađa. Deca lako prepoznaju kad pisac nije iskren. Zato su knjige za najmlađe vrlo precizne. One govore o životu i aktuelnim temama, ali kroz različite forme, bliske njihovom uzrastu. Zanimljivo je da odrasli sve više čitaju dečje knjige, valjda nam je dosta obmane i laži u svakodnevnom životu. Prija nam istina i radost.

* Zbog čega pišete knjige za decu i mlade?

– Nekada mi se čini da su moje knjige samo sredstvo da dođem do dece i mladih. Uživam u razgovorima sa njima i zato sam duboko zahvalna bibliotekarima koji mi omogućavaju te susrete. Znate, biblioteke su čarobna mesta. Mirišu na kreativnost, slobodu i, naravno, na knjige.

Kao sa Mona Lizom

– Ta mlada osoba na korici knjige gleda te ravno u oči i kada uzmeš knjigu u ruke i dok je čitaš i kada je vratiš na policu i kada izađeš iz sobe. Sličan je doživljaj kao sa Mona Lizom. Ona nas stalno provocira. E, zato je Bob Živković genije – kaže Jasminka Petrović o saradnji sa poznatim ilustratorom Dobrosavom Bobom Živkovićem.

Državna pomoć nula dinara

* Da li biste složili sa ocenom nekih Vaših kolega da je srpska književnost za decu ne zaostaje za svetom, ali da je zapostavljena?

– Kod nas postoje sjajni stvaraoci za decu, koji zaista rade na svetskom nivou, ali su oni uglavnom u senci, stvaraju uz velike napore i ogroman entuzijazam. Iz dana u dan je sve teže. To nije fer i nije pošteno, jer stvaraoci za decu rade jedan veoma važan posao za društvo – neguju buduće učesnike i korisnike kulture i buduće srećne i slobodne ljude. Evo recimo, peti književni festival za decu i mlade „KROKODOKODIL“ dobio je nula dinara i od Gradskog sekretarijata za kulturu i od Ministarstva kulture, mada je postigao znatne uspehe u dosadašnjim aktivnostima. Ovo nije usamljeni slučaj, nažalost. I sad ja pitam sve nas: Zašto se u Srbiji odvaja tako malo sredstava za projekte u oblasti savremenog stvaralaštva za decu i mlade? Zašto?

Korišćenje pozorišnog iskustva

Jasminka Petrović je nedavno učestvovala u radu Internacionalnog festivala srednjoškolskog teatra Juventafest u Sarajevu, koji već pet godina okuplja mlade ljubitelje pozorišne umetnosti iz različitih zemalja. „Za Juventafest je karakterističan visoki profesionalizam i mnogo topline, dobrote, ljubavi… Ove godine u program su ušle predstave srednjoškolaca iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Rumunije, Slovačke i Rusije. Teme koje se obrađuju na sceni su vrlo aktuelne: nasilje među vršnjacima, netrpeljivost prema strancima, autizam, kritika društvenog sistema, stići do cilja ali ne povrediti druge, pronalaženje vlastite misije, knjige kao spasitelji ljudske vrste, stramputice obrazovnog sistema… U toku petodnevnog festivala mladi imaju mogućnost edukacije u oblasti scenskog pokreta, plesa, maske, lutkarstva, muzike… Od ove godine su uvedene radionice za njihove profesore i dramske pedagoge kako bi rad sa mladima bio što efikasniji i uspešniji. Posebna vrednost ovog festivala je negovanje pozorišne publike, koja se razvija sa svojim vršnjacima na sceni, uči se kritičkom stavu i shvata da odlazak u teatar nije dosadan domaći zadatak po nalogu profesora, već bliska, privlačna, zabavna i edukativna čarolija. Ukratko, Juventafest pomaže srednjoškolcima da se snađu u životu koristeći pozorišno iskustvo. Za mene su veoma važni ovakvi festivali, jer sam u direktnom kontaktu sa potrebama i željama savremenih mladih ljudi“, objašnjava sagovornica našeg lista.