foto Tobias HaseFlamanski maestro Filip Hervege je neka vrsta specijaliste i gurua originalnog, istorijskog tona i prakse izvođenja sa širokim horizontom. Hervege je inače stekao renome i slavu sa Collegium Vocale Gent svojim snimcima muzike ranog baroka, kao što je Hajnrih Šic ili Bahove Pasije i sa njegovim Orchestre des Champs-Élysées i brojnim izvođenjima muzike 19. veka do Bruknera, na originalnim instrumentima.
Na programu u minhenskoj Izar-filharmoniji 14. februara su bila dva Mocartova dela – Simfonija br. 38 D-Dur takozvana ”Praška simfonija” i Mocartov „Rekvijem“.
Hervegeova drigentska tehnika je bez spektakularnih gestova, mirna i gotovo minimalistička.
Ovde se osećala dinamika napetih prelaza u harmoniju.
U ovom živom dijalogu sučeljenih glasova se ispoljavao Mocartov duh.
Filharmoničari su očito sa velikom radošću izvodili iskričave detalje, disali u jednom tempu.
U ”Rekvijemu” je kvartet solista očarao, napose duboki bas Tareka Nazimija.
Na brzi vibrato suverene sopranistkinje Hane Elizabet Miler trebalo se najpre prvići.
Tenor Mauro Peter i mecosopranistkinja Eva Zaik delovali su ujednačeno solidno, te su sa pravom požnjeli dugi i zasluženi aplauz mlade publike.
Ovde posebno valja istaći izvanredni hor, ali i sa izvesnom kritikom i njegove muške glasove koji su u forte deonicama zvučali disonantno.
U ovoj sali Izar-filharmonije, koja je neka vrsta čuda akustike, čuje se sve.
Ukupno uzev ovo veče posvećeno Mocartovom muzičkom geniju sa dva njegova dela bilo je zvezdani momenat u februarskom sivilu Minhena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
