Video-obraćanje Dejana Atanackovića na panelu Spomenik, na Mikser festivalu.
Učesnici panela (Atanacković, Goran Marković, Irina Subotić, Milena Dragićević Šešić, Branislav Dimitrijević, Marko Lađušić i Mia David) uputili su pismo medijima kojim je traženo da predstavnici relevantnih institucija kulture javno saopšte svoj stav o spomeniku Stefanu Nemanji. Rubrika u Danasu „O spomeniku Stefanu Nemanji – neki govore, neki ćute“, koja je tim povodom započeta, objavljuje stavove pojedinaca koji su bili spremni da o tome razgovaraju. Većina je odbila razgovor.
Pokušaj spomeničkog predstavljanja mitologizovanih heroja daleke prošlosti, kao što je slučaj sa aktuelnim spomenikom Stefanu Nemanji, svakako je bizaran čin u trenutku kada tako očigledno i providno zabašurujemo sasvim nedavnu prošlost, prošlost u kojoj smo učestvovali, koju smo videli svojim očima (ili koju smo odabrali da ne vidimo), a kojoj smo dozvolili da i danas uređuje našu državu i društvo.
Anahronost, kič, groteskna monumentalnost, potpuno su očekivani i jedini mogući estetski rezultat vladajućeg lošeg ukusa, vladajućeg kriminala i sasvim konkretne političke potrebe vlasti da se prošlost pojednostavi i banalizuje.
Naravno, taj lažni Nemanja ne bi bio moguć bez sramotnog kukavičluka intelektualnih elita, svojevrsnog kolaboracionizma koji, sticajem okolnosti, kroz taj nezgrapni kip upravo stiče svoje strašne razmere.
Pre dva meseca pokrenuta je peticija protiv takozvanog spomenika Stefanu Nemanji. Tri hiljade i trista građana Beograda i Srbije potpisalo je peticiju iznoseći jasne razloge svog protivljenja postavljanju te glomazne i besmislene statue. Ti razlozi obuhvataju estetske, simboličke, političke, pa i patološke aspekte tog suludog projekta, a mnogi su kao razlog potpisivanja peticije naveli lični doživljaj poniženosti, i osećanje da im je grad ukraden od strane ljudi banalnih estetskih merila, samoljubivih dekoratera, i najobičnijih kriminalaca.
Građani posmatraju kako im grad nestaje, ne zato što se menja, već zato što prestaje da bude grad. Pustošen apsurdnim radovima čija je jedina funkcija pljačka javnih budžeta, grad se sve više pretvara u bezoblični disfunkcionalni lokalitet, lišen smisla i sećanja.
Ponekad nam se učini da te devastacije naprosto ne mogu da budu drugo sem rezultat razoružavajuće gluposti čitavog sistema vlasti. I zaista, vrlo je teško danas povući granicu između gluposti i lucidne proračunatosti. Pa ipak, sasvim je izvesno da je glupost ovde, kao nikad dosad, i kvantitaitvno i kvalitativno stekla odlike efikasnog oružja.
Tako jedan most preko reke može da se premesti na suvo, da se mesecima obrću kocke na Trgu republike, da se kao čin gotovo neobjašnjivog zla seče drveće i uništava priroda, a izgleda da što je glupost veća, toliko je uspešnija pljačka grada i države. Lopovi jedni druge hvale i nagrađuju, a nama poručuju da još ne znamo šta, od svega što nam pripada, mogu pred našim očima da prodaju, upropaste i poruše.
To što im nije važno da je njihov kriminal očigledan, da iza sebe bezobzirno seju tragove krivičnih dela, govori samo o tome da imaju nameru da idu do kraja.
Pitanje je samo dokle mi imamo nameru da idemo.
Građanima koji su svesni ovih okolnosti, a verujem da se radi o većini, ne preostaje drugo sem da zbiju redove, da objedine zaista brojne inicijative kojima se proteklih meseci brane ulice, parkovi i susedstva, da kroz odbranu grada, odbranu sopstvenog komšiluka, uobliče i formulišu svoje nedostajuće političke ciljeve. To zbijanje redova je i osnovna svrha peticije protiv podizanja takozvanog spomenika Stefanu Nemanji.
Jer nije to nikakav Stefan Nemanja. To je spomenik koji jedan kriminalni režim podiže sebi samom, spomenik kojim se slavi korupcija na svim nivoima društva, Krušik, Jovanjica, rušenje Savamale, tajni ugovori, lažirani doktorati i diplome. Tim spomenikom slavi se ubistvo Olivera Ivanovića, otpuštanje pobunjenih lekara, skrivanje žrtava kovida, premlaćivanje demonstranata, a iznad svega, slavi se klasa obogaćenih partijskih poltrona okupljenih oko nekadašnjeg radikalskog potrčka.
Nema ničeg tako banalnog i tragikomičnog kao što su lažna uzvišenost i isforsirana monumentalnost. Jedino što će na tom spomeniku biti istinski monumentalno, jeste poraz građanskog društva. Jedan zaista monumentalni poraz. Dokle god tu bude stajao, to će biti jedan nevoljni podsetnik na našu rezignaciju, posustajanje i sramotu.
A iskreno, verujem da i naša sramota i sve naše greške, koje ne treba nikada zaboraviti i zanemariti, zahtevaju jedan zaista dobro promišljen spomenik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.