Mo Jen za Danas: Odabrao sam književni pseudonim da bih se podsećao da ne treba previše da govorim, ono što želim da kažem trudim se da unesem u svoja dela

Na Velikoj sceni JDP „Ljuba Tadić“, u petak i subotu u 20 h, gostuje Pekinško narodno umetničko pozorište sa njegovim dramskim delom „Ubica Đing Ke”, u režiji Žen Minga, i ovaj događaj svakako čini ekskluzivnim što je Mo Jen došao u Beograd da prisustvuje izvođenju predstave.

– Sa srpskom kulturom sam se upoznavao preko dela vaših pisaca – još osamdesetih godina sam čitao „Na Drini ćuprija“ vašeg nobelovca Ive Andrića. Dirnulo me je što je u ovom romanu, uz sudbine mnoštva opisanih likova, zapravo je glavni lik sam most, kao simbol povezivanja. Blizak mi je i zanimljiv „Hazarski rečnik“ Milorada Pavića, to je vrlo uticajna knjiga u Kini. Uživao sam i u vašim filmovima „Valter brani Sarajevo“ i „Most“, koji su u mojoj zemlji takođe bili jako popularni. A kroz književnost, dramu, film, izražava se i sadašnjost jedne zemlje – istakao je slavni pisac.

Kako je podsetila direktorka JDP Tamara Vučković Manojlović, saradnja sa čuvenom kineskom teatarskom kućom koja je poznata širom sveta započela je 2015, kada su na toj sceni, u okviru Internacionalnog festivalu pozorišta, tri večeri igrali Molijerovog „‘Uobraženog bolesnika“ u režiji Jagoša Markovića. Prema njenim rečima, to je bilo jedno od najlepših gostovanja na kojima je bio JDP, a o značaju ove saradnje govorio je i Vang Venguang, predstavnik Pekinškog umetničkog pozorišta i vođa ove trupe .

Istorijsku dramu „Ubica Đing Ke”, čija se radnja događa na samom kraju Zaraćenih država (475–221 pre ove ere), koju Mo Jen dekonstruiše i podiže na nivo filozofske rasprave, kako je objasnio, predstavili su i reditelj Žen Ming, jedna od najdarovtijih mladih glumica u svojoj zemlji Li Sijaomeng, čuveni kineski glumac koji igra naslovnu ulogu Vang Ban, i glumac Jen Žui.

– Drama “Ubica Đing Ke” je drevna priča, ali data iz nove perspektive. Reč je o pokušaju atentata na kralja i dilemama naručenog ubice. U originalu se zove “Naš Đing Ke”. To je istorijski lik. Postoji mnogo priča o njemu. Ja sam želeo da pišem o Đing Keu iz novog ugla. Smatram da svako od nas ima u sebi nešto od njega, nekog svog unutrašnjeg Đing Kea. Nisam želeo da se bavim detaljima oko atentata, nego da opišem kontekst i ljudsku prirodu. On je čovek od krvi i mesa, sa vrlinama i manama, a ne samo neka legenda. Voleo bih da svako od nas oseti nešto od njega u sebi, da se povežemo sa tim likom. U našem užurbanom svetu ne postoji ni jedan čovek koji je apsolutno dobar ili loš – istakao je kineski nobelovac.

– U ovoj drami zapravo nema nijednog lošeg čoveka. Svi likovi su ljudi koji žive oko nas ili mi sami. Pre no što počnemo da kritikujemo druge, moramo biti spremni da prvo kritikujemo sebe. Kada se divimo izvanrednim ljudima, mi u stvari priželjkujemo da i sami budemo savršeni – objasnio je Mo Jen, čija su dela prevedena na više od pedeset jezika.

Pored Nobelove nagrade koju je dobio 2012. godine, Mo Jen među priznanjima ima i orden Viteza reda umetnosti i kulture koji dodeljuje francuska vlada, italijansku nagradu „Nonin“, japansku nagradu „Fukuoka“, počasne stipendije Koledža Ridžens park Univerziteta u Oksfordu…

Na konferenciji u JDP Danas je imao mogućnost da postavi jedno pitanje piscu koji je u književnu istoriju ušao i kao prvi zvanični kineski dobitnik Nobelove nagrade ( 2000. godine nagrađen je Gao Xingjian, ali je imao francusko državljanstvo). Podsećajući da je Mo Jen u svojim romanima (jedanaest, koliko je objavio do sada), brojnim dramama, novelama i esejima vrlo kritičan prema kineskoj stvarnosti, i to s pravom – tokom Kulturne revolucij 1966. kao „nepoželjan element“ izbačen je iz škole, radio je u fabrici, a diplomirao je 1986. na Vojnoj akademiji umetnosti i književnosti, zatim i na Pekinškom univerzitetu.

Film „Crveni sirak“, snimljen prema njegovom romanu „Klan crvenog sirka“, u kojem se prikazuje brutalno nasilje tokom 1920-ih i ’30-ih u unutrašnjosti na istoku Kine, gde je Mo odrasta, u režiji Džanga Jimoua, osvojio je 1988. Zlatnog medveda na Berlinskom festivalu. Roman „Velike grudi i široki kukovi“ iz 1995. izazvao je vrlo kontroverzna reagovanja u Kini zbog seksualnog sadržaja i klasne borbe suprotne ideologiji Kineske komunističke partije.

U romanu „Balade o belom luku“, trudna žena koja je već počela da se porađa odlučuje da se obesi, u „Žabama“„ koje su bile svetski bestseler, Mo Jen govori o kineskoj reformi „Jedno dete“ i zabrani rađanja. Lik glavne junakinje, lekarke koja je ginekolog u bolnici, nastao je, kako je tada objašnjavao, po uzoru na njegovu tetku, koja je bila ginekolog i učesnik ove reforme – iako je duboko patila zbog toga, ipak je revnosno, kako čitamo u ovom romanu, izvršavala zadatke Komunističke partije, ostajući njen član uprkos poniženjima koje je trpela…

Pitanje Danasa upućeno nobelovcu u čijim delima Kina nije srećna zemlja, čije je pravo ime Guan Moji, a njegov književni pseudonim Mo Jen znači „onaj koji ne govori“, bilo je kako objašnjava to što je uprkos kritičnom odnosu prema stvarnosti svoje zemlje, ipak član Komunističke partije od 1976. godine.

– Odabrao sam ime Mo Jen da bih se podsećao da treba da budem diskretan u govoru, a da ono što želim da izrazim unesem u svoja dela. Ne treba previše pričati, nekada čovek mnogo govori, a ne kaže ništa važno, nekada ljudi koji ga slušaju ne shvate šta je, zapravo, želeo da kaže i stvaraju se nedoumice. Zato se trudim da ne pričam previše, mada često i ne uspevam u tome – izjavio je Mo Jen.

A komentarišući pominjanje filma „Crveni sirak“, kineski nobelovac je rekao da su njegovi romani vrlo filmični i da ih je lako „prevesti“ u scenarije, kao što su i njegove drame adaptilne za pozorište. Na glavno pitanje, kako objašnjava svoje višedecenijsko članstvo u partiji, Danas nije dobio odgovor. A onda mi je kineski kolega koji inače govori srpski, rekao da mu gospođa koja je bila prevodilac na konferenciji  nije ni prevela moje pitanje do kraja!