Moć reči

Tako je prazna scena postajala dvor, tamnica ili bračna ložnica. Tek se u 19. veku insistiralo na naturalističkim rešenjima scenskog prostora.

Zbog toga su u toku predstave promenu scenografskih rešenja sledili muzički i svetlosni efekti koji su jasno potcrtavali dinamiku i atmosferu.

Šekspirove dramske scene, međutim, odgovaraju jedna drugoj kroz suprotstavljanje različitih ambijenata i tempa. Kontrasti između pojedinih scena drame jesu jedna od karakteristika elizabetanske dramaturgije.

Drama se nikad ne zaustavlja već se, čim započne nova scena, pretvara u nešto drugo: spora scena sledi brzu scenu, lirska scena sledi scenu nasilja. Nikad ne treba dozvoliti da na pozornici bude „hladno“.

Šekspirove drame su, pre Holivuda, bile dobro montirani filmovi. Nije bilo potrebe za promenama scenografije kojima bi se ukazivalo na promenu mesta i na protok vremena, jer bi se na taj način ugrozio i sam razvoj dramske priče.

A gledalac Šekspirovog doba bio je, pre svega, zainteresovan za priču. Ta priča je, prema navikama vremena, morala biti uklopljena u pozorišni „život dvočasovni“. Danas je teško poverovati da je u Šekspirova predstava „išla“ ispod dva sata.

No, većina Šekspirovih tekstova može da bude izvedena u tom vremenskom opsegu. Kako je to moguće? – sumnjičavo se zapitati pozorišni gledalac, naviknut da predstave ovog autora traju duže i od četiri sata. Odgovor je vrlo jednostavan: ukoliko se ne izgovaraju reči već stihovi.

Ako pažljivo posmatrate kako je Šekspir pisao, otkrićete da su scene precizno orkestrirane, njihova literarna i emocionalna značenja oslobođena i veoma lako dopiru do publike.

Način na koji Šekspir srukturiše svoje stihove govori glumcu kada će da ubrza, kada da govori sporije, gde se nalazi akcenat i gde je predviđena pauza. Ali, kao i u muzici, vi morate prvo da naučite ispravno note pre nego što počnete da izražavate emocije.

Skraćivanja Šekspirovih tekstova današnji interpretatori opravdavaju i zato što, po njima: „Taj govor gledalac ne razume“.

Nasuprot njima, reditelj Piter Bruk u svojim esejima o Šekspiru ukazuje na smisao upotrebe stiha i na važnost skrivenih značenja koja nosi stih u Šekspirovim dramama. Sledeći Brukova uputstva, Šekspirovim stihovima se treba jednostavno predati, i oni će tada uzvratiti punoćom značenja. Stih, neprekinut tok, brzo odvijanje radnje, nepreigravanje humora ili tuge, minimalistički rešena scenografija, emocije na ljudskoj, a ne na glumačko-scenskoj skali, samo su neke od karakteristika uzoritih Šekspirovih predstava.

Pozorišne predstave u Šekspirovo vreme izvođene su na dnevnom svetlu.

Danas, kada pozorište raspolaže svetlosnom opremom koja može da kreira tamu ili zamračenje u kome se dobro vidi, značenja pojedinih tekstova se menjaju. Ledi Makbet koja hoda pozornicom sa upaljenom svećom na dnevnom svetlu, govori nam mnogo više o mraku i užasima noći, nego li najbolji štimung vrsnog dizajnera svetla.

Šekspirova reč ima ogromnu moć i prenošenje energije nije nužno rezultat taktilnog ili vizuelnog kontakta.

Zamračenje i „noćna scena“ može se lako napraviti, ali onda ne možemo jasno videti strah na licu Ledi Makbet. A ako nešto ne vidimo dobro, ne možemo dobro ni da čujemo. Reči tada odbijaju da nam ukažu na skriveni smisao i metaforu koja stoji iza njih.