Mladom čoveku je ovde „tlo“ vrlo nesigurno

Postavka crteža i slika mlade umetnice biće izložena do kraja oktobra.

– Taj sklop ukroćenog, okovanog haosa, koji se kao otelotvoreni prkos okreće je transportovanje lične vizije egzistencije – pojasnila je Tončić u razgovoru za Danas i kazala da se vrteška uporno vrti, živi, kao prkos i pobuna postojanja, što bi Galilej rekao: „Ipak se okreće!“

Za ovu umetnicu je karusel (vrteška) motiv i simbol mikro i makro sveta. Izučavala ga je na više nivoa: metaforičkom, psihološkom i sa aspekta zakona mehanike, statike i održanja. Inspiracija su joj bili firentinski i pariski karuseli i „njihovi groteskno ukomponovani detalji koji odišu makabrističkom simbolikom i koje koristi u cilju mimikrije baroknog pojma privida oživljenog pokretnog dekora. Privid oživljenog dekora ima namenu da zadivi, zabavi i egzaltira prisutne, međutim, on je samo maestralni simulakrum, iluzija“, kaže Tončić.

Prema njenim rečima, potpuna simbolika ovakvog zavaravajućeg vizuelnog manevra postaje jasna kada se uzme u obzir činjenični podatak da je karusel (ringišpil) ništa drugo do visoko rizična aparatura koja je izuzetno opasna usled svoje oslonjenosti na samo jedan majušni poligon koji per se održava njenu ravnotežu kao i ravnotežu svih u toku vožnje na platformi, te i najmanji pomeraj rotora ili nepodobna atmosferska prilika može u sekundi ugroziti bezbednost cele konstrukcije.

– Ispod blistavih nakićenih ukrasa čelična konstrukcija karusela jedva da je napredovala od istorijskog napuštanja parnih mašina, njen mehanizam je nestabilan, neizvestan i riskantan, što je i uzrok brojnih nesreća tokom poslednjih nekoliko decenija usled kojih same vožnje mahom bivaju zabranjivane – primećuje umetnica i zaključuje – Zato ovaj motiv smatram podobnim za simbolični prikaz mnogih socijalnih, ali i individualnih činilaca egzistencije.

Umetnica je povezujući vrteške i detinjstvo primetila da njihov izgled i pojam u prvi mah nostalgično vraća u taj period.

– Čim se pomene detinjstvo, a naročito zabavni parkovi ili sezonski karnevali, na pamet nam pada razigranost, poletnost i spokoj kao najznačajnije vrednosti svakog deteta, ali i ponekad i dubok trag traumatičnog u ranoj spoznaji sveta – ukazala je ona.

Tončić je istakla da njeno likovno stvaralaštvo nije angažovano u eksplicitnom smislu jer vizuelno promišljanje bazira na simbolici straha, sećanja i suočenja. Kako kaže, to su „borbe“ na individualnim, malim bojnim poljima, ali koje mogu reflektovati mnogo šire i dublje faktore, uključujući i socijalne pored psiholoških i kognitivnih.

Podstrek za rad i istraživanja uglavnom pronalazi upravo u raznorodnim pokušajima borbe, kontrole i suživota sa svim parametrima realnosti, sistema i društva, na koje je, kako kaže, prinuđena, ali im ne pripada. Nema konkretni predložak jer se mahom koristi imaginacijom, što je, prema njenim rečima, i suština, jer je „beg“ u imaginativno i iluzorno (ili od toga?) ono što je inspiriše i vizuelno zanima.

– Težnja mi je da nijedan prizor ne bude konkretan i plastičan, unutar samog vrtloga postoje naznake figuracije i ornamentika, ali njihova svrha u svačijoj refleksiji postaje drugačija i lična. To i želim da postignem. Vizuelno i likovno istraživanje je beneficija usled mogućnosti sublimacije negativnog i animoznog. Konkretno slikarstvo podstiče moje konstantno nezadovoljenje konačnim što je i rezultiralo snažnim vrtlogom anksioznosti koja me nagoni da preispitujem, sumnjam, dekonstruišem i iznova gradim svako uverenje i „istinu“ koja nam se nudi bilo kom smislu, bilo materijalnom, bilo emotivnom, psihološkom ili socijalnom. To je osnova moje stvaralačke dijalektike – kaže umetnica.

Tončić smatra da je slikarstvo, iako naizgled konzervativna disciplina, trajan i fleksibilan vizuelni medij neomeđen kanonima i formulama što dokazuje njegova bezvremena istorijska uloga i vrednost. Prostor slike, ukazuje ona, iznova nastaje sasvim nov u svačijoj osobnoj poetici i ima tendenciju da u recepciji preskoči ili barem oplemeni i da smisao barijeri vremena i okolnostima u kojima živimo danas.

– Tu je bes, tuga, nemogućnost i konstantna anksioznost koja me tera da radim. Bavim se umetnošću ne samo zato što imam predispoziciju i talenat, već zato što je to moj beg od stvarnosti, realnosti. Iako ovu zemlju obožavam i želim da ostanem u Srbiji, mnogo je aspekata koji su van moje kontrole i nikada neće biti usmerene pozitivno ka meni ili mojim kolegama, čime god da se bavimo. Mladom čoveku je ovde „tlo“ vrlo nesigurno, a to stvara osećaj konstantnog vrtloga, bez kraja i početka i unutar i spolja – primećuje umetnica Anja Tončić i zaključuje da je zahtevno biti dostojanstveno biće u Srbiji.

Srbija ubija svoje stanovnike iznutra

– Kao čoveka iritira me opšta letargija, glupost i apatija kao i nedostatak empatije u svakom smislu. Viđam na ljudima da su negativni, da su izgubljeni, kao da iza njihovih očiju više ništa ne postoji i to zameram društvu više nego nemaštinu, nedovoljno izdvajanje sredstava za kulturu i obrazovanje. Zameram to što ova zemlja ubija svoje stanovnike iznutra – kazala je Anja Tončić.

Apokaliptična vožnja ringišpilom

– Konjići su direktno prikazani samo na jednoj slici, i to kao amorfna masa koja polako postaje neprepoznatljiva – prokomentarisala je Tončić svoje delo i dodala da doživljaj ringišpilske vožnje iz perspektive samog vrtloga može biti gotovo apokaliptičan – brzina i intenzitet cikličnog kretanja zamućuju percepciju deformišući pogled na poznate i ljupke figure poput ovih, iskrivljujući im siluete u nešto nakazno, strano i preteće. Ona je ukazala da su konjići simbol direktnih, nemih, okamenjenih učesnika u svakoj vožnji vrteškom, prinuđenih na svaki obrt rotacije bez obzira na ishod koji će ih neminovno izdeformisati.

Studije slikarstva kod Milete Prodanovića

Tončić je za svog profesora Prodanovića rekla da je pre svega eminentna ličnost ogromnog značaja za kulturno održanje ove zemlje. Prema njenim rečima, on kao likovni umetnik, književnik i profesor nesebično deli svoje iskustvo i eruditsko znanje, ali, još važnije, svoje studente savetuje da u atmosferi u kojoj odavno ne postoji vrednosni sistem ne treba mnogo misliti ni na to kako aktuelno vreme reaguje na to čime se bavite.

– Važno je uspostaviti sopstveni kriterijum što je moguće više, od sebe zahtevati nemoguće, kao i dekonstruisati svaki parametar sigurnosti koji se (iluzorno) nudi i postaviti ga naspram sopstvenog mikrosveta, koji će, ako je iskren, opstati uprkos konstantnom pritisku na margine – kazala je Tončić.

O sagovornici

Anja Tončić rođena je u Beogradu 1996. Završila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo u klasi profesora Milete Prodanovića. Izlagala je na grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je velikog broja nagrada.