Grad je bio moja omiljena tema u mladosti, a sada je postao i nezaobilazna tačka mog umetničkog delovanja, koje jeste strast, ali i profesija.
Godine 2012. prešao sam okean kako bih „pronašao sreću“, kao što su to učinili i moji preci sa majčine strane pre više od jednog veka. Počeo sam vrlo brzo da bivam cenjen zbog mojih prvih crteža Pitsburga i Pensilvanije i od tada svake godine crtam druge gradove. Izbor grada kao teme naveo me je da putujem i upoznajem uvek nova mesta i uživam u njima. Na osnovu izgleda grada upoznaju se ljudi, kultura i običaji, njihove vrline i mane, koji, svi zajedno, karakterišu svaki narod – kaže u razgovoru za Danas italijanski arhitekta i crtač Guljelmo Boter.
On je u okviru programa Beogradskog art studija prošlog petka završio višednevnu posetu Beogradu, gde je proučavao i istraživao njegovu arhitekturu, na osnovu kojih će u oktobru prirediti izložbu crteža u Italijanskom institutu za kulturu.
* Kako je nastala ideja da prestonica Srbije bude tema Vaših crteža?
– Verujem da me je pandemija kovida dovela u Beograd. Kako je virus poremetio naš svakodnevni život i naše navike, odjednom sam se našao izolovan od svog sveta, naročito od SAD i Nemačke, koje su poslednjih deset godina bile pozornica mog umetničkog života. Morao sam prošle godine da otkažem čak četiri izložbe u ove dve zemlje, a početkom 2021. situacija se, naravno, nije popravila. Tada sam malo pogledao oko sebe, tražeći druge mogućnosti koje bi mi ipak dozvolile da nastavim svoju umetničku aktivnost. Zahvaljujući internetu, naleteo sam na „Poziv za umetnika“ – rezidencijalni boravak za umetnike u Beogradu. Na moju veliku radost, Beogradski art studio izabrao me je za boravak u trajanju od dve nedelje u glavnom gradu Srbije, a ja sam osnivaču asocijacije predložio sam u tušu uradim crteže spomenika i arhitekture u Beogradu.
* Šta nas očekuje na Vašoj izložbi u Beogradu na jesen?
– Nadam se da se iskustvo iz Beograda neće završiti izložbom u oktobru i da će pak ona poslužiti kao odskočna daska za nove projekte u gradu. Narednih godina Beograd će posećivati sve više turista iz inostranstva, a naročito oni koji su zainteresovani za modernističku arhitekturu pedesetih i sedamdesetih godina koja ostavlja lep utisak u gradu. Nadam se da ću uspeti da doprinesem valorizaciji toliko brojnih, izvrsnih, lokalnih arhitektura i da ću stupiti u kontakt sa nekim pokroviteljem koji će umeti da vrednuje ovaj moj projekat.
* Šta ste zapravo u umetničkom smislu – arhitekta ili likovni umetnik i da li je to moguće razdvojiti u poslu koji podrazumeva umetničko istraživanje i oblikovanje prostora?
– Da nisam imao dar za crtanje nikada ne bih izabrao da budem arhitekta. Oduvek sam smatrao da arhitekta treba da ume da predstavi svoje ideje uz pomoć olovke ili tuša… Svi majstori arhitekture bili su izuzetni crtači. Nažalost, ja nisam imao vremena i sreće da ostvarim svoje snove, nešto zbog toga što sam bio izolovan u manjem gradu, Trevizu, koji svakako nije u centru međunarodne scene, nešto i zbog finansijskih prilika koje mi nisu išle naruku. Crtajući gradove, uspevam ipak da održavam živom ljubav prema arhitekturi, nastavljajući da je izučavam i da joj ukazujem poštovanje na licu mesta, uz pomoć mog pera i lista papira.
* U umetničkoj biografiji napominjete da od pete godine ne ispuštate rapidograf iz ruke. Kako se ta tuš-tehnika, koja je osamdesetih godina 20. veka bila zakon za svaki vid tehničkog crtanja i izražavanja, uklapa u današnje vreme elektronike i softvera?
– Na mojim čestim putovanjima uvek posećujem papirnice, u upornoj potrazi za rapidografom koji se skoro više i ne nalazi u prodaji. Niko više ne koristi ovo sredstvo kojim su bile „naoružane“ arhitekte tokom više od jednog veka. Nakon što sam prestao da se bavim poslom arhitekte usled ekonomske krize, moja pera nisu prestajala da pišu, i štaviše, ona me prate na moju veliku radost, i u fazi zrelosti.
* Ko su Vam uzori u crtanju – često pominjete da se i Vaš pradeda bavio istom crtačkom tehnikom čitav vek pre Vas?
– Inspirišu me klasični umetnici koji su u crtežu videli validno sredstvo za izučavanje stvarnosti. Moje misli idu ka venecijanskim majstorima kao što su Barbari, Kanaleto i Piranezi. Njihove slike, koje su u to staro doba kružile po svetu, odgovarale su na zahteve putnika i u značajnoj meri doprinele imidžu samog grada, potvrđujući da Venecija iz 18. veka nema tajni za nas, budući da je bila tako detaljno dokumentovana. Moj pradeda koristio je tehniku tušem kako bi dokumentovao zdanja i freske u našem gradu Trevizu, koji su potom bili uništeni tokom dva svetska sukoba. To je bila umetnost, ali i dokumentovanje jedne epohe.
* Gde je mesto crteža u tušu u likovnoj umetnosti danas u prvoj četvrtini 21. veka i da li postoji razlika između Vašeg italijanskog i američkog iskustva u tom pogledu?
– Imam utisak da se crtež generalno smatra inferiornim u odnosu na slikarstvo. Crtež se ili voli ili se ignoriše, tu nema sredine. Uvek sam nailazio na dobre reakcije, naročito u SAD, gde je otpočela moja umetnička aktivnost, ali i u Nemačkoj, gde crtež ima drevne korene. U periodu od 2012. napravio sam kolekciju od dvadesetak gradova i samo je pandemija koja je i dalje u toku mogla da uspori ovaj ritam… Napominjem da crtež ipak ima svoje mesto na aktuelnoj međunarodnoj sceni.
Prevod sa italijanskog jezika Tihana Trkulja
Od zapada SAD ka istoku Evope
* Postoji li grad koji još niste „iscrtali“, a leži Vam na srcu?
– U SAD se krećem sve više zapadno, a u Evropi bih voleo da idem više ka istoku, da možda stignem i do Moskve… U tom slučaju, mogao bih da računam na svoju kćerku Robertu, koja kroz nekoliko nedelja na maturi polaže ispit iz ruskog jezika… Spremni smo…
Bez olovke i gumice
Italijanski umetnik Guljelmo Boter rođen je 1966. u Trevizu. On je treće generacija umetnika u porodici. Od pete godine crta urbane pejzaže u tušu i tvrdi da nikad nije koristio olovku i gumicu. Prvu samostalnu izložbu imao sa 11 godina. Dve godine kasnije na Nacionalnom takmičenju u crtanju u Rimu osvojio je prvo mesto među 350.000 učesnika, a njegova skica Treviza postala je zvanični pečat italijanske pošte 1980. godine. Posle završenih studija arhitekture jedno vreme radio je kao asistent na Univerzitetu za arhitekturu, a potom na Međunarodnom univerzitetu za umetnost u Veneciji kao profesor tehnike snimanja znamenitosti na licu mesta – u fazi inicijalnog poznavanja artefakta koja obuhvata upotrebu brze skice i merenja koji potom služe za tehničko redizajniranje. Zbog ekonomske krize 2012. odlazi u SAD, odabravši Pitsburg.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
