Moramo se otimati od potonuća u koje nas gura ovaj nedostojni režim

Za ove viteške profesionalne i moralne vrline, i neodustajanje od najviših vrednosti, nedavno je primila nagradu Vitez poziva koju dodeljuje Liga eksperata LEX. Tokom svoje izuzetne karijere Božović je bila i na mestu Prvog savetnika za štampu, obrazovanje i kulturu Ambasade Srbije u Francuskoj, s velikim uspehom istovremeno je obavljala i funkciju v.d. direktorke našeg Kulturnog centra u Parizu, a Vitez poziva joj je stigao posle brojnih priznanja koje je dobila, među kojima su Orden viteza francuskog Ministarstva kulture – Chevalier dans lžordre des Arts et des Lettres, Nagrada grada Beograda za izuzetan doprinos razvoju i kulturi grada…

*Kako doživljavate nagradu koja se simbolično zove i duhovni svetionik?

– Ona za mene ima posebno mesto, utoliko što su je osnovali naši ugledni intelektualci okupljeni u Ligu eksperata, što su je dobili najugledniji ljudi iz različitih oblasti, vitezovi poziva koji su za svaki respekt i ugled mlađim generacijama. LJudi hrabri i istinoljubivi, časni i nepotkupljivi, poput Koraksa, Dušana Makavejeva, akademika Voje Stanovčića, Dragoljuba Mićunovića, Gorana Markovića, Dušana Petričića, Ratka Božovića i mnogih drugih… Biti sa njima u društvu za mene je dragocen dar.

*Šta za vas znači biti vitez poziva, u ovoj našoj sredini, u godinama i decenijama koje su nam „pojeli skakavci“, i još ih besomučno jedu?

– Ovaj Vitez poziva, za razliku od francuskog, odličje je za teže zadatke, i utoliko mi je značajniji. Valjalo se spašavati od potonuća u banalnost i prostakluk, otimati se iz medijskog mraka i brloga nedostojnih i besprizornih pritisaka vlasti. U društvu kakvo je naše, sve normalno je ispod radara, sve istrajno je poduhvat, sve časno je incidentno ili jako retko, a ne mora biti tako. Samo uporan i ozbiljan rad u struci može biti put opstanka, a ujedno i lekoviti zaklon i spasonosno utočište. Sve ove godine unazad – to je bio prostor jedne izložbene galerije nazvane Haos, osnovane u vreme totalnog haosa, razume se, onog izvan duhovne sfere. To je bilo vreme rata, zločina,devastacija, kiča, turbo folka, vreme protesta, kordona,policije, peticija, pobuna razne vrste, valjanja po ulicama… U često neadekvatnim uslovima, u katkad poraznoj situaciji, uspevali smo da predstavimo ono lepše lice Srbije.

*Dubok je vaš trag na našoj kulturnoj sceni, još od vremena kada ste svojim kritikama postavljali standarde u likovnoj umetnosti, priređivali arhivske izložbe, snimali fondove po diplomatskim arhivima u svetu…koji su nedostupni za javnost… Kako danas gledate na taj deo karijere?

– Mnogo mi je pomogao rad u Arhivu Jugoslavije da pohvatam dostupne i za javnost nedostupne dokumente, i stvorim svoju sliku, rekla bih objektivniju od one u udžbenicima istorije. Imati uvid u nepreglednu građu i svedočanstva o događajima iz naše istorije, značili su mi da formiram sud i shvatim da je neophodno hitno nešto menjati. Ubrzo sam se juna 1990. našla na prvom, kasnije i na svim ostalim građanskim protestima od devetog marta 1991, do današnjih dana. Istorija bi trebalo da nas uči, opominje, koriguje postupke, nalaže akcije, a mi nikako da izvučemo ni osnovne pouke i napravimo korak napred. Ne znam narod da je učinio više istorijskih grešaka, pogrešnih poteza i poraznih gestova od našeg. I drugi su grešili i ogrešili se, ali za druge mi je i manje važno. Danas smo tu gde jesmo samo zbog svojih sopstvenih grešaka i ludosti.

*Vaša galerija se tokom dvadeset šest godina etablirala kao jedna od najuglednijih kulturnih institucija, i jedan alternativni kulturni centar Beograda. A sve je krenulo kao ideja za „sladoled u paklu“?

– Haos je nastao kada se zemlja u kojoj sam rođena raspala i sve je bilo dovedeno u pitanje. Ustanova u kojoj sam radila skoro dve decenije nudila je dvadeset četiri lična dohotka za napuštanje radnog mesta. Rizik je bio veliki, ali uzela sam novac i krenula, zajedno sa prijateljima, u renoviranje prostora bivše vojne prodavnice u ulici Cara Lazara. Ostalo je istorija: ubrzo je Haos svojim programom i odabirom umetnika postao oaza za kulturni svet prestonice, aktivni nukleus pokreta otpora kiču i površnosti. Nisu postojala nikakva ograničenja, ni generacijska, ni stilska, ni poetička, ni po pitanju različitih medija. Teorije haosa koje je nudila savremena nauka, a na koje mi je ukazao Đorđe Malavrazić, tada urednik III programa Radio Beograda, bile su mi jako inspirativne da se odlučim za naziv koji je korespondirao sa vremenom. Da bih dočarala pravu atmosferu često citiram Vidu Ognjenović, koja je povodom jednog jubileja Haosa izjavila: „Kad je Borka Božović saopštila svojim prijateljima da ima nameru da otvori galeriju, pa još i specijalizovanu za crtež, to nam je zvučalo kao ideja da se otvori prodavnica sladoleda u paklu“. A akademik LJubomir Simović je, citirajući slogan kineskog mislioca Han Fej Cua, rekao: „Haos je iskon i prapočetak svih stvari“, i podvukao dve reči – svih stvari.

*Da li ste nekada imali sumnju u taj haos kao prapočetak svih stvari?

– Ne, mi smo otpočeli i dosledno sprovodili jedan odabrani koncept. Crtež je stavljen u fokus, i osnovana su dva važna priznanja: Nagradu za umetnost „Mića Popović“ koju su do sada su poneli najugledniji stvaraoci naše kulture: Danilo Bata Stojković, Koraks, Dušan Otašević, Dušan Makavejev, Jagoš Marković, Mira Stupica, LJubomir Simović, Vladan Radovanović, Želimir Žilnik i Mile Grozdanić. Nagradu za crtež, osnovanu zajedno sa Fondacijom Vladimir Veličković, do sada je dobilo više od trideset mladih umetnika.

*U Haosu su organizovani i kulturni događaji dostojni svetskih metropola, izložbe crteža umetnika sa svih kontinenata. Kako ste uspevali u toj misiji?

– Imala sam želju da pokažem sve ono u opusima velikih, uglednih i savremenih umetnika što je retko, ili nikada bilo izlagano: počevši sa crtežima Uroša Toškovića, preko Petra Lubarde, Peđe Milosavljevića, LJube Ivanovića, Ivana Radovića, Save Šumanovića, Leonida Šejke, Cuce Sokić, Ivana Tabakovića, Marka Čelebonovića, Dada Đurića – do onih mladih i nepoznatih, sklonih izražavanju kroz nove medije i nove umetničke prakse. Bilo je pokušaja, da pomenem i to, proturanja falsifikata od strane kolekcionara, galerista, pa čak i istoričara umetnosti. Smatrala sam da je naša dužnost da otkrivamo i obelodanimo takve stvari, i tako sam se i ponela. Predstavili smo i ugledne umetnike iz sveta i regiona, sve ono što se moglo, s obzirom na cenu prevoza radova i ogromne svote za osiguranje.

*Vaša galerija je odmah, još od otvaranja prve izložbe Predraga Koraksića, postala i uporište pobune i otpora protiv ratnog političkog establišmenta. To je incidentna pojava na našoj kulturnoj i široj društvenoj sceni?

– Pa ako nijedan javni izložbeni prostor nije bio dostupan jednom vrsnom crtaču i izvanrednom karikaturisti kakav je Koraks, onda ne treba objašnjavati situaciju. Prva njegova izložba je upriličena u prostoru Haosa, uz kordone policije i građane koji su došli da mu se poklone. I prva postavka u renoviranom Kulturnom centru u Parizu bila je izložba Koraksovih karikatura, za koje je ovenčan francuskom Legijom časti. U Haosu su se tih godina okupljali pripadnici Otpora, u čijem sam Savetu i sama učestvovala, podržavala ih i štitila. Policija je progonila „otporaše“, ponekad ih i tukla, a u Haosu se potpisivala i Peticija „profesionalnih šetača“, ogromnog broja ljudi koji su „tabanali“ tokom protesta 1996/97. I kada danas bacim pogled unazad vidim da je Galerija Haos zbilja incidentna pojava, čak i simbol određenog permanentnog otpora i bunta raznim devijantnim pojavama. Verujem da sam i iz tih razloga dobila LEX-ovu nagradu Viteza poziva.

*Kako doživljavate to što se ljudi koji ne pristaju na represiju, nasilje prema prirodi i životnoj sredini, urbanističko nasilje, nasilje u jeziku, komunikaciji, nasilje prema građanskim vrednostima, nasilje koje nam dolazi iz vulgarnih desničarskih prodržavnih medija i sva ostala nasilja koje demonstrira ova vlast, opet okupljaju u pobuni?

– Doživljavam našu stvarnost kao izvrnutu utrobu u kojoj „Dance macabre“ izvode kreature iz devedesetih. Sve ovo su porazi svih nas, naročito za generacije mladih koji beže glavom bez obzira iz ove nesretne zemlje. Ne može se lažima i pljačkom ništa normalno stvarati niti kakav boljitak očekivati. Ono što me najviše brine to je slaba alternativa i uništenje ove planete. I mi dajemo svoj doprinos trujući zemlju, vodu i vazduh. Najviše trujemo sami sebe naopakim i retrogradnim idejama, zadriglim radikalskim politikama i kvazipatriotskim, nacionalističkim izjavama, uvredama, manipulacijama. Moralna prljavština u kojoj živimo neminovno ishodi i ekološkim zagađenjem. A nažalost, ne vidim snagu na političkoj sceni koja će hrabro da se suoči sa najvažnijim temama poput zločina, Kosova, revizija istorije, desnih skretanja… Srbija se, izgleda, odriče civilizacijske tekovine kakav je antifašizam, i svojih postignuća u oba svetska rata. Srbija je danas na začelju u svakom pogledu.

*A kako smo uopšte došli do tolike količine nasilja, i koliko smo i sami odgovorni za ovu ekspanziju zla?

– Naravno da je najviše odgovoran onaj koji odlučuje, ali ne bih amnestirala ni nas koji smo to dozvolili. Trebalo se jasno i žestoko suprotstaviti svakom nasilju, onome u medijima, u parlamentu, u školama, na radnom mestu, na ulicama… Znamo gde to vodi, i praviti se da fašizacija društva nije ponovo moguća i opasna samo nas uljuljkuje da ne može doći do obnavljanja sukoba. Zlo, međutim, ima tu opaku osobinu da se vraća tamo odakle je poteklo.

*Da li blokade puteva mogu da budu optimistični znak da se većinska Srbija probudila iz narkoze, i da je spremna da prekine kolaboraciju sa ovom vlašću koju je napravila svojim ćutanjem?

– Blokade puteva su bile neminovnost i poslednji pokušaj da vlast uvaži glas građana, da čuje kritiku i pokuša da deluje u opštu korist, a ne u korist investitora i svojih provizija. Predsednik je rekao da je to novi oblik terorizma i da su građani koji protestuju mirno, što im je Ustavom zagarantovano, teroristi. Jako sam ponosna na to svoje novo zvanje i poručujem mu da nas nikakva represija neće zaustaviti.

*Jeste li uopšte optimista kada je reč o budućnosti, i šta nam je činiti u ovom zarobljenom društvu bez moralne vertikale u kojem živimo već čitavu deceniju?

– Optimizmu nema previše mesta. Toliko je sve srozano, uništeno, rasprodano, da se još za dugo vremena kao društvo i država nećemo lako stabilizovati i unormaliti. Ova nametnuta nova realnost guta naše živote kao nezajažljiva neman. Čeznem da ne znam ime nijednom funkcioneru, a da institucije rade svoj posao. Volela bih da me nije stid u kakvoj zemlji obitavam. Za kraj bih htela da kažem da se nikad neću predati, boriću se i nadalje zajedno sa svima onima koji su nezadovoljni postojećim stanjem. To mi, kao što sam zaključila i na dodeli nagrade Vitez poziva, sopstveno ime nalaže.

Radovi novih laureata nagrade „Vladimir Veličković“

U Galeriji Haos sutra u 20 časova biće otvorena izložba kojom se predstavljaju novi laureati Nagrade za crtež „Vladimir Veličković“. Ko su ovi mladi umetnici?

– Od ove godine ova manifestacija se organizuje uz podršku i pod pokroviteljstvom Srpske akademije nauka i umetnosti, a kako prošle kalendarske godine zbog pandemije nije bilo dodele ove nagrade, žiri je odlučio da odabere četiri mlada umetnika. Prvu nagradu na 12. dodeli

ponela je Marina Marković. Drugu nagradu dele Kristina Pirković i Milica Lazarević, a treća je pripala Nebojši Yamasaki Vukeliću. Svi nagrađeni autori su u svojim oblastima već zapaženi, aktivni su na likovnoj sceni, i donose četiri potpuno različita pristupa i različite poetike. Nagrada na ovom uglednom konkursu samo ističe njihov stvaralački značaj, a u ime SANU i žirija izložbu će otvoriti profesor, vajar Mrđan Bajić, i ona će trajati do 21. januara.

Muzej crteža

– Svih ovih godina Haos je opstao našim upornim i doslednim stavom i profesionalnim radom – kaže Božović. – Moram da istaknem da smo opstali i zahvaljujući razumevanju i podršci jedne društveno odgovorne firme kakva je SBB, koja nas je godinama pomagala. Danas to čini njihova Fondacija i zajedno sa njom planiramo da ostavimo nešto trajno našoj kulturi. To bi bio Muzej crteža. Sve ono što smo prikupili, dobili na poklon ili kupili ušlo bi u fundus te institucije, i verujem da bi SBB podigao veliki spomenik svom poslovanju. Ukoliko ih, naravno, ova vlast ne bude i dalje progonila.