Mona Cukić: Uvrnuti mozak Jorgosa Lantimosa otišao je i korak dalje

Kao nekog ko prati, poznaje i piše o kulturi, Monu smo upitali šta čita, sluša i gleda ovih dana.

Evo njenih odgovora:

Čitam

– Upravo sam završila novi i, ispostaviće se, poslednji roman Pola Ostera „Baumgartner“. Dok je pisao svoje delo, Oster je saznao za dijagnozu karcinoma i lečenje je počelo, nažalost ne sa srećnim krajem. Kritičari su, pre svega, ovaj roman predstavili kao prozu koja se bavi starenjem, sećanjem i gubicima. Priču pisac plete oko profesora Saja Baumgartnera (70), kog čitaoci upoznaju deceniju nakon smrti supruge Ane, koja je izgubila život u strahovitoj nesreći u talasima. Baumgartner pokušava, nespretno, da nastavi da korača kroz ovaj život bez svoje saputnice.

Kada sam zatvorila knjigu uzela sam da na njenim prvim koricama napišem osećanja i misli koje su mi bile na duši u tom trenutku, kako sam od bake naučila da radim nakon svake završene knjige. I zapisala sam: “Na svakoj stranici oseća se Polova spoznaja o konačnosti i smrti koja je tu iza ćoška, i on se, na neki način oprašta”. Ali, onda još mnogo važnije, dodala sam: “Na svakoj stranici se još jače oseća radost života i lepota življenja! Ljubav, pre svega, ljubav jača od svakog gubitka i život koji će te iznenaditi iz prikrajka u sitnici koju nisi očekivao. Sitnice koje život znače”. Eto, možda vam bude prijalo da se prisetite tih malih, važnih stvari. Meni jeste.

Na red mi je konačno stigla i divna Mira Furlan i sada čitam njenu “Voli me više od svega na svijetu”. Emotivna, iskrena, ali i bolna sećanja na jedno davno minulo vreme.

Slušam

– Na nedavno završenom Arsenal festu imala sam prliku da prvi put uživo čujem Nik West, američku fank basistkinju, pevačicu i tekstopisca. Bila je predivna! Njenu impresivnu biografiju dopunjuje i to da je bila u saradnji sa ikonama poput Kvinsija Džounsa, Džona Majera, Mejsi Grej, te je mnogi često nazivaju i jednom od najistaknutijih predstavnica nove fank scene i naslednice legendarnog Prinsa, sa kojim je imala blisku saradnju. Slušam je sad vrlo često, uz nekoliko ploča koje mogu da se vrte po ceo dan u našoj kući – Erika Badu, Majls Dejvis, KKN, Mariza, Pearl Jam, Dire Straits, Nik Kejv…

Gledam

– Pre nego što smo ušli u bioskopsku salu da premijerno odgledamo novog Jorgosa Lantimosa “Sva lica dobrote” srela sam koleginicu koja me je pitala da li kao i ona jedva čekam da vidim šta nam je genijalac ponovo zakuvao. Odgovorih: “Naravno, to se uvek s nestrpljenjem očekuje”. Odgledasmo ga i na izlasku iz sale ponovo sretnem istu koleginicu koja mi kaže: “E, Jorgose, sada te ni mi, tvoje verne obožavateljke, ne možemo više opravdati”. Složih se, ali se i na neki način oduševih. Mislim da je to najbolja kritika ovog filma.

Mnogi su izašli sa idejom da mu ovo jeste možda najslabije ostvarenje, da se zaigrao, ali da nije sveo zaključak kako valja. Da je predugo, da su tri priče previše, da je naporno, da je jedna bila sasvim dovoljna… Moje mišljenje je da svakako ovaj film nije za svakoga, da ima scena koje nisu ni za svačiji stomak, ali da su njegovi glumci Vilijam Defo i Džesi Plemons i muza Ema Stoun ponovo na vrhuncu zadatka i da je njegov uvrnuti mozak otišao i korak dalje.

Ono što jedva čekam da gledam su predstave na Bitefu (25. septembra – 4. oktobra), pre svih „Trilogija Snaga kučke” Karoline Bjanki, kao i čuveno francusko pozorište Komedi fransez koje će se prvi put predstaviti regionalnoj publici na ovogodišnjem Bitefu i to predstavom „Hekuba, ne Hekuba“ Tijaga Rodrigeša.