“Unikatnost” je reč koju su na večerašnjem predstavljanju monografije Šekspir i transmedijalnost upotrebili prof. dr Vladislava Gordić Petković sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i urednici knjige prof. dr Nevena Daković, prof. dr Ivan Medenica i doc. dr Ksenija Radulović, sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, kako bi okarakterisali njen sadržaj.
Monografija je predstavljena u Muzeju Narodnog pozorišta, a izdavač je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.
Monografija je nastala na osnovu odabranih radova koji su izlagani na kraju 2016. godine, na naučnom skupu Šekspir i transmedijalnost, na Fakultetu dramskih umetnosti povodom obeležavanja 400 godina od smrti Vilijama Šekspira, dok se ova promocija 2018. godine uklapa u niz manifestacija kojima FDU obeležava 70 godina postojanja.
“Šekspir je enigma”, smatra profesorka Petković zato što je iza njega ostalo, ako se izuzmu rukopisi njegovih drama, zbirke soneta i poeme, najviše onoga što se tiče Šekspira kao čoveka, a to su testamenti, računi, nekakva dokumentacija koja je sve, samo ne privatna ili intimna. Nudeći tako malo podataka o sebi, zanimljiv je za teorije zavere koji mnogi pokušavaju da dokažu, a to su da je on bio Elizabeta Prva, Frensis Bekon, ili možda čitava grupa autora.
– Šekspir je genije nesvestan svoje veličine, on je čovek opsednut materijalnim stvarima u smislu znanja, fakata, disciplina. Deo teorije zavere o njegovom identitetu vezuje se za našu tipičnu industrijsku sitničavost, za našu nespremnost da pojmamo da je jedan čovek mogao da se razume u razne oblasti, od kulinarstva do zakonodavstva, duhovit čovek koji je vešto u svoja dela umeo da uključuje zanja iz filozofije, istorije, medicine, alhemije. On kao takav može da bude temelj izučavanja koja su ovako široko postavljena kao u ovom zborniku – smatra Petković i dodaje da Šekspir nije kontinent već dimenzija, pa je zato svima preporučila da uplove u tu dimenziju uz pomoć ovog zbornika.
Profesorka Daković kaže da naslov, koji je dosta čudna kombinacija iz dve vremenske dimenzije i dva teorijska registra, predstavlja plod njihovih nastojanja da nađu jednu “neiskorišćenu nišu” i jednu perspektivu iz koje se do sada nije govorilo o Šekspiru.
– Napravila sam jednu vrstu kompromisa da se ne bavim poznatim Šekspirovim komadima, već jednim interpretativnim metanarativom Šekspira, odnosno, tim potencijalno sumnjivim identitetom koji se krio iza imena Vilijam Šekspir – kaže Daković.
“Volim da provociram” kaže profesor Medenica. A na pitanje “kako ću uz pomoć transmedijalnosti da napravim najveću moguću provokaciju” odgovara “tako što ću da udarim na ono što je specifično kod glumca na sceni i Šekspira u pozorištu”. Medenica smatra da Šekspir ne pripada primarno književnosti, a kamoli video igricama na koje su se kroz razgovor o monografiji osvrnuli sagovornici, već primarno telu glumca na praznoj elizabetanskoj sceni, pa je zato odlučio da se bavi telom glumca.
– Najzanimljivije i najprovokativnije telo u Šekspirovom opusu kada govorimo o inkarnacijama na sceni jeste Hamlet. Kada pogledate kakva su sve tela igrala Hamleta kroz istoriju primećujete zaista široku lepezu, a sticajem srećnih okolnosti uživo sam gledao tri reprezentativna primera. Hamleta koga igra autistično telo, Hamleta koga igra golo telo, i Nebojšu Glogovca, koji na kraju Hamleta ima 30, a ja u svojojoj knjizi dokazujem da 8 meseci ranije on ima 20 godina. Specifičan je kulturni koncept starenja u elizabetansko vreme, tamo nije važno koliko vi imate godina, već kom stupnju u sazrevanju ličnosti pripadate, odnosno da li ste star, mlad ili zreo čovek – kaže Medenica i dodaje da postoje i druga tela, na primer ženska koja su igrala Hamleta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
