Molijerov junak kao melanholični erotičar

To osvajanje traje katkad koliko dlanom o dlan ili katkada duže, kada one uz sebe imaju oružanu pratnju. Don Žuan je vitalni liberten, koji je pored Fausta, paradigma ljudske požude u evropskoj književnosti.

Izvorno je ovaj lik nastao 1630. kod Tirso de Moline, još retorički neupadljiviji, ali otuda seksualno još agilniji, brutalni osvajač žena, koji će kroz nebrojene transformacije biti mitizovan i demonizovan, ali i destabilizovan dobivši na građanskim manirima. Tako je svaka epoha dobila Don Žuana koga je želela kao idealnu projekciju. Molijerova adaptacija se odnosila na prekoračenja koja su se imala na viziru Don Žuanovu ravnodušnost prema društvenim, moralnim i religioznim kodeksima, pa Don Žuan postaje zavodljivi ateist koji veruje u matematiku umesto u eshatologiju, postavši efemerni rasipnik i konzument, koji se podsmeva Bogu i kralju i svim autoritetima koji sede na tronu. Režiser Frank Kastorf se ovom inscenacijom koncentriše na ono što je Bertold Breht jednom nazvao „seksualna velika sila“, kome žene doleću kao zvezde padalice na zemlju u užasnoj teskobi.

Ovaj mitološki zavodnik je unekoliko sinonim onoga što se naziva womanizer, ravnodušni uzastopni počinilac kome nikakav suparnik nije dorastao i kome ni jedna žena ne može odoleti. Potraga za realnim uzorom je ostala bez uspeha. Otmice, brakolomstvo, dueli sa letalnim ishodima, grubi zaokreti u sudbinama avanturističkih epizoda – dokaz su za preplet fikcije i stvarnosti, koji je tipičan za Don Žuan mit. Dramski uzor je bilo delo španskog monaha Tirsoa de Moline iz 1630. naslovljeno „El Burlador de Sevilla y Convidado de piedra“, koje je u sebi sabiralo više folklornih narativa u takozvanom „zlatnom dobu“ španske književnosti. Molijer, čiji je „Don Juan ou Le Festin de pierre“ praizveden 1665, obdaren je filozofskim slobodnim duhom, čije su misli mnogo subverzivnije od brutalne požude španskog model-karaktera. Sto godina docnije će ga Mocart adaptirati za svoju operu „Don Đovani“ ovekovečivši ovaj karakter u evropskoj muzici. Od tada njegovom literarnom pohodu na binama ovoga sveta nema kraja.

Priča o nepopravivom

Molijerov aristokratski protagonist je tipičan predstavnik svoga staleža u poslednjoj trećini 17. veka: zavistan od kralja, politički isključen, sveden na socijalnu reprezentaciju, ekonomski degradiran na nivo buržuja. Sa tradiranim motom aristokratskog statusa formuliše Don Žuan skepticističke, ateističke i opozicione misli koje ga čine privlačnim intelektualcem, dok njegovo cinično delanje to sve problematizuje i čini ga ambivalentnim. Njegovo podsmevanje Bogu, kralju i očevima je falični revolt protiv otaca koji sede na tronu. Ali društveni prevrat on nema na umu: Don Žuan je i sam deo sistema u kome i sam uživa ili je „autsajder u regresiji“, kako je to označio jedan književni kritičar. U svetu licemera je on najtalentovaniji. Zganarel, njegov sluga, koji imitira Don Žuana, mora dramaturški istovremeno da igra antipoda i brani moralni i religiozni poredak, ali u svim svojim moralnim nastojanjima će on zakazati. U ovom svetu bez dijalektike je srž Molijerove blasfemije. Priča o Don Žuanu je priča o nepopravivom. Kastorf interpolira u tekst citate iz dela Bleza Paskala, Hajnera Milera, Žorža Bataja i Aleksandra Puškina. Scenografija našeg Aleksandra Denića, koji sa Kastorfom sarađuje na više paralelnih projekata, barokni je hibrid konstruisan iz dasaka i cirkuske šatre i bukoličkih idela sa štalom za prave pravcate koze koje su tu na sceni i obaveznim Kola-automatom, poljskim klozetom koji je spolja i iznutra tapaciran Luj Viton štofom. U ovom svetu Don Žuan i Zganarel tumaraju iz jedne ljubavne afere u narednu, vazda u svili i plišu, sa naočarima za sunce i perikama, u potrazi za ženama ili bekstvu od njih. Prvi čin je groteskni vanitas-tablo, sa grožđem, vinom i svim insignijama bahanala.

Bina rotira u nevinosti netaknutog života na selu. Ali seljančica iz štale za koze će podleći erotomanima, čija fantazija narasta do opscenosti. Tu će protagonisti da igraju u balegama koza asocirajući ili još bolje ironizujući sodom ŕ la Pasolini. Ovde je perverzija samo simptom. Dilemu šta je Don Žuan: cinični nihilist ili maskirani etičar, Kastorf ostavlja načelnim ambigvitetom, te rolu Don Žuana on rešava dvostrukom ulogom. Jedan protagonist – Franc Pecold – je samoljubivi pra-Kazanova, a drugi, u izvedbi Orela Mantaija, emancipovana je verzija prve uloge. Obojica igraju jedan pored drugoga alternirajući replike. Oba lika su fasete jednog istog karaktera.

Poput Felinijevog klasika

Ali kakvu emancipatorsku ulogu može Eros imati danas? Oslobođenje seksualnog nagona iz restriktivnog korseta vrednosti – i mimo perverznog simptoma u varvarizmu Hari Vajnšatjna i #me too debate – nije najveći problem naših dana. Otuda Kastorf ne rešava sve dramaturški prostom apologijom donžuanizma. Izvesne scene su praćene video sekvencama kraja filma „La Dolce Vita“ sa Marčelom Mastrojanijem u dendijevskoj pozi. Tako i komad teče poput Fenlinijevog klasika: zabavno i nostalgično, ali i na mahove vulgarno, masno, oporo, drastično, opsceno. I tako nešto više od četiri sata, gotovo atipično kratko za Franka Kastorfa. Donjuanismus je umetnost, tvrdila je jednom Julija Kristeva. Na premijeri u Minhenu to svojstvo se u Kastorfvljevoj režiji nije obistinilo. Dugi i snažni aplauz sa povriskivanjem i umalo pucanjem prevashodno mlade publike.