Moja ideja je bila da joj „odsečem“ noge

Napravljen je u žanru pseudodokumentarca i predstavlja drugu epizodu trilogije o Džoan, ženi koja je izgubila polovinu tela usled misteriozne bolesti zvane PDS (sindrom degeneracije pelvisa) koja izaziva polagano slabljenje tela. Džoan u Poljsku stiže da bi glumila u reklami za obuću a sa njom je i Olga, socijalna radnica, koja joj pomaže u svakodnevnom životu. Pozvao ih je Peter kreativni direktor marketinške agencije, koji je došao na ideju da napravi šokantnu reklamu u kojoj će cipele promovisati žena bez nogu. NJih troje se susreću u hotelskoj sobi a snima ih Jacek Malinovski.

*Nedavno ste u Nacionalnoj galeriji Zaketa imali retrospektivnu izložbu „Bi – polar“, a ovde ste se predstavili s radom pod nazivom „Polovina od žene“. Zašto tema dvojnosti?

– Naslov te izložbe je mnogo širi i ne referiše na mentalnu bolest, ali je veoma povezan s večnom i unutrašnjim dualitetima i opozicijama u samoj stvarnosti i u mom radu. S druge strane, biti polovina je referenca na moju biografiju zato što sam blizanac i uvek sam viđen kao polovina celine. Pošto sam skulptor, još na Akademiji je moj profesor primetio da su moji radovi dvojni. Želeo sam to da da prevaziđem, kao i da se izborim za vlastiti identitet i autonomiju.

*Ima blizanaca koji uživaju u svojoj identičnosti i onih kojima koji tu povezanost doživljavaju kao prokletstvo i žele iz nje da iskorače. Da li je i vaš brat umetnik?

– Nije, ali je veoma dobar tehničar i jako je vešt sa rukama. Biće da to ima veze sa genima, ali nas dvojica svakako spadamo u kategoriju blizanaca gde se svako bori svoju individualnost. To što sam umetnik čini mi se pogodnijim načinom da izrazim sebe.

*O čemu se radi u prvom delu filma?

– To je veoma jednostavan susret. Ja dolazim kod Džoan i razgovaramo. Naravno, naš dijalog je baziran na scenariju koji sam prethodno napisao.

*Šta ste je uglavnom pitali?

– Najviše o njenom ličnom životu, svakodnevici. Recimo, na koji način obavlja kupovinu. Baš s tim u vezi Džoan je ispričala duhovitu anegdotu. Pošto nema noge i ne može da dohvati artikle sa rafova, jedanput joj je pomogao neki čovek koji je sve što je izabrala stavio u korpu a potom i na pokretnu traku koja vodi do kasirke. Uz proizvode, na kraju je stavio i samu Džoan na traku. (smeh).

*Kako je reagovala?

– Smejala se. I za mene je to bilo veoma inspirativno. Jer je ona sama veoma spontana i prirodna ispred kamere. Inače je umetnica, bavi se fotografijom.

*U središtu drugog dela filma Džoan snima reklamu za cipele a u fokusu su zapravo sva rubna zbivanja oko tog događaja. Gledalac tek na kraju vidi i reklamu čiji je proces snimanja u filmu izostavljen. Čini se da ste namerno hteli da usmerite gledaoca ka teškim i delikatnim pitanjima.

– To je apsolutno bio moj cilj. Ne da napravim još samo jedan glup i zabavan film već da odem mnogo dublje. U ovom filmu ima mnogo pitanja – ne samo o našem društvu, nego egzistencijalnih. Zanimljiv je karakter kreativnog direktora agencije koji je potpuno zbunjena osoba i ne zna u kojem pravcu želi da krene i oblikuje reklamu. On, evidentno, želi da ona bude šokantna, iako autor te reklame biva uhvaćen u zamku korporacijskog života i nema pojma kako da se iz njega iščupa. To je jedno od brojnih pitanja ovog filma. Drugo bi moglo da se tiče hendikepiranih ljudi i šta znači brinuti o takvim osobama. U filmu je to prikazano kroz odnos dve žene – glavne junakinje i njene negovateljice i moralne podrške Olge. Mislim da je posebno upečatljiva scena filma u kojoj Džoan Olgi masira stopala.

*To su sve važna pitanja, ali zapravo najupadljivije jeste pitanje manipulacije u medijima?

– U pravu ste i baš zbog toga je važno što je glavni lik hendikepirana ali ne i realna osoba. Moja ideja je bila da joj „odsečem“ noge što nije bilo lako ali smo našli načina kako to da učinimo. U stvari, većina stvari koje sam radio liče na nešto ali zapravo imaju potpuno drugačije značenje.

*Drugačije, ali i neočekivano. Recimo, glavna junakinja u jednom momentu kad je autor reklame pita kako se oseća u Varšavi, budući da dolazi iz manjeg grada, odgovara da je super jer svi zure u nju i stalno je u centru pažnje.

– To je takođe tema – biti „selebreti“. Jer to su ljudi koji mogu da kontrolišu, situaciju i ljude. Želeo sam da baš to bude središnji deo trilogije o Džoan, koja je stvarno veoma jaka žena. U prvom delu to nije tako očigledno, a u poslednjem ona postaje depresivna.

*Ovo je „fejk“ dokumentarni film ali imajući u vidu onu teoriju da je kamera neka vrsta objektivnog oka da li se dešavalo da vas ljudi pitaju da li je Džoan stvarna osoba?

– Stalno. Pitaju me i kako sam mogao da snimim o njoj film i kako sam je pronašao. Pitaju da li bi mogli da osnuju neku fondaciju i pomognu hendikepiranima poput nje. Ja im objasnim da je reč o fikciji, ali ljudi ne žele da u to poveruju jer smatraju da takav film ne može da se snimi bez specijalnih efekata, kojih ovde, inače i nema.

* Zašto ste odlučili da glavni lik bude žena i šta vama znači ovaj film u karijeri?

– Prvobitno je trebalo da bude polovina od muškarca. Ali, sticajem okolnosti sam upoznao Džoan i shvatio da je neverovatno talentovana glumica. U tom periodu sam živeo u SAD, kupio sam svoju prvu kameru, našao studio i veoma brzo, za dve nedelje je sve bilo gotovo. Ranije sam bio prestravljen idejom da snimam jer sam pravljenje filma doživljavao kao izuzetno komplikovan proces koji ne možeš da uradiš sam, nego zavisiš od tima ljudi. A onda se pojavi jedna osoba i čitava stvar upali. To me je ohrabrilo da sledim taj put, koji traje evo već 16 godina. Tako da je taj film bio prekretnica za mene

*Šta biste apostrofirali kao poentu ovog projekta ?

– Nisam želeo da napravim klasičan stejtmant ali u ovom filmu je naglašeno nešto što se stalno ponavlja u stvarnosti i mislim da je zadatak za svakog posmatrača da se zapita o čemu zapravo govori ovaj rad. Nedavno, baš na izložbi u Galeriji Zaheta, čuo sam razgovor u publici kad se jedan momak zapitao naglas: „O čemu je zapravo ovaj film“. Uzvratio sam: „Zapravo, o tebi“. Nastavio je da me pita dalje i krenuo sam da nabrajam, kako je to film o prepolovljenosti, usamljenosti, izolaciji, manipulaciji… Mogao sam da nastavim ali sam se zaustavio jer je film samo delom o svemu tome, ali i o još mnogo čemu.

Bez farbanja

S pauzama snimanje ove filmske trilogije trajalo je devet godina tako da realističnosti njene priče dodatno dopirinosi to što se tokom vremena glavna junakinja fizički menja. „U celoj priči je Džoan podnela najveću žrtvu zato što nije farbala kosu i u trećem delu filma se može videti koliko je osedela“, kazao je Jacek Malinovski u ragovoru za Danas.