More tuge

Među heroinama našeg vremena Vanesa Redgrejv zaslužuje počasno mesto. Retki su ljudi koji su tako uporno pokušavali da ublaže patnje drugih i još ređi oni koji su zbog toga tako žestoko kritikovani. No bez obzira na to, ona se uvek iznova angažovala i borila za prava potlačenih i ugnjetenih, protiv nepravde, nasilja, diskriminacije, netolerantnosti, ne obazirući se na napor koji je to iziskivalo, kao ni na optužbe koje su je često pratile. U isto vreme, ona je podjednako bila posvećena i radu u pozorištu i na filmu, da bi postala legenda britanskog i svetskog glumišta i tako definitivno potvrdila da zaslužuje počasno mesto u najslavnijoj britanskoj glumačkoj dinastiji.

Dok je u pozorištu ostvarila antologijske uloge, zbog kojih su je Tenesi Vilijams i Artur Miler proglasili najvećom pozorišnom glumicom, a Lorens Olivije najtalentovanijim tumačem Šekspirovog jezika, široj publici je poznata po svojim brojnim i nezaboravnim filmskim rolama. Među mnogim priznanjima i nagradama, ona je čak šest puta bila nominovana i za Oskara, a 1978. ga i osvojila za ulogu u ratnoj drami „Julija“.

Pored rafinmana i otmenosti, nju krasi i retka inteligencija, erudicija i znanje. Ona govori o delima Šekspira, Ibzena i Čehova sa istim poznavanjem, jasnoćom i razumevanjem, kao što govori o građanskom ratu u Libanu 70-ih, ili štrajku britanskih rudara ’84. Za Vanesu nema velike razlike između nastupa u Ibzenu ili organizovanja demonstracija protiv iračkog rata. Da ste imali privilegiju kao potpisnik ovih redova da je vidite u Čehovu, a potom na protestnom skupu protiv opsade Sarajeva, shvatili biste da se ona i jednom i drugom predaje sa identičnom strašću i žarom.

Zato i ne treba da čudi da ona i danas, na pragu devete decenije, ne miruje. Rukovođena starom hebrejskom izrekom – Onaj ko spasi jedan život, spasiće svet, ona smatra da i u ovom našem tužnom svetu, punom nepravdi i laži, ima prostora da se nešto uradi, pomogne, koliko god to malo bilo. Da se izmeni, popravi, osvesti svet. Jer ko bi drugi do ona mogao, i pored poznih godina i ozbiljno narušenog zdravlja, da se upusti u debitantsku avanturu snimanja dokumentarnog filma. I to o čemu – o izbegličkoj krizi.

Iako već godinama učestvuje u kampanjama za pomoć izbeglicama, šokantna, zastrašujuća fotografija beživotnog tela trogodišnjeg sirijskog dečaka – Alana Kurdija, na plaži u Bodrumu, bila je dovoljna da je pokrene na akciju. Bes! Bunt! Gnev! Sramota! Stid! Sve to i mnogo više – upitanost nad svetom u kome živimo, nad našom ljudskošću, humanošću, savešću, učinili su da, kako sama kaže, „nešto mora da uradi“. A to je značilo snimiti film o izbegličkoj krizi kojim bi skrenula pažnju javnosti na patnje, progon i siromaštvo izbeglica, na destrukciju i smrt kojoj su izloženi. Na užas koji je videla u izbegličkim logorima u Libanu, Grčkoj, Italiji i Francuskoj, za koji kaže – „Osećam se kao da sam se vratila u vreme Ričarda III!“

Njeno oduševljenje i ushićenje činjenicom da je njen film „More tuge“ premijerno i prvog dana prikazan na festivalu u Kanu, u okviru specijalnih projekcija, prosto je zarazno. Jer, to i jeste pravo mesto i platforma da se ukaže na jedno tako suštinsko, ozbiljno i značajno pitanje. Da se o njemu razgovara i da se evropske vlade podsete na Univerzalnu konvenciju o ljudskim pravima, na Ženevsku konvenciju o izbeglicama, na Konvenciju o pravima i zaštiti dece, koje su davno potpisale, a na koje su očito zaboravile ili ih ignorišu.

„More tuge“ Vanese Redgrejv je pledoaje ljudskoj savesti i podsetnik da, kao što nam to istorija pokazuje, niko ne može biti siguran da jednog dana neće postati izbeglica, i ako su to danas Avganistanci, Sirijci, Iračani, sutra to može biti bilo ko od nas.

Treba reći da umetnički i zanatski to nije vrhunski film. Međutim, njegova snaga i značaj time nije umanjena. To je potresan, snažan i iskren iskaz o najvećoj krizi koja potresa Evropu od II svetskog rata. Može se reći da je „More tuge“ više od tuge. Pre more srama. I ne tiče se samo Vanese, već svih nas! I to odmah!

Podrška PLO

No, njen politički angažman je često privlačio više pažnje i naslova nego njena gluma. Tokom decenija ona je pružala podršku najrazličitijim pokretima i stvarima – od nuklearnog razoružanja, borbi protiv rata u Vijetnamu, nezavisnosti Severne Irske, slobodi sovjetskih Jevreja; borbi protiv aparthejda u Južnoj Africi, protiv rata u Bosni i opsade Sarajeva, rata u Iraku, itd, itd. Međutim, njena glavna preokupacija decenijama je bila bespoštedna podrška borbi palestinskog naroda za samostalnu državu i zalaganje za mirno rešenje izraelsko-palestinskog sukoba. Zbog svoje podrške PLO-u 1977. i dokumentarnog filma koji je uradila – pod nazivom „Palestinci“, ona biva optužena za terorizam i antisemitizam, što je znatno uticalo na njenu holivudsku karijeru. No, uprkos novonastaloj situaciji, kao i apsurdnim i besmislenim optužbama kojima je bila izložena, ona je nastavila sa podrškom palestinskoj borbi, organizujući mnoge humanitarne akcije i pomoć za palestinsku decu i narod.

Revolucionarka

Neko ju je jednom pitao da li sebe vidi kao revolucionarku. „Mislim da je svaki umetnik revolucionar. To je davno rekao Tenesi Vilijams i apsolutno se slažem sa njim. Zašto? Jednostavan odgovor je da vi želite da pomognete da se stvari menjaju. No, pre nego što to učinite, vi prvo treba da shvatite kako do promene može da dođe i kako ona može da bude efikasna.“