Moj prvi komad gde se bavim ljudima sličnim meni

Jedan je mrtav u ratu, drugi protiv rata, obojica od nemoći da se oslobode roditelja i odrastu. Dečiji grobovi su mesto otvaranja radnje poetske drame „Deca radosti“ Milene Marković. U režiji Snežane Trišić, dramaturgiji Dimitrija Kokanova i s glumačkom podelom od petnaestoro ljudi, premijera predstave je zakazana za 12. novembar na Velikoj sceni sceni Ateljea 212, na 60. rođendan ove kuće.

* Imajući u vidu vaš dosadašnji opus, naslov „Deca radosti“ ne sluti na radost nego, naprotiv, na nešto što je prošlo, umrlo, otišlo u nepovrat, na stradanje. Ko su „Deca radosti“ i da li ste praveći priču o njima, gradeći likove, imali na umu ljude od krvi i mesa koji su zaista postojali, s obzirom na to da se drama bavi osamdesetim godinama prošlog veka i temom rokenrola? I ako jeste, o kojim ljudima je reč?

– Ja mislim da je ipak nešto ostalo. Od nekih je ostalo umetničko delo, od drugih je ostala priča za sećanje koje će dugo živeti. U svakom slučaju, to je bio kraj jedne epohe i ona je ostala u sećanju. Stradanja će uvek biti, tada smo stradali mi, devedesetih, sada neki drugi prolaze mnogo strašnije.

Ovo je moj prvi komad gde se bavim ljudima koji su slični meni, tom decom radosti i onima koji su bili zagledani u njih. U tom smislu se razlikuje od drugih mojih komada. Od „Broda za lutke“ ja zapravo nisam radila nešto, osim poezije naravno, što je zasnovano na ličnom. Osim scenarija za film „Sutra ujutro“. Rokenrol je jedna od najvažnijih stvari u mom životu. Sada sam u godinama kada to mogu da otpevam, bez lažne projekcije, mitomanije i provincijalizma od koga svi patimo u ovim sredinama.

Ja sam imala neke ljude koji su me inspirisali za likove ali to nije za priču, to je diletantski. Kao što neka glumica vidi na ulici neki dobar gest pa ga primeni pa o tome posle ne priča, tako i pisci ne treba da pričaju od čega su krenuli. To ume da bude banalno, a, u krajnjoj liniji, i netačno. Mnogi moji drugovi su se našli u mojim ranijim dramama, kroz specifičan detalj ili nešto drugo. Kao što ni njih ne spominjem, tako mislim da nije relevantno od čega sam krenula u ovoj drami.

Ali mogu da kažem da su likovi Pesnika, Princeze i Zlatnog dečaka zapravo esencija, sublimacija mnogih ljudi rođenih krajem pedesetih koji su svoj zenit doživeli osamdesetih a propast devedesetih zato što se nisu snašli u strašnim vremenima.

Vremena jesu bila strašna ali su gora vremena doživeli njihovi roditelji koji su zaštitili i uljuljkali decu te zemlje u jednom kvazirebelionskom i lenjom divnom životu.

* Na koji način su osamdesete godine uticale na vas i kako vam u javnom diskursu danas izgleda percepcija tog perioda i ljudi koji su obeležili to vreme?

– Tako što sam se preko njih formirala i porasla, između ostalog. Čak i kao sledeća generacija koja je rekla – videćete vi. Percepcija je naivna i tog vremena a i mi smo bili naivni. Svi su oni kao bili protiv sistema a sistem ih je nunao. Svi su bili protiv naroda a onda su tražili da ih narod voli. I bili su divni, nema šta. Ja sam ih upoznavala od trinaeste do dvadesete, oni su bili deset, petnaest godina stariji, znači u svojim kasnim dvadesetim. Ja sam u kasnim dvadesetim bila samohrana majka, bilo mi je bombardovanje, počela mi je, Bogu hvala, karijera, morala sam da radim nekoliko poslova i nisam živela kod mame i tate.

Sve je pitanje perspektive. A percepcija je nezgodna stvar.

Što se tiče percepcije, ljudi koji se na razne načine nisu ostvarili vole da prave neki mit o sebi i da daju sebi na značaju. Spomenula sam film „Sutra ujutru“. Mnogi su voleli taj film a interesantno je da neki rokeri moje generacije i nisu, pa su mi to i preneli. Čak su se naljutili. Oni su se naljutili zbog percepcije. Zato što oni hoće film o njima u Čelzi hotelu a oni nisu u Čelzi hotelu nego žive kod mame i zabavljaju se sa večnim apsolventkinjama iz unutrašnjosti i neko im donosi kuvano da jedu.

I opet, to nije važno, nego je li nešto vredi ili ne. Ovi o kojima sam ja pisala su vredeli.

Jedan od najznačajnijih ljudi iz tog vremena, umetnik Dragan Papić, ćuti i ne priča o tome, on je bio u centru, on je bio naš, da sa podičimo sa njim i sa scenom koju je on u određenom smislu i osmislio. Nije na meni da kažem zašto ćuti a znam. Mi smo svi bili strašno detinjasti. To smo i platili. Nismo se borili za svoje.

* Možda bi se moglo reći da je rokenrol osamdesetih u Jugoslaviji zapravo simbol veoma spontane, žive, hrabre, umetnosti i da to nije, kako se kaže, „samo rokenrol“. S tim u vezi, šta bi bilo nasleđe te generacije, da li je ono prepoznato na pravi način?

– Evo, ja sam nasleđe te generacije. Slikarka Simonida Rajčević je nasleđe te generacije. Pisac Uglješa Šajtinac je nasleđe te generacije, nek mi ne zamere što ih spominjem. Razni pesnici i pesnikinje, vizuelni umetnici i bendovi su nasleđe te generacije, da ne ređam više.

* U jednom intervjuu ste pomenuli da su, između ostalih, glavni likovi komada Pesnik, Muza, Zlatni Dečak i Ratnik. Ako su to, pretpostavljam, Deca radosti, koje od njih vam je najbliže dete i zašto?

– Meni su najbliža deca Ratnik i Muza zato što je to priča o meni. Glumice koje su radile predstavu su isto mislile da je njihova lična priča. Ili Princeza ili Muza. To znači da sam nešto ubola.

* Specifična je i generacija roditelja Dece radosti, da ironija bude veća, „bejbibumera“ koji sahranjuju svoju decu. Raskorak između tih roditelja i te njihove dece je izrazito dubok. Gde vi vidite seme razdora u tom odnosu? Zašto su tim roditeljima deca izbegla sa puta?

– Roditelji dece radosti nisu bejbibumeri. Bejbibumerke su Muzina i Ratnikova majka. Naravno da je raskorak dubok. Sada nije toliki. Siroti ti ljudi rođeni dvadesetih i tridesetih, otišli u gradove, sa decom koja su toliko pametnija od njih a opet, toliko nespremna za život i za muku. Znate, moja majka je umela da dinamitom raznese leglo zmija i da poseče drvo i da zakolje kokošku a ja ne znam to, a ne znam ni tri jezika kao što znaju moji studenti. Mi smo između, to je sa nama, i sa decom radosti i sa nama. Mi smo eto počeli da izlazimo po čitavu noć, na zgražanje naših roditelja. A posle smo spavali čitav dan. Divno je bilo. Ja i dan-danas urlam reči pesme Dr. Feelgod „Going back home“ i tako dalje. Jedino što su Dr. Feelgod slušali šljakeri u Engleskoj a ja sam, bez obzira na sva moja ivična iskustva, ipak „arti“ devojčica iz gimnazije i FDU-a.

* Osamdesete godine prošlog veka su označile kraj jedne epohe i mnogih ideala. Koje ideale prema vašem mišljenju forsira ovo sada vreme?

– Večna mladost i lepota za bogate a siromašne u rezervate.

* Kako gledate na to što se zbog ovogodišnje Nobelove nagrade, u 21. veku, digla kuka i motika oko toga da li je rokenrol poezija, književnost?

– Nije to tako jednostavno. Ja sam pročitala par dobrih tekstova o stvaranju novog elitizma. Znači, ogroman deo populacije se zatupljuje a samo mali broj izabranih prolazi kroz vrata pravog saznanja.

Znači, Nobelova nagrada postaje populistička. To nema veze sada sa tim što ja, kao i mnogi drugi, mislim da je Bob Dilan značajan pesnik. Ali nije svaka rokenrol poezija književnost. I kako će omladinac to da prepozna. Preko interneta? Hoće li on znati da je pre Bob Dilana tu vrstu metra, ili ideologije, ili vizije imao DŽon Don, Vijon, Viljem Blejk, Vitmen, Lengston Hjuz. Koliko treba vremena da se posluša pesma. A koliko je meni godina trebalo da pročitam sve te pesnike i još mnoge druge.

* Da li biste izdvojili neku repliku iz teksta koja u značajnoj meri sumira poentu ove drame?

– Molim da navedete citat koji se nalazi na početku drame. Napisao je jedan od mojih omiljenih pesnika, nije dobio Nobelovu nagradu, Sergej Jesenjin.

To su reči koje sumiraju moju dramu:

„Zavija snežna mećava zvonka,
a poljem juri tuđa trojka.
Juri na trojci tuđa mladost.
Gde mi je sreća? Gde mi je radost?
Sve ode, uz vihor pratnje zvonke,
sred isto tako pomamne trojke.“

Bilo bi dobro

„Ja nemam ništa protiv porudžbina, obavezala sam se da radim komediju za Atelje 212 za sledeću sezonu. Bilo bi dobro kada bi Sterijino pozorje bilo mesto gde je apsolutni fokus na domaćem tekstu sa posebnom pažnjom na debitantske radove, time bi se mnogo više stimulisala potreba za novim dramskim tekstovima i nastala bi nova generacija pisaca. Iz te nove generacije bi se sigurno posle nekog vremena napravio i značajan, rasan pisac. Ne može bez porudžbina, to je ipak posao“, rekla je Milena Marković odgovarajući na pitanje kakav je njen odnos prema poručenim tekstovima.