Možda ide pravo u pakao!

Pionir preparirane gitare, koji nije sledio ničija uputstva za upotrebu, već ih je stvarao sam, pretvarajući u muziku sve što mu u kući padne pod ruku, te nadovezujući se na dugu liniju ličnosti i bendova što su se sa satiričnom oštricom obrušavali i prema rock’n’rollu, zarazivši ga free jazzom usput, nastupa na ovogodišnjem Dunavfestu u okviru programa „Ritual u muzici“. Program počinje koncertima već večeras, kada možete čuti tribal jazz sastav iz Italije „Triad Vibrations“, kao i novu romsku muziku iz Budimpešte „Vojasa“, dok će u četvrtak 6. septembra, pored Čedburnovog atraktivnog šoua, svoj nastup imati i domaći „Serbian jazz, bre“ band, nakon čega će uslediti i kraći, ekskluzivni zajednički nastup. Koncerti počinju u Barutani u 20 sati.

• Gospodine Čedburn, kako biste opisali zvuk 2012. godine nekome iz ‘60 ih ili ‘70 ih – nekome od svojih muzičkih idola ili ranijoj verziji sebe iz recimo tinejdžerskog doba?

– Neke stvari su ostale iste, neke nisu. Pop muzika je sigurno mnogo dosadnija, po svim standardima – bez melodija, bez dobrih gitarskih rifova, povremeno uopšte i bez ideja. Pristup muzici je zaista znatno proširen, a internet je svakome učinio lakim da se poveže i pronađe svakakve vrste čudne muzike koja nije „popularna“. Kad sam ja bio mlad, morali smo naprotiv više da istražujemo, i bilo je potrebno mnogo „pešačkog rada“ da se uopšte steknu znanja o nekim žanrovima, pa čak i da se samo čuje za njih.

• Da li su ljudi vaše mladosti i nekog vašeg prvog oprobavanja u rock’n’rollu bili uopšte u stanju da pojme kuda će se sve zaputiti muzika, pa i neki žanrovi koji su u to vreme već postojali?

– Neki novinar pitao je Telonijusa Monka kuda on misli da muzika ide, a on je odgovorio nešto kao: „Otkud bih, dođavola, ja to mogao da znam, možda ide pravo u pakao!“. Lako je, mislim, za neznalice da prave razne vrste predviđanja. Kao ono, „gotovo je sa vinilnim LP-jevima!“, na primer. Gledajući unatrag, sigurno je jedno – muzički stilovi postaju popularni, onda iščezavaju, a potom u većini slučajeva oživljava interesovanje za njih, ali je takođe teško reći koliko će ova obnovljena pažnja trajati.

• Pošto ste kao muzičar i autor oduvek bili zainteresovani i sami za različite žanrove u popularnoj muzici, kako biste pak današnjim mladim slušaocima pojasnili značenje r’n’r, bluesa, countryja, free jazza ili individualnog stila pojedinih izuzetnih ličnosti poput Keptejna Bifharta, Frenka Zape ili Nika Drejka recimo, za vas i muzičku istoriju uopšte?

– Nikada nisam morao da objašnjavam ove ličnosti ijednom slušaocu – u najvećem broju slučajeva mladi fanovi će i sami razumeti važnost ovih figura, osim ako se ne dohvate pogrešnih ploča. Neke reakcije su međutim zanimljive, kao ona jedne od mojih kćerki koja je veliki obožavalac Nila Janga. Pustio sam joj ploče njegove rane grupe Buffalo Springfield i sem jedne pesme, „For What it’s Worth“, koju je ona već znala – ostatak joj se i nije učinio previše zanimljivim. Kada sam ja bio mlad, smatrao sam recimo ove albume naprotiv mnogo interesantnijim od njegovih solo radova. Što se tiče toga što vi zovete smislom određenih stilova, sve zavisi od same kompozicije – često dobra muzika može imati više značenja, sve zavisi od slušaoca. Na kraju, moj odgovor bi bio da ne bih ni pokušavao da ih objasnim, osim ako me neko ne plati da to uradim – zapravo, to je ono o čemu se radi u svakom profesionalnom pisanju o muzici, plaćen si da pokušaš da opišeš nešto što se na kraju ne da opisati. Jedan od razloga zašto sam stvarno voleo rock and roll kao klinac bio je taj što ga je moja majka mrzela. Nešto tako ne mora se uopšte objašnjavati. Ali kasnije generacije nisu imale taj problem, moja deca i ja volimo jedan isti rock and roll.

• Možete li da nam opišete svoje aktuelno stanište već nekoliko decenija, Grinsboro u Severnoj Karolini, je li to smirujuće, ili u umetničkom smislu za vas baš uznemirujuće, podstičuće mesto?

– U prvi mah kad sam se preselio u Grinsboro iz Njujorka, to je bilo mesto u kome mi je bilo lakše da radim ono što ja hoću u muzici – u Njujorku ima previše pravila i previše ljudi koji imaju neko svoje mišljenje o tome šta ti radiš, previše nadmetanja. U Grinsborou je bilo tako malo toga što se dešavalo i nikog nije bilo briga. To je mesto koje me čini veoma smirenim, ali najviše zbog toga što je moja kuća tamo i mogu da sedim u bašti i zaboravim na sve ostalo.

• Smatrate li svoju muziku opskurnom i namenjenom samo specijalnim slušaocima ili svako u sebi poseduje uho za ono što stvarate instrumentima na sceni – sa čime bi najviše mogli da poredite svoja muzička interesovanja i karijeru?

– U najvećem broju slučajeva, mislim da je neka muzika opskurna zato što ljudi jednostavno nisu imali šansu da je čuju … Mada, postoje neki muzički stilovi koji ne bi bili popularni ni da ih po ceo dan vrtite na radiju. Teško je reći, jer niko ne zna šta bi bilo, kad bi bilo. Meni bi lično recimo bilo teško da samog sebe poredim sa nekim drugim. Ja namerno pokušavam da radim stvari drugačije nego mnogi ljudi. Naučio sam puno toga od punk rock scene o putovanju na turneji i opstanku tamo napolju, ali sa druge strane, ja sam bio aktivan u muzici i pre nego što je taj stil izmišljen. Recimo, naučio sam od country and western muzičara da posle koncerta sednem i prodajem svoje ploče, zato što se sećam da sam ih gledao kako baš to rade, u Kalgariju na primer, gde je velika Loreta Lin nastupila i odmah potom izašla tu pored, sela za sto i prodavala svoje ploče. Setio sam se toga i pomislio kako je to stvarno sjajan način da se sretnu ljudi i priča sa onima koji vole moju muziku.

• Postoji li zapravo uopšte velika razlika između free jazza i rock’n’rolla?

– Pa, zvuče prilično različito! Ali stvarno je postojala era u rock’n’rollu kad je free jazz imao uticaj na njega – na primer Riči Blekmur iz Deep Purple voleo je Džona Koltrejna, a gitarista Tomi Bolin je imitirao Feroua Sandersa i mnoge druge. Neki free jazz umetnici, kao recimo preminuli Frenk Lou, umeli su da koriste neke komponente rock’n’rolla kao što je ritam u svom free jazzu. Ova rasprava zavisi od toga o kojim elementima muzike diskutujemo. U nekim ostvarenjima psihodeličnog rocka povremeno se pojavljuje slobodna improvizacija, dok u nekim delovima koncertnih filmova Led Zeppelin na primer imamo odeljke „tihe buke“ koje bi lako mogli da sretnemo na koncertima Music Improvisation Company. Neki ljudi definišu rock and roll samo po rock ritmu određene vrste, ali za mene u dobrom rock’n’rollu se takođe radi i o dobroj pesmi, te, u mnogo slučajeva, o stavu pevača kao što su Mik Džeger ili Čak Beri.

• Koji je od svih ljudi sa kojima ste svirali bio najotkačeniji, najinspirativniji i u stanju da vas gurne preko svake granice? Koji bi se umetnici generalno mogli shvatiti kao vaši „muzički preci“ kada ste konačno uobličili svoj lični izraz?

– Džon Zorn me je najviše gurao, ali Džimi Karl Blek je stavio logičan i ubedljiv ritam iza mog stila, i tako ga mnogima učinio lakše shvatljivim. Trenutno mnogo učim od Aki Takase zato što imam priliku da sviram u njenom bendu sa stvarno čudesnim muzičarima kao što su Paul Lovens i Rudi Mahal. Ponekad učim od drugih muzičara samo zato što nisu opušteni u vezi nečeg što ja mislim da bi trebalo da budu, pa mi je drago što ja jesam. Od Koltrejna sam recimo naučio da shvatim spiritualnu moć muzike i važnost posvećivanja svog života popravljanju sebe i uzdizanju u svakom pogledu. Od Fila Oksa pak da političke pesme mogu da donesu osećaj olakšanja slušaocu kojeg brinu tekuća dešavanja, kroz humor i sentimentalnost.

Ispunjavaću muzičke želje

* Sećate li se danas svog davnašnjeg prvog dolaska i koncerta u Beogradu 1991. godine u Klubu FLU (popularna „Akademija“)? Kakav program sada donosite, nakon sveg ovog vremena, čemu da se nadamo?

– Sećam se puta železnicom u Sarajevo, veoma dugog i veoma čudnog, sa vojnicima koji marširaju kroz voz, i kako su se neki ljudi u jednom trenutku skupili i demolirali jedan od toaleta u vagonu. Sećam se da sam u Beogradu nastupao u disko klubu u kome nisam shvatio da žele samo 20 minuta muzike, pa sam nastavio da sviram skoro 2 sata dok su oni vrištali na mene da prestanem. Ne sećam se ničega od programa, ne znam šta sam svirao. Sećam se da sam dugo u noć ostao sa svojim hostom, raspravljajući o politici, pušili smo toliko da smo na kraju ostali bez papira za cigarete, pa smo duvan uvijali u novčanice dinara. I sećam se kako sam morao da ustanem veoma rano da uhvatim avion za Dubrovnik, a avion je poleteo sa deset sati zakašnjenja i ja sam morao da sedim na aerodromu sve vreme. To je bilo doba vašeg ondašnjeg JAT-a – Joke About Time („šala sa vremenom“), šalili smo se. Ovom prilikom ću predstaviti čistu, zabavnu kolekciju mojih originalnih pesama i obrada iz svih stilova – country and western, bluegrass, folk, rock’n’roll i jazz. Sa zadovoljstvom ću ispunjavati muzičke želje i svirati naručene pesme, ako ih znam. Nastupiću na metalnom, ozvučenom „dobru“ i petožičnom bendžu, a uz to ću i pevati.

Električna grabulja

* Izmislili ste i sami jedan nov instrument – električne muzičke grabulje, kako je do toga došlo i šta ste postigli takvim ukrštanjem, na šta uopšte liči zvuk te stvari?

– Električna grabulja je samo jedna obična baštenska grabulja sa prilepljenim gitarskim „pick-up“-om. Teško da bih to uopšte nazvao „pronalaskom“ ili „muzičkim instrumentom“. Ali je veoma zabavno. „Otkrio“ sam je kad su se moje grabulje polomile i ja se zapitao kako bi zvučale kad bi im stavio „pick-up“. Publika je reagovala sa oduševljenjem, pa sam sve više i više nastupao sa njom, dolazeći i sa drugim stvarima na koje sam mogao da nakačim „pick-up“: otčepljivač za slivnik, toster, kavez za ptice, i tako dalje. Ipak, zabavna dimenzija se izgubi ako ljudi očekuju tako nešto. A kako zvuči? Užasno!