Morzeova azbuka duše

Tako su Koncert za violončelo i orkestar u e-molu op. 85 Edvarda Elgara, kao i nezamislivo uzvišena Simfonija br. 8 u ce-molu op. 65 Dmitrija Šostakoviča, ošinuli u ovo praznično doba našu ljudsku bezsadržajnost izuzetnim svojim nadahnućem, nateravši čula da se ponovo ražeste i usredsrede na samu suštinu čovekove egzistencije u neobičnim vremenima. Dupke puna sala bila je dokaz neophodnosti suočavanja sa delima koja se dotiču i zastrašujućih raspoloženja, ali i osvetljavanja one – iz ko zna kako sačuvanih dubina – iznedrene čežnje za lepotom i spokojstvom nakon svega. Ova interpretacija Beogradske filharmonije naučila nas je zato strpljenju i zadivljenosti pred jedinstvenim prizorima duševnih intenziteta u svom maksimalnom dosezanju.

Ako ste, međutim u startu, samo koji minut zakasnili na ovaj nastup – dočekao vas je već neprobojni špalir Kolarčevih nepokolebljivih momaka, kada je barem o narušavanju koncertne etikecije reč. No, izgleda da je slušalačka želja bila ipak jača i dovoljno ubedljiva, pa se nas nekoliko – uz sva svečana zaklinjanja u vezi sa delikatnošću ulaska u salu – brzinom munje uspentralo na balkon i sačekalo svoj trenutak da se ogreje sviračkom veštinom čeliste Aleksandra Buzlova (1983), kao solo tumača u Elgarovom e-mol Koncertu za violončelo. Buzlov je prefinjeni protagonista, bez ikakve sumnje. NJegov krasan ton i jedna gotovo pa starinska zanesenost i sraslost sa svojim instrumentom obuzima vas od prvog časa. Ovoliko prostudirana solo deonica odista se retko sreće u sadašnjici gde izvođenja umeju po pravilu da budu konfekcijski istovetna i nepogrešivo ‘bakteriološki ispravna’. Tačnije, isprazna. Ali, ne i u slučaju Aleksandra Buzlova. Uspostavivši zajednički jezik sa orkestrom i temeljno brižnim maestrom Danijelom Rajskinom, ovaj umetnik privlači sebi vaš sluh razgovorljivošću misli, oplemenjenih jednom osećajnom iskrom. Ništa nije preterano u ovom filigranskom hodu kroz Elgarovo besmrtno delo. Jer, ima nečeg u poimanju Aleksandra Buzlova što ga čini neodoljivo privlačnim čelistom između mnogih. Dar da se bude poetičan i predan misaonosti, ali i kapriciozan na originalan i vedro pokretljiv način – nagrađeni su istinskim salvama aplauza, punim iskazanog poštovanja.

No, uz sve komplimente Elgaru i Buzlovu, većina nas je ove večeri bila tu zbog Šostakovičevog genija. Zanimljivo je ovo kombinovanje violončela sa velikim i jedinstvenim Dmitrijem na programima Beogradske filharmonije – u januaru smo takođe nakon Bokerinija imali nenadmašnu čast da se susretnemo sa Šostakovičevom nezaobilaznom Četvrtom simfonijom, tada pod upravom maestra Kristijana Mandeala. Sada je nakon Elgara pred nama Osma simfonija, čija su zvučna uzbuđenja praktično neprevodiva u reči. Možda najbliže načinu kojim nam se ovo grandiozno delo obraća jeste poređenje sa kakvom Morzeovom azbukom duše. Pretrpljena iskušenja II Svetskog rata, koji je u trenutku stvaranja Simfonije u svom punom jeku 1943, deluju poput mlaza reflektora što baca rafalne odbleske preko stratišta i parališućih užasa duše u isti mah. Taj sablasni tango sa stvarnošću koji podmuklo pucketa potpunim uništenjem, da bi se samo časak kasnije razgalamio cvokotanjem ‘teškog metala’ što sjedinjuje spiritualnu polifoniju sa kricima nekog stradalničkog rituala i misterioznim brujanjem što ledi krv u žilama – slab je opis za ono čemu zapravo prisustvujemo. Treba stati ispred ovog zvučnog bedema i izložiti organizam i sve njegove organe stravičnom huku nevidljivog fronta vibracija što razlepljuju sve vaše membrane, čineći od njih pačvork neba prekrivenog zvezdama iz nekakve naslućene budućnosti. Naježeni smo i danima kasnije.