Moja saradnja sa Monserat Kabalje da nije snimila „Barselonu“ sa Merkjurijem bila bi manje zanimljiva

Međutim, tokom dogovora, maestro Gosta mi je predložio da budem gost na njihovim koncertima odmah posle snimanja. Iako je dosta kratak period za pripremu, takva prilika se ne propušta.

Do sada sam radila sa sjajnim pijanistima sa kojima sam nastupala na puno divnih koncerata, radila sam i sa orkestrima u Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, ali ovo mi je prvi put da radim solističke koncerte sa orkestrom i zaista je za mene to ostvarenje sna – kaže u razgovoru za Danas sopran Tamara Rađenović povodom predstojećih koncerata u Novom Sadu i Beogradu pod nazivom “Najveći hitovi klasike i Holivuda”.

Prvi koncert održaće se u subotu uveče u novosadskoj Sinagogi. Sledeće veče je nastup u Beogradu, u Zadužbini Ilije M. Kolarca, gde je publika imala prilike da je čuje početkom aprila na zajedničkom koncertu sa baritonom Davidom Bižićem.

Kao i Bižić, Tamara Rađenović opersku karijeru gradi u inostranstvu, gde je i završila studije solo pevanja, a dok joj je usavršavanje kod čuvene španske operske pevačice Monserat Kabalje neka vrsta umetničke “legitimacije“.

Kako je došlo do ovog “spoja” sa “Makrisom“ i ko je osmislio program za ove koncerte?

– Maestra Gostu i njegov rad pratim odavno, pogotovo što je on završio studije u Londonu i Americi, a sada radi doktorske studije na Oksfordu.

On je sjajan dirigent koji svojim internacionalnim radom i velikim iskustvom parira svim svetskim dirigentima. Osim toga, imao je saradnju sa Londonskim simfonijskim orkestrom sa kojim je snimio album tako da mi je i njegova povezanost sa Londonom bila jako interesantna s obzirom da je to grad gde sam i ja studirala i gde živim.

Prema preporuci više prijatelja, došlo je do kontakta a onda i do razrade svih ideja… Do sada nismo sarađivali tako da će ovo biti prvi put i verujem da nas čeka još projekata koje ćemo raditi zajedno.

Program smo osmislili vodeći se idejom da publika čuje neke vesele tonove i muziku koja im je poznata iz filmova.

Time smo želeli da na lep način obeležimo početak umetničke sezone, a i u ovim jako izazovnim vremenima pandemije zadovoljstvo je izmamiti osmehe ljudima na licu sa nekim veselim, energičnim melodijama.

Da li bi ovi koncerti mogli da budu i uvod u dublju saradnju sa Novom beogradskom operom, čiji je osnivač maestro Gosta?

– Ja se iskreno nadam. Za mene je Beograd važan centar kulture, moj rodni grad i zaista na mnogo načina sam povezana sa njim.

Zato mi je jako stalo da budem ovde, da nastupam jer osećam da je Beograd otvoren ka mladim umetnicima i da beogradska publika ima poseban osećaj za ovu vrstu umetnosti bez obzira šta se sve “nudi’’ na muzičkoj sceni u Srbiji.

Svaki žanr ima svoju publiku, pa tako i opera ima publiku koja ceni ovakve kulturne događaje.

Stiče se utisak da je kombinacija popularne klasike, uključujući i opersku muziku, sa filmskim muzičkih hitovima veoma popularna. Da li je to samo praksa kod nas ili je to “recept” koji se koristi svuda?

– Iskreno, bila sam na puno koncerata do sada za svojih 26 godina, ali nisam imala priliku da čujem puno ovakvih spojeva. Išla sam na koncerte filmske muzike u izvođenju Orkestra Londonske filharmonije.

Oni često rade kombinaciju u kojoj prikazuju film na velikom platnu, a ispod platna je bina na kojoj se nalazi orkestar koji “prati’’ muzikom radnju filma uz ono što glumci u filmu govore.

Tek onda shvatite koliku ulogu igra muzika, recimo, u filmovima o Džejmsu Bondu. Filmska muzika je napisana za naše instrumente klasične muzike, uglavnom.

Naravno, ima izuzetaka pa je samim tim od 20. veka došlo do nekog nastavka onog što su stvarali muzičari simfonija, opera…

Pa i sam Pučini je pomalo bio, prema mom mišljenju, začetnik tih filmskih zvukova na samom kraju 19. i početku 20. veka. Mislim da treba uvek eksperimentisati i probati nešto drugačije, zašto da ne?

Može li se reći da je to pravi put za masovnije formiranje muzičkog ukusa koji će dovesti publiku u koncertne sale i operska zdanja?

– Mislim da može, jer moramo biti realni – filmovi su svima dostupni i uglavnom većina gleda filmove. A opera i koncertne sale su mesta koja se uvek dovode u vezu sa epitetima posebnog, mističnog, pa čak i malo nedodirljivog.

Zato je važno da na razne načine popularizujemo klasičnu muziku jer ima jako puno toga da ponudi. Pravi primer su mi moji prijatelji, od kojih su neki prvi put ušli u koncertnu salu zbog mene, a sada već slušaju i prate klasičnu scenu. Ljudima treba samo ponuditi na pravi način.

Koliko je svojevremeno u tom pogledu bio iskorak zajednički nastup Vaše profesorke, mega operske zvezde Monserat Kabalje i ništa manje značajnog rok muzičara i pevača grupe Kvin Fredija Merkjurija 1992. na otvaranju letnjih olimpijskih igara u Barseloni?

– Mislim da je bio veliki iskorak. Uz dužno poštovanje prema svemu što je Monserat bila u našem operskom svetu i što je imala neprevaziđenu tehniku i brojne nastupe u svetskim operskim kućama, posle nastupa sa Fredijem njena karijera je dobila neku drugu dimenziju.

Postala je zaista planetarna zvezda. Sada kada dođete u Barselonu i uzmete turistički autobus da razgledate grad, pustiće vam prvo njihov duet “Barselona“. Znači skoro pa cela planeta je saznala ko je i počela da prati njen rad.

Šta za mladog pevača koju karijeru gradi u inostranstvu, konkretno u Londonu, znači kad sa 19 godina dobije pedagošku podršku zvezde kalibra Monserat Kabalje?

– To je uvek zanimljivo novinarima, ali ja bih se nadovezala na prethodno pitanje. Mislim da bi saradnja sa Monserat Kabalje možda bila manje zanimljiva da nije postojala ta planetarna “značka“ koju je dobila nakon albuma sa Fredijem.

Monserat je bila divna u svakom smislu te reči. Pevala sam na dva njena gala koncerta najlepših glasova masterklasa sa 19 i 20 godina u Sali Mocart u Saragosi.

Posle toga sam redovno odlazila kod nje u Barselonu na konsultacije. Puno mi je značila i verovala u mene čak i onda kada ja nisam. Pomogla je mnogim mladim umetnicima sa raznih strana sveta, bila je veliki čovek pre svega, a to je jako bitno.

Teško mi je pao njen odlazak koji se desio posle mog debija u Karnegi holu. Ova profesija je jako “ranjiva“, radi se o savršenoj kontroli malih glasnih žica u našem grlu koje su instrument koji sve oseća, sva naša stanja. Zato je podrška velikih umetnika zaista i neprocenjiva pomoć u mladim godinama.

Da li ste još uvek jedini muzički umetnik sa prostora bivše SFR Jugoslavije koji je primljen i diplomirao na Kraljevskom muzičkom koledžu u Londonu na odseku za solo pevanje i koliko Vam u karijeri pomaže diploma ove prestižne škole za koju kažete da je ipak samo “nalepnica” ukoliko se pevač dalje ne usavrašava?

– Dok sam studirala, bila sam jedina, a sada sam u kontaktu sa kolegama i nemam informaciju da je neko došao na solo pevanje sa naših prostora. Ali naravno, to će se sigurno promeniti u budućnosti.

Poznajem nekoliko muzičara iz Srbije koji su završili klavir ili neki drugi instrument tako da je pitanje vremena kada će biti neko i na solo pevanju. Iskreno, skoro sam razmišljala o tom periodu mog prijemnog u Londonu.

Ja sam pošla na audiciju ne poznajući apsolutno nikoga, nijednog profesora na koledžu, što je obično praksa pred upis – prvo nađete profesora sa institucije na koju želite da se upišete, pa se spremate i vidite da li vas taj profesor želi u svojoj klasi. Pošla sam sa jakom nadom i velikim radom zbog kojeg sam se osećala spremno.

Znači ta “nalepnica“, jer ljudima zvuči impozantno, kao kada neko završi Harvard recimo. Fakultet je potreban, ali ne i dovoljan tako da sam posle studija počela da radim na fakultetu “života“, “scene“, a to nijedan fakultet ne može da nas nauči.

Koliko Vam koncertna karijera i nastupi u humanitarne svrhe ostavljaju vremena za rad na kompletnim ulogama i sopranskom repertoaru i kako vidite dalje svoju karijeru lirskog soprana?

– Imam nekoliko uloga koje sam spremila: Mimi, Muzetu, Mikaelu, Cerlinu, Suzanu… Pevala sam u Londonu Anu iz “Veselih žena Vinzdorskih“, Groficu iz “Figarove ženidbe“, Helenu u “Snu letnje noći’’, a na Siciliji sam pevala Mimi.

Sada radim na „Travijati“. Inače, ovo je jako zanimljivo pitanje na koje još uvek ne mogu da dam pravi odgovor. Mislim da me korona malo promenila i način na koji gledam na ovu profesiju i na svoje želje.

Meni jako prija koncertna karijera, iako je izuzetno zahtevna, čak nekad mislim više od neke operske uloge jer ne postoji uloga u mom repertoaru koja se peva sat vremena bez prestanka, a na koncertima uglavnom pevam jednu ariju-pesmu za drugom.

Videćemo. Bitno mi je da radim, stalno sebe nadograđujem, a gde će put povesti tek ostaje da vidimo.

Podrška u Crnoj Gori

Kako u Crnoj Gori gledaju na Vam međunarodni uspeh, u tamošnjim medijima smatraju Vas “montenegrinom”?

– Hahahahaha! Mi smo mala zemlja i samim tim imamo svega malo. Pa i klasičnih muzičara. Međutim, podrška koju imam u Crnoj Gori kako od medija tako od ljudi generalno je nešto što mi daje snagu i vetar u leđa da radim i trudim se da uvek budem bolja.

Mislim da je za mene uspeh što sam uvek nailazila na pozitivne komentare i posebne emocije od publike i medija u Crnoj Gori i nadam se da će tako i da ostane.

London, Karnegi hol…

Tamara Rađenović diplomirala je solo pevanje na prestižnom muzičkom konzervatorijumu Muzičkog kraljevskog koledža u Londonu, gde je dobila i stipendiju za master studije.

Do sada je nastupila u 13 zemalja sveta, a 2018. godine je imala debi u njujorškom Karnegi holu, gde je imala koncert i sledeće godine. Svoj operski debi imala je u Italiji u okviru Mediteranskog opera festivala u Pučinijevim “Boemima“.

Kaže da do sada nije dobila nikakav poziv za saradnju od operskih kuća u Beogradu i Novom Sadu. “Tek treba i da se pokažem kako bih ostvarila saradnju sa tim našim zaista sjajnim operskim kućama koje su iznedrile svetska imena“, kaže sagovornica našeg lista.