Morao bih u Meksiko

Da, morao bih u Meksiko, da tumaram po napuštenim poljima, među kaktusima, po prašumi Čiapasa, među indiosima, da hodam po njenim pustinjama, da mi prašina zamašuje slušne kanale koje bih mogao da otvorim tek pravom tekilom iz Haliska, a ne ovom čorbom koju sam kupio u jeftinom ljubljanskom megamarketu.

Umesto da kroz prozor gledam u siv zimski dan nad krovovima kuća, u sneg, čađav od dima i smoga i ko zna čega sve ne, trebalo bi da sedim na verandi kakvog malog pansiona u kakvom izgubljenom meksičkom gradiću za koji niko nikad nije čuo, i da buljim u opusteli trg po kojem tumara mršavi pas, i preko kojeg tek ponekad pretrči dete sa loptom ili se polako zanjiše žena u crnini, sa kojeg se u bezvremen vazduh diže prašina, i u koji ponekad prodru zvuci mariačija, miris znoja, krvi, ljubavnog trljanja na stotine, hiljade tela, vonj očajničkog ništavila, sveprisutne smrti, okićene raskošnim ukrasima života.

Ali ja nisam u Meksiku, već sedim u sivoj zgradi na kraju Ljubljane i svog kauča i štimujem gitaru, i dok žica odzvanja hvatajući pravu frekvenciju resko zazvoni zvono i trgne me.

Poštar, pomislim, jebem ti.

Ne da mi se da ustanem, razdražen sam od neuspešnog imitiranja Santane, rastavljen od bedne kopije tekile, čovek ne dolazi u pravom trenutku, razmišljam nevoljno, osim ako u torbi nema preporučenu poštu sa vešću da sam ubo milion evra.

Jebem ti, ponovim, kada se reski zvuk već po drugi put u nekoliko sekundi bezobzirno zaseče u moje razdražene slušne kanale, jebem ti, zarežim ka vratima i osetim kako u meni narasta nagonska krvoločnost loše dresiranog psa, kojeg svrab u zubima podseća na krvave komade mesa, iščupane iz živog tela i nezaustavljivo ga vuče ka poštaru, jer je u pogrešnom trenutku stao na oslabeli nerv njegovog instinkta.

Znam taj uporni način, čovek koji je pozvonio neće odustati, spustim gitaru, ustanem i priđem vratima.

Napolju, u crvenoj adidas trenerki sa belim uzdužnim trakama na bočnoj strani rukava i nogavica stoji komšinica Zala sa gornjeg sprata, grizne usnu kao da joj je neprijatno i kao da joj je pomalo i smešno zbog mog neurednog izgleda ili bogzna čega što vidi na mom licu.

Ej, kažem, ti si.

Ej, kaže, ja sam, kako si pogodio?

Čeka da se osmehnem, nasmejem ili da bilo šta kažem.

Smetam li, imaš li koga u gostima? nastavi, kada ćuteći buljim u nju.

Ne, sam sam, kažem.

Razumeš li se u tehniku? nastavi nakon kratke pauze, tokom koje pokušava da shvati šta to nije u redu sa mnom, ispao mi je osigurač.

Gledam je pokušavajući da odam izgled treznog čoveka, pogled mi odvlači rajsferšlus na gornjem delu njene trenerke kojim je očigledno u brzini uštinula svilenu pidžamu.

Nešto nije u redu? upita.

Odmahnem glavom. Ne razumem se baš u tehniku, kažem, ali osigurač umem da zamenim.

Jebem ti, pomislim, jedva stojim na nogama, treba mi mir, mogla bi da sačeka svog režisera, mislim se u sebi i neodređeno klimam.

Žan je u Kolumbiji, sa pozorištem, inače te ne bih ometala, kaže.

Imaš li kakav osigurač, upitam jadno, kao da mi se jedva mili da govorim i da se bavim njom.

Nemam pojma, odgovori, verovatno ne. Da odem do prodavnice?

Ne treba, odmahnem glavom i namaknem usiljen osmeh.

Sačekaj, dolazim za pet minuta, teško izgovorim kroz otvrdlu spiralu tekile koja mi je okovala jezik, i zatvorim vrata.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je poznati slovenački pisac čiji je roman Ljubav u vazduhu upravo objavljen u izdanju Arhipelaga