Ništa se u mom životu nije promenilo, nemam strah, posebno u ovom trenutku kad mi je manje godina ispred nego iza.
Možda sam malo uznemiren zato što se o korona virusu koji je nenadano zahvatio planetu zemlju, mnogo govori ali se malo zna i što za sada nema efikasnog leka.
Svaka vest, svaka izjava, svaki potez i naše vlasti i vlada drugih zemalja, podstakne me na nove misli i asocijacije. Epidemija i pandemija je bilo u istoriji. I biće ih. Epidemije su kao požari.
Kad izbiju, tada uzrok nije važan, važno je što pre ugasiti požar. Pitanje trenutka početka gašenja je srazmerno posledicama koje ostavlja. Požar izazvan rasprostiranjem virusa kovid 19 je već prerastao u svetski oganj. Sad je važno ugasiti taj požar pred kojim drhti čitav svet i bogati i siromašni i mali i veliki.
Jedno je lečiti već zaražene a sasvim drugo zaustaviti širenje epidemije. Ovo što se radi i o čemu se mnogo govori jeste upravo zaustavljanje epidemije, odnosno njenog toka i užasavajućih posledica.
U razgovoru sa samim sobom pitam se: ako je proglašena pandemija ako je zahvatila gotovo sve države sveta, zašto se ne odgovara svetski, jedinstveno, na isti način, sa istim merama, protokolima, nego nacionalno ili regionalno zatvaranjem granica i ograničavanjem kretanja. Kao da nema jedinstvenog svetskog odgovora i usaglašenih mera, potrebne solidarnosti već je odgovor zatvaranje granica.
Ali vazduh se ne može zatvoriti, ni svetlost ni tama, a na žalost ni ovaj virus se ne može držati u granicama.
Manje reči nekompetentnih je preka potreba, takvi više seju konfuziju u ovim vremenima nego što pomažu. Medijski eksponirani doktor, kao i u drugim profesijama, ne mora da bude i najbolji stručnjak u svojoj oblasti.
Posebno me brinu razne prognoze, često protivrečne ocene tipa, te žene ne obolevaju, te deca ne obolevaju, te je virus otporan na toplotu pa sa toplim vremenom nestaće i virus… Stvarnost ih demantuje. Odgovornost za javnu reč u Srbiji generalno treba podići na viši nivo.
Sad su potrebne reči koje umiruju, bodre, koje snaže koje pobuđuju a najviše dobar stručni savet. Nekako mi pada u oči da su u prvim borbenim redovima epidemiolozi, već penzionisani doktori.
Poznato mi je da postoje brojni specijalisti civilni i vojni koji su po raznim institutima, laboratorijama i na projektima Ministarstva nauke i dobro bi bilo za umirenje javnosti da se i oni pojedinačno ili sa svojim timovima oglase.
Nestašice i juriš na prodavnice su ne samo psihoza straha od pandemije već i psihoza nestašica u vreme sankcija, hiperinflacije i Miloševićevog režima koji nas je uveravao da uvek ima svega, a ničega dovoljno nije bilo, da Srbija nije u ratu, a ne samo da je bila u ratu nego posledice rata još uvek trpi kako na nacionalnom tako i na državnom nivou.
Katastrofalne posledice epidemija zaraznih bolesti, dobro su poznate srpskom narodu i srpskoj vojsci u 20. veku. Pegavi i trbušni tifus, kolera, dizenterija, malarija i španska groznica, tuberkuloza i mnoge druge zarazne bolesti su odnosile na stotine hiljada života.
Ovo je i za Srbiju veliki nacionalni i istorijski izazov.
Još jedan odlučan čas u srpskoj istoriji. Pandemija će pokazati sa čime država raspolaže, kako funkcioniše, koje su poluge institucionalne i ljudske na koje može da se osloni, kojim resursima raspolaže i efikasno upravlja.
O ovom događaju, doživljaju i procesu će se spoticati čitave generacije. Svaki pojedinac u samoizolaciji ima vreme da pogleda u sebe i oko sebe, baš kao i narod. Ne moramo uvek do iskustva doći preko teških posledica i preko žrtava.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
