Mocartov rodni grad kao „srce Evrope“

U leto 2020. je ovaj festival pod epidemiološkim okvirima korone delimično proslavio 100. godišnjicu svoga osnivanja.

Kako je taj jubilarni program ostao torzo, to će ove, 2021, jubilarni program biti predstavljen uključujući i izvesne lanjske inscenacije.

Svečano otvaranje Salcburškog festivala je bilo 25. jula. Nakon prošlogodišnje pandemijske apstinencije, ove godine je i politička prominencija doputovala u Salcburg.

Ne samo celokupni državni vrh Austrije sa predsednikom Aleksanderom fan der Belenom i kancelarom, već je i predsedavajuća Evropske komisije Ursula fon der Lajen bila prisutna na svečanom otvaranju.

Predsednica Salcburškog festivala, harizmatična Helga Rabl-Štadler je u svom svečanom govoru rekla da ”Mi nismo mogli da koroni prepustimo režiju, jer to ne bismo mogli da opravdamo pred osnivačima festivala”.

Tradicionalno predavanje kojim se otvara festival je ove jubilarne godine održao filozof i raniji ministar kulture u kabinetu Šredera, Julijan Nida-Rimelin, profesor političke filozofije u Minhenu, upozorivši na veliku distopiju koja nam preti u oblasti klime, digitalizacije i atomske energije. Nida-Rimelin je podsetio na Platona i njegovu viziju da odgovornost leži na pojedincima u društvu: ”Krivicu snose oni koji biraju, bogovi su bez greha”.

Potrebno je da se jača demokratska civilna kultura i humanizam glasi njegov diktum: ”Demokratija nije diktatura većine, već očuvanje dostojanstva i respekta svakog pojedinca”.

Prostor delovanja mora biti kolektivna sinergija. Na takvoj kosmopolitskoj perspektivi je koncipirana, po njegovom mišljenju, i Evropska unija. On nalazi da se to načelo odslikava u ideji vodilji Salcburškog festivala kao mironosnoj misiji umetnosti.

Program 2021

Salcburški festival sastoji se od 168 izvođenja u 46 dana na 17 različitih bina.

U programu opere vrhunac će predstavljati premijera Mocartovog ”Don Đovanija” i Štrausove ”Elektre”. ”Don Đovani” je 1922. prva opera izvedena na ovom festivalu.

Ove godine će ona biti izvedena u režiji Romea Kastelučija i pod dirigentskom palicom Teodora Kurencisa.

„Cosí fan tutte“ kao druga Mocartova opera, preuzeta je iz prošlogodišnjeg programa i izvedena u nešto smanjenom opsegu u odnosu na prošlogodišnju premijeru. Kako Mocartove, tako i Štrausovu operu izvode Bečki filharmoničari.

U programu teatra je Hofmanstalov ”Jederman” sa novim protagonistima, Šekspir, Šiler, Bodlerova lirika, Cvajgova proza.

U programu koncerata tkzv. Ouverture Spirituelle će biti sva u znaku „Pax“ – mira i time podsećati na osnovnu ideju osnivača festivala kao projekt mira.

Koncertni program je već decenijama „Who’s Who“ klasične muzike: Bečka filharmonija, Mocarteumov orkestar, Camerata Salzburg, Kristijan Tileman, Franc Belzer-Mest, Elina Garanča, Daniel Barenboim.

Italijanski dirigent, maestro Rikardo Muti slavi svoj 80. rođendan i 50. godišnji jubilej prisutnosti na Salcburškom festivalu.

Sto godina festivala

Za minulih 100 godina festival je prerastao u mit.

Da li je on hipoteka preteškog bremena ili imanentni podstrek budućoj generaciji? Salcburški festival je zamišljen i osnovan kao antipod krizama vrednosti i smisla, krizama identiteta individua i kao antinačelo svih mondenskih talasa proizvoljnosti i ideoloških i estetskih hirovitih diktata duha vremena.

Još za vreme Prvog svetskog rata sazrela je odluka „otaca“ festivala – Huga fon Hofmanstala, Maksa Rajnharda, Riharda Štrausa, Alfreda Rolera i Franca Šalka – da se festivalom u Salcburgu, sa aurom rodnog grada Mocarta, izmire zavađeni narodi koji su se obreli u ratu i iznađe cilj miroljubivog zajedništva.

U „prvom proglasu za Salcburški festival“ (1919), koji je formulisao Hugo fon Hofmanstal, veli se: „Mir i vera u evropejstvo, koje je sijalo i ispunjavalo Evropu između 1750. i 1850. treba da stoje u središtu.“

Maks Rajnhard je pritom stilizovao Mocartov rodni grad u „srce Evrope“ sa socijalnim apelom da festival ne sme da se izopači u izliv „luksuza i zasićenosti bogatih, već da treba da bude duhovna hrana onima kojima je ona nasušno potrebna“.

Zvanični početak Salcburškog festivala, 22. avgusta 1920, obeležilo je praizvođenje Hofmanstalove moralne drame „Jederman“ u režiji Maksa Rajnharda. Tim „komadom o smrti bogatog čoveka“, koji je prerastao u ritual i relikt, otpočinje svaki Salcburški festival.

Noseća metafora u Hofmanstalovom konceptu festivala bio je vizionarski projekt barokne kulture reprezentacije sjedinjen sa velikim svetskim pozorištem.

Kroz spoj i preplet profanih i sakralnih linija Salcburga, ostvarila se barokna ideja „sveta kao pozornice“, odnosno „grada-pozornice“, čime je Salcburg postao svetska atrakcija.

Salcburg je oduvek bio i defile „Who’s Who“ internacionalnih solista, pevača, orkestara, dramskih umetnika, režisera, scenografa.

Na ritualnom vašaru taštine Salcburga, na kome je protagonist najpre shooting star, defiluju kraljevi, šefovi država, političari, američki milioneri, dive, ljubitelji seriozne muzike, poezije, pesnici, kritičari, ekscentričari, snobovi i dendiji.

Kroz festivalski džet set metež takozvanog „kultur-turizma“ Salcburg je prenebregao provincijalnu ksenofobiju i izrastao u letnju kosmopolitsku kulturnu metropolu.