foto Wiener Staatsoper Michael PihnPosle „Jovanke Orleanke”, „Razbojnika” i „Luize Miler”, „Don Karlos” je četvrta i poslednja opera koju je Đuzepe Verdi trebalo da komponuje po tekstu Fridriha Šilera.
Uključujući prekide, radio je na ovoj operi više od dvadeset godina, skoro koliko je i Rihard Vagner radio na komponovanju „Prstena Nibelunga“.
Tokom ovog vremena stvorio je sedam različitih verzija opere.
Za novu predstavu u Bečkoj državnoj operi, ruski reditelj Kiril Serebrenikov se opredelio za sažetu verziju u četiri čina umesto verzije u pet činova, koja je prvi put izvedena u Milanskoj skali 1884. godine.
Ruski disident Serebrenikov kaže: „’Don Karlos’ za mene govori više od bilo koje druge opere o moći kao antitezi slobode i o svemu što ta moć izaziva: o ugnjetavanju, nasilju, zatvoru, ubistvu“.
Ovaj režiser je pre tri godine debitovao u Beču sa svojim „Parsifalom”. „Don Karlosa“ režirao je sa Robertom Taljavinijem kao Filipom II, Asmik Grigorijan kao Elizabetom i Džošuom Gererom u naslovnoj ulozi.
Evo radnje (libreta) ove opere koja počiva na tekstu Šilerove istoimene drame „Don Karlos, infant Španije.” (1787).
Priča se odvija u Španiji u 16. veku, za vreme vladavine kralja Filipa II.
Opera je prepuna političkih intriga, sukoba između oca i sina, romantične ljubavi i borbe za slobodu.
Glavni likovi u operi su Don Karlos, infant Španije, i njegov otac, kralj Filip II, koji se nalaze u sukobu zbog ljubavi prema istoj ženi — kraljici Elizabeti, koja je Don Karlosova bivša verenica, ali sada Filipova supruga.
Osim ljubavnih i porodičnih problema, opera istražuje i pitanja političke moći, uticaja crkve i slobodarskih težnji naroda Flandrije.
Opera je bogata dramatičnim scenama i dubokim emocijama, a Verdijeva muzika pruža snažan kontrast između ličnih osećanja likova i njihovih javnih uloga u društvu.
„Don Karlos” se često izvodi u operskim kućama širom sveta i smatra se jednim od najzrelijih i najdramatičnijih dela u Verdijevom opusu.
Verdijev ”Don Karlos” je opus magnum i primer za totalnu muzičku i filozofsku poruku, kao jedan vid kodeksa ljudskosti: ljubav i ljubomora, vernost i patos buntovništva, praštanje i prijateljstvo, zaborav i sećanje će postati deo jedne apokaliptičke drame o moći.
Konzervativizam i liberalna stremljenja, svetska i religiozna moć, tiranija, demokratija i autokratija, revolt naroda i njegova poslušnost i san o osvajanju vlasti te želja da se ona sačuva – ova opera sadrže sve ove teme i motive.
Kao na Velaskezovim portretima
U najznačajnije kompleksne duete se ubrajaju ne samo dueti između Don Karlosa i Elzabete, već i druga dva sa dubokim muškim glasovima: Filipa i Rodriga i Filipa i Inkvizitora.
U ovim psihološki suptilno iznijansiranim scenama se radi o strastima druge vrste – nekontrolisanoj strasti za moć i njenoj tamnoj strani.
Režiser Kiril Serebrenikov premešta radnju drame španske aristokratije u tekstilni institut namesto u manastir San Juste, koji je zapravo mesto povučenog života Karla V nakon njegove abdikacije.
Taj institut se bavi izradom kostima i u njemu dominira svetla, sterilna mramorna arhitektura sa skenerima i robotskim rukama, što veoma podseća na hladnu grobnicu.
Serebrenikov se, naravno, ne zadovoljava modnom revijom ove priče o politici, ekscesu moći, fantazijama o slobodi i ratu srca.
On inscenira susret istorije i sadašnjosti.
Karlos, Elizabeta, Eboli i Filip II čine naučni tim u institutu kome je zapravo hitno potrebno posredovanje kako bi se ublažio deo emocionalnog dinamita.
Na kraju, Elizabeta mora da se uda za Filipa II, čak i ako joj je Karlos naklonjen.
Novina u ovom čitanju ruskog režisera je što Serebrenikov istorijski udvostručuje protagoniste.
U usporenom snimku, alter ego glavnih likova utisnut je u kostime španskog dvora, dok je ceremonijal oblačenja/svlačenja prikazan i putem unapred napravljenih video snimaka.
Ideja Serebrenikova je da se porodična drama odigra među zaposlenima u hipermodernom muzeju istorijskih kostima.
Ono što je inače najsigurnije rešenje za hitne slučajeve u pozorištu – da se svi stalno oblače i svlače – ovde postaje princip.
Jer skupocene, pedantno rekonstruisane velelepne haljine su, a to čine veliki deo komada, mukotrpno oblačene i svlačene u svim slojevima, osim intimnog veša.
U ”Don Karlosu” je reč o intrigama rastrzanoj disfunkcionalnoj porodici kao kaskadi konflikata: otac-sin, muž-žena i maćeha-sin, kao i moći autoritativne crkve i krune.
U ovoj grandioznoj operi Serebrenikov pokazuje dve inovativne rediteljske ideje: četvoro istorijski postavljenih protagonista imaju četiri dvojnika koji su svi, shodno istorijskim portretima, odeveni u skupocene brokatne kostime što nas podseća na majestetične portrete Velaskeza, no koji omeđuju dinamiku njihovih pokreta.
Između ekolokških aktivista i Pussy Riot
Serebrenikov je uveren da dvorska odeća odslikava moć njihovog nosioca.
Sve kruži oko nosioca kostima, te time i moći.
Pri tome je radijus pokretljivosti nosilaca drastično sužen.
I za moćnike kroz disciplinu koju iziskuje dvorski ceremonijal kostim postaje zatvor za telo.
Istorijska garderoba je direktno skopčana sa pitanjem moći i slobode i time sa centralnom temom opere.
Na ovim režiserovim postulatima počiva čitanje Verdijeve opere.
Posebnost dramaturške inovativnosti se sastoji u ceremonijalu odevanja u skupoceni brokat sasvim nagih protagonista koji, leđima okrenuti publici, stupaju na scenu da bi ih obukla dvorska posluga.
Te scene su očito izazvale gnev jednog dela publike koja je vehementno na otvorenim scenama sa balkona i galerija ”buuu”-povicima izražavala svoj prezir i protest, ali reagovale su i pristalice nekonvencionalne režije, te je takav verbalni ”dijalog” eskalirao u nepredvidivoj meri da je dirigent Filip Jordan morao zaustaviti orkestar da bi podigao belu maramicu na vrhu svog dirigentskog štapa kao simbolični gest primirja između antagonističkih strana u auditorijumu.
Tako ti ogoljeni dvojnici, odeveni u krute brokatske kostime, stoje između protagonista koji pevaju ne radeći ništa.
U četvrtom činu u ovoj milanskoj verziji libreta ponovo se pojavljuju ti dvojnici, sada pak polu-nagi.
Nažalost ova ideja režije nije ni posebno smislena ni posebno napeta.
Svi stoje bez jasnog dramaturškog cilja: zvezde i statisti, a o narativnim spajajućim lukovima da i ne govorimo.
Tako sve ostaje kliše rediteljskog tetatra koji ”lucidnosti” iznalazi u irelevantnim epizodama.
Flandrijski ustanici su u Serebrenikovom „čitanju” nešto između „Last generation“ (onih ekoloških aktivista koji posipaju supu po slikama van Goga i drugim umetničkim delima u evropskim muzejima) i Pussy Riot (onih koje su postale poznate po svom provokativnom, aktivističkom performansu (plesom) pred ikonstasom u hramu ”Hrista Spasitelja” u Moskvi).
Mi vidimo društvo zamrznuto u španskim dvorskim ceremonijama.
Ali ispod brokatnog dvojnika, nema mesta za disanje.
Samo Rodrigo Poza ne učestvuje, on je aktivista u protestnom pokretu koji se protivi konzumerizmu i modernom tekstilnom otpadu.
Time počinje da plamti državni spektakl spaljivanja jeretika.
Ali zašto se demonstranti na operskoj sceni, sa transparentima i majicama na kojima piše LIBERTA, kao da je otkucao sat, odmah pretvore u obične statiste na operskoj sceni?
Možda Serebrenikov misli na pomalo zamorno izložen, krajnje uzaludan rad na istorijskom materijalu kao slici za današnji operski muzej?
Ali onda se čini da je i sam deo onoga što kritikuje u ovoj scenskoj polifoniji.
Dirigentovo mahanje belom maramicom
Serebrenikov inscenira u Bečkoj operi drugi put i žnje, kao i prvi put, vatrene proteste, vrevu i gungulu u auditorijumu dugu nekoliko minuta.
Otuda će intervencija muzičkog direktora Filipa Jordana – mahanje belom maramicom kao poziv na mir sa Serebrenikovim, ostati menetekel koji lebdi nad ovom režijom.
Ono što karakteriše ovu produkciju je pevačka i glumačka izuzetnost – na prvom mestu briljantne Asmik Grigorijan kao Elizabete.
Kada ona izađe na scenu, postaje njen centar.
Deo fenomena ove sopranistkinje, koju je časopis „Svet opere” proglasio „pevačicom godine”, jeste to što ona čini da svaki tekst bude nešto posebno, ona ulozi Elizabet svojim širokim spektrom, jedinstvenim emocionalnim intenzitetom svoga vokala daje i dubinu bola i visine anđela i autentičnost izraza.
Ovde valja uključiti i savršeno izbalansiran bariton Poze Etjena Dupuisa, koji samouvereno izbegava zamke patetike i sentimentalnosti uloge.
Eva-Maud Hubeauk slavi vokalno zavođenje Ebolija požudom, Roberto Taljiavini, sa zapanjujuće briljantnim visinama, antipatičan je mikro-menadžer moći u kariranom sakou.
Nažalost, Džošua Gerero kao Karlos postigao je svoj tenorski sjaj samo kroz dosadno proiznošenje visokih nota, previše blisko klišeu ljubavnog heroja koji jeca.
Dirigent Filip Džordan opravdava odluku za „Don Karlosa“ u milanskoj verziji iz 1884. godine kao sažetijoj i intenzivnijoj.
Međutim, zbog izostavljanja prvobitnog prvog čina, ljubavnog susreta Elizabete i Karlosa i usredsređenosti na običan narod, izostaju bitni motivi za kasnije sukobe.
Izbor možda ima veze i sa činjenicom da Državna opera i dalje na svom repertoaru ima francusku verziju u pet činova, koju je postavio Piter Konvični 2020. godine.
Koja se operska kuća može podičiti sličnim luksuzom?
Dirigent preuzima stvari brzo i efektno sa nekoliko lepo otkrivenih srednjih glasova.
Neposredno pre kraja, u Elizabetinoj velikoj sceni, sve se odjednom uklapa jedno u drugo i sliva u majestetični sklad.
Dijalog između fino treperavih drvenih duvača i izuzetne sopranistkinje Grigorijan je zvučao kao čista magija.
Potpisnik je bio očaran uzvišenom lepotom muzike poznog Verdija, ali oporo otrežnjen ekstravagancijom režije ove najuspešnije od svih Grand Opéra u novoj produkciji Bečke opere.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
