„Moja fascinacija pričama o odrastanju je prevelika, da bih je tek tako napustila“: Književnica i dramaturškinja Aleksandra Jovanović o svom romanu „Petra je stvarno otišla“

Između dve knjige, obe je objavila beogradska izdavačka kuća Kreativni centar, Aleksandra Jovanović završila je studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti i radi u pozorištu, na filmu i televiziji.

Njen novi roman, koji dnevno prati dve nedelje u životu dve tinejdžerke, najbolje drugarice koje zbog porodičnih razloga uoči novogodišnjih praznika moraju da se razdvoje, ilustrovao je Jakša Lakićević, a prošle nedelje knjiga je predstavljena u Kulturnom centru Grad.

Šta Vas je pokrenulo na pisanje nove knjige i koliko je uspeh „Crne ptice“ uticao da se zadržite i u dečijoj književnosti?

– Roman je već duže vreme, bar u skicama i osnovnoj zamisli, bio negde u planu, već nakon izlaska “Crne ptice”. Pokrenule su me neke uspomene kojih se čvrsto držim, sama književnost za decu i mlade, kao i uporno razmišljanje o adolescenciji kao glavnoj i najuzburkanijoj prekretnici u ljudskom životu. Posebna zasluga pripada mojoj urednici na rukopisu Ireni Jovanović, zbog koje je proces bio uvek dinamičan, a sve poteškoće su savladavane sa lakoćom. Ovde bih istakla koliko je važan rad sa urednikom, jer oni oblikuju tekst zajedno sa autorima dok je još u sirovom obliku “prve ruke”. Uspeh “Crne ptice” funkcionisao je istovremeno i kao podstrek i kao pritisak. Dugo nisam znala šta će tu da prevagne, ali kada sam krenula da pišem novi roman, bilo mi je jasno da ću se i zadržati u književnosti za decu. Prosto, moja fascinacija pričama o odrastanju je prevelika, da bih je tek tako napustila.

“Crna ptica“, koja se bavi jednom od tabu tema u dečijoj književnosti – smrću roditelja, dobila je nekoliko domaćih književnih nagrada, nisu izostale ni inostrane, a stigla je i na scenu Narodnog pozorišta u Vranju. Čime to objašnjavate?

– Nadam se da smrt roditelja i smrt uopšte nisu više tabu teme u književnosti za decu, a ukoliko jesu, nadam se da govorimo o pojedincima. Kako može biti tabu nešto toliko prisutno, prirodno i neizbežno? O nagradama mogu da govorim samo iz pozicije autorke, koja bi otprilike glasila: Zahvalna sam na prepoznavanju mog rada, na vidljivosti koju nagrade pružaju. Na intimnom nivou one su i radost i strah, a taj strah se vezuje za mogući uspeh ili neuspeh svega što dolazi posle.

U novom romanu bavite se univerzalnom pričom o prijateljstvu, konkretno između dve školske drugarice tinejdžerke koje selidba jedne od njih u drugi grad „prisilno“ fizički razdvaja. Da li je to zahvalnija tema za pisca?

– U mom slučaju bila je zahtevnija. U “Crnoj ptici” spoljašnja okolnost smrti oca bila je isuviše jaka stvar, stvar koja je vukla čitavu priču i uzrok samoj priči. U ovom romanu, fokus je prvenstveno na unutrašnjem svetu dveju junakinja, a taj svet, iako podjednako uzbudljiv, uzburkan je, nestalan i na njega utiču sve male promene u toku jednog dana, recimo. Prikazati svakodnevicu kao smak sveta i ili rađanje novog, bilo je izazovno.

Nova knjiga nije nastala iz scenarija, ali paralelni tokovi pripovedanja spojeni SMS porukama, insajderske „scene“ sa časova u školi, rođendanskih žurki, Miličine i Petrine porodice, imaju elemente vizuelnih umetnosti. Koliko Vaš rad scenariste i dramaturga u pozorištu, TV i na fimu utiče na Vaše pisanje?

– Prilično ga definiše. Ne bih mogla da zamislim svet u kojem posmatram odvojeno film, pozorište i književnost. To često deluje haotično, ali se za sada snalazim. Na pisanje dalje utiče i svaka saradnja sa kolegama iz drugih polja – režije, glume, montaže, kao i razne interakcije sa prijateljima, poznanicima, nepoznatim ljudima koje srećem, pa dalje sopstvena i tuđa iskustva, a to samo ako govorimo o ličnom. U društvenom, političkom i opštem, tek ima preplitanja, brojnih uticaja, nužnog filtriranja svega toga.

U „Crnoj ptici“ bavite se porodicom u kojoj jedan roditelj umire, u novoj knjizi upoznajemo različite modele porodice – Milica živi sama sa ocem i pokušava da definiše odnos sa majkom koja je odbrala inostranu karijeru fotografa, Petra i Stefan žive sa oba roditelja i braćom… Koliko Vam je u pisanju knjiga za mlade važan porodični i socijalni momenat?

– Izuzetno je važan jer njegova uloga nije samo da definiše i prenese postojanje određenog modela u, ovom slučaju roman, već i da se kritički postavi prema njemu, što je jedva pola posla. Prava svrha toga ogleda se u interpretaciji onoga koji čita. Primera radi: Miličina majka, mogla je biti predstavljena kao negativni lik. Nije. Zbog čega? – Ovo me podseća na pitanja u čitankama na kraju izabranog teksta. Banalno, ali nužno.

U „Petri“ nema smrti, ali ima horor filmova od kojih su doduše glavne junaknje prevazišle strah. Zbog čega je tu taj element zastrašujućeg, nepoznatog, strave?

– Dok Petra čita ljubavne romane iz prošlih vekova, to bi mogle biti Džejn Ostin i sestre Bronte, Milica uživa u horor filmovima. U oba slučaja, ljubavni romani i horor filmovi funkcionišu kao ista stvar: utešno i poznato. Element zastrašujućeg i stravičnog u romanu vezan je za svakodnevne i uobičajne stvari: škripu poda u sali za fizičko, poruku od simpatije, podsmeh, suprotstavljanje roditelju, strah da ćemo ostati bez najboljeg prijatelja, prvi poljubac… Milica voli horor filmove jer su precizni. Moglo bi se reći da je to momenat autobiografskog u knjizi, s tim što ja imam afinitet ka slešerima. Volim za sebe da kažem da sam zakleta žanrovka, iako je granica između njih, u filmu, odavno izbrisana, a kad svet postane isuviše nelagodan, znam uz koju ću se franšizu osetiti sigurno. Spojler: “Scream”.

Vršnjačko nasilje je već ušlo u književnost za mlade. Da li će tragična masovna ubistva u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u Mladenovcu uticati na dublje bavljenje ovom temom?

– Ne bih mogla da govorim o ovome u kontekstu bilo kog umetničkog stvaralaštva. Isuviše je rano, isuviše je stravično i ne mislim da je prikladno.

Nedavno ste radili na predstavi Nušićevog „Narodnog poslanika“ u režiji Snežane Trišić, a u koprodukciji Narodnog pozorišta u Subotici i Istarskog narodnog kazališta u Puli. Reč je o pozorišnom klasiku, Nušić je i čovek pozorišta i vrhunski pisac. Šta za mladog autora znači rad na domaćim, ali stranim klasicima?

– Nušić je, igrom slučaja, moj omiljeni dramski pisac iz naše četvorke velikana, gde spadaju još i Sterija, Popović i Trifković. Klasici su zastrašujući, ali samo zbog reputacije, a kada se ta barijera prevaziđe, pristupa im se kao i svakom tekstu. Uz rediteljsko umeće Snežane Trišić, izvanrednu glumačku igru, posvećenost i veštinu svakog člana projekta, proces se odvija sa lakoćom.

Šta pored i posle „Petre“?

– Pored “Petre” već neko vreme sa svojim filmskim rediteljem Jovanom Dimoskim radim na dugometražnom filmu, koji se takođe bavi temom odrastanja u nešto drugačijim i mračnijim okolnostima, a u pauzama od toga, smišljamo druge stvari. Do pre nekoliko dana imala sam utisak da me čeka jedno lenjo leto i, kako to često bude, pokazalo se da grešim. Čeka me nekoliko projekata, što filmskih i televizijskih, što pozorišnih i to me mnogo raduje.

Negovanje mladih pisaca

Da li i kako Vranje neguje svoje mlade pisce – „Crna ptica“ prošle godine je doživela scensko izdanje u tamošnjem Narodnom pozorištu?

– Ne znam tačno kako da odgovorim na ovo, jer bi to podrazumevalo da mladi pisci i dramaturzi žive i rade u Vranju, što nažalost nije slučaj. To nije problem samo Vranja, to je problem svih manjih gradova u Srbiji i večite okolnosti centralizacije kulture. Ponegde i sve češće, viđam pomak, postoje pojedinci koji se udružuju, često volonterski ili skoro pa volonterski i preuzimaju inicijative u vidu organizovanja književnih i filmskih festivala i drugih manifestacija i za to imam samo reči hvale. Predstava “Crna ptica”, u režiji Marije Mladenović, imala je premijeru pre godinu dana u pozorištu “Bora Stanković” u Vranju. Na njoj su radili neki divni, talentovani i vešti ljudi i predstava pripada svima njima. Od premijere “Crna ptica” je za godinu dana imala svega tri izvođenja, pa bi i to mogao biti odgovor na pitanje o negovanju…

Koreni

Imajući u vidu Vaše romane i poeziju, uspešno stvaralaštvo Stefana Tićmija Mitića iz Leskovca, već afirmisane niške pisce Dejana Stojiljkovića i Branislava Jankovića, da li se može govoriti o novom domaćem književnom „rukopisu“ sa juga Centralne Srbije?

– Možda je isuviše rano za to, možda još uvek ne postoji dovoljno “uzoraka” kako bi se napravila jasna distinkcija između “južnog i severnog” rukopisa, ali ono što je sigurno, svi pisci koje ste nabrojali i njihova dela vrlo su obojeni lokalnim. Koliko god se trudili da se odvojimo od korena, oni nas uveliko definišu i posebno u stvaralaštvu, nema bekstva od njih. I ne treba da bude.

Proza i poezija

Aleksandra Jovanović rođena je 1996. u Vranju.

Trenutno je na doktorskim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Kao dramaturškinja radila je na pozorišnim predstavama „Dečko iz poslednje klupe“, „Okamenjeno more“, „Crna ptica“, „Četiri zida ili tragikomedija o karantinu“, a kao scenaristkinja na kratkometražnom filmu „Krotki“ i nekoliko TV serija.

Osim romana “Crna ptica”, nagrađene su i njene zbirke pesama „Jagma“ i „Prsti u psećem krznu“.

Živi i radi u Beogradu.