Većina umetnika u intervjuima učtivo pita da li bi mogli kroz razgovor nekako da izreklamiraju svoj naredni projekat na šta takođe većina novinara pristaje znajući za nedostatnost medijskog prostora kada je o kulturi reč.
Glumica Vladica Milosavljević, s kojom je ovaj intervju dogovoren povodom stotog izvođenja monodrame „Marks u Sohou“ u Studiju JDP, uopšte nije marila da li će tekst ići u štampu pre ili posle toga. Pozvala je na predstavu, smatrajući da je to jedini ispravan redosled, a dalje kako odlučimo. Kada je stigla u Pomodoro i sela za sto, bez okolišanja i ona je upitala da li bi mogla nešto da promoviše, ali se to nije ticalo njenog projekta – Znate li za „Levijatan“ i Željka Stojčića – počela je – Da li možemo da kažemo nešto o njima? Vidim da volite kučiće. Za razliku od raznih azila (svaka čast čestitima) ovi ljudi očigledno vole životinje i stvarno vode brigu o njima. Veoma je teško naći nekog ko se bavi socijalizacijom pasa čiji je karakter, recimo preagresivan zbog ljudi koji treniraju pse za borbu. Željko u tome uspeva i vraća pse njihovoj pravoj, miroljubivoj prirodi. Sin i ja smo videli sirotog vučjaka koga je vratio iz mrtvih. Moramo pohvaliti i „Levijatan“ koji se bori za prava životinja. Prava za nezlostavljanje i prava na život. Ti frajeri baš opasno izgledaju i poručuju sloganom „Ne diraj životinje, naći ćemo te“ – kaže Vladica.
Da razgovor o životinjama ne bi otišao u nedogled završavamo ga uz podsećanje da je suština ovog pokreta, kako sami ističu, „borba protiv svih onih koji čine zlo slabijem i da agresija prema životinjama evoluira u agresiju prema ljudima“.
* Karl Marks se takođe borio protiv nepravde. S kojim ste osećanjem odigrali stotu predstavu „Marks u Sohou“ i da li vas je to jubilarno izvođenje navelo da promislite ponovo o njoj?
– Kako da ne. Uvek iznova mora da se promišlja. Takva je materija u pitanju. O socijalnoj pravdi na primer, zločinačkoj pohlepi SAD, mada se Marks očigledno najviše obrušava u napadima besa na Engleze i njihovo večito licemerje. Hauard Zin nije doživeo 2000. godinu ali njegov komad deluje nam sve aktuelniji, a okolnosti i svetske i naše su baš živahne. Na primer militarizacija policije ili javna reklama i prodaja oružja. Još smo aktuelniji zato što se nepravda uvećala, sve više raznih prava a sve manje pravde, a bogatstvo prešlo u ruke još manje pojedinaca na svetskom nivou. Neoliberalni kapitalizam postao je nesnošljiv i destruktivan u svim sferama života. Zadovoljstvo je ukazati na tvorca Marksističkog društva Londona, koga Marks ne podnosi i opisuje ga kao sortu ljudi obavezno i dogmatičara i koristoljubaca…“Kao što je Piper. Ulizice kad su van moći a siledžije i razmetljivci kada dođu na vlast“.
Veliko je zadovoljstvo i čast uputiti ljudima poziv na solidarnost, saosećajnost, udruživanje, ljudskost i hrabrost za istinu i pobunu. Aktuelni smo i zbog rodne neravnopravnosti o kojoj se sada toliko govori i na koju će Marksu ukazati DŽeni, njegova žena. Trebalo mi je vremena da ukapiram da je pisac drame feminista. Ma, divno je igrati predstave više od 50 puta. Onda je sve leglo. Osećanje je kao da se penjete uz merdevine leteći. Naravno, ukoliko niste igrali mesec dana ili više, kakve merdevine i letenje, nije da puzim od treme ali trčkaram – u toalet. U principu, ako su predstave dobro postavljene i na jakim tekstovima, a niko ih ne napušta zbog serija i filmova, mogu da se igraju dugi niz godina i budu sve bolje. Na predstavi „Bliže“ Patrika Marbera u režiji Alise Stojanović publika je deset godina stajala sa strane a narednih šest meseci tražila karte za skinutu predstavu.
* Da nisu prejake reči „zločinačka pohlepa“ i „večito licemerje“?
– Ne mislim na narode nego mislim na politike tih zemalja. Verujem da je narod uvek bolji od vlasti koju su izabrali.
* Da nastavimo s Marksom, kako ste reagovali kad vam je ponuđen tekst o njemu?
– Loše. Uopšte nisam htela to da radim mada sam jako želela da sarađujem sa Vlatkom Ilićem još od njegove diplomske predstave. Naravno, sve se promenilo čitanjem teksta istoričara Hauarda Zina, inače, autora „Narodne istorije SAD“ koji u svom kapitalnom delu daje sintezu istorije američkih naroda kroz prizmu potlačenih. Elem „Marks u Sohou“ nas je baš obuzeo. Radili smo godinu dana. Kroz prozore scene Studio JDP Beograd glumi NJujork, scenografija Vojkana Klačara je perfektno uklopljena a doživeli smo da nam Olga Savić lično, tvorac najmanje scene JDP-a, viče bravo posle predstave. To smatram najvećom nagradom. Ma i samo agitovanje baš opušta. Zar nije rečeno „Propovedaćete sa krovova kuća“.
* Moglo bi se reći da vi jeste tip koji agituje. S tim u vezi je poznato da neki umetnici sa ili bez razloga nose etiketu da su „teški“. Za vas to ponekad isto kažu. Kako to komentarišete?
– Ma mama im teška. Šta da kažem? Prebrza sam ponekad i nisam taktična. Kad se osvrnem, nešto mi se čini da bih sve isto rekla ali na drugačiji način. Perfekcionista sam i ostrašćena u radu. Pažljivo sam birala šta ću raditi, ali kada krenem u projekat, onda sam luda za njim i beskrajno mi je stalo do njega. „Hepo“. Tako me je prozvao Boris Komnenić još na faksu. Brzogoreće paljenje.
* Jedna od upečatljivih replika u komadu Marks u Sohou jeste da je najrevolucionarniji čin u koji čovek može da se upusti da kaže istinu. Kako vidite odnos istine i našeg društva?
– To jeste najveći problem ove civilizacije. Laž. Laž kao osnova svega. Laž kao jezik. Svi političari sveta ne skidaju osmehe sa lica. Čovek bi rekao da su bolesni. Ove naše ne računamo. Oni su stalno zabrinuti i ljuti. NJima je mnogo teško. Em Kosovo, em nezahvalni narod koji još nešto pri.enjava i ometao bi saobraćaj. Kao da je lako servisirati ga. Zaražena Marksom počela sam da gledam skupštinu tu i tamo, čak i Ujedinjene nacije. Možda više i nema politike. Ostalo je lobiranje, taljenje i obična trgovina. Da se ne radi o sudbini ljudi moglo bi se reći: „da nije tragično bilo bi komično“. Sve kreće u tom pravcu. Stari hit Discipline kičme „Ne mogu da poverujem čemu sada prisustvujem“ je i dalje aktuelan i opire se silasku sa vrha top-liste. Postoji li uopšte gradacija neverice… Od nemila do nedraga eto nas u blatištu. Dno dna i vrh apsurda.
* Kako vidite aktuelni protest?
– Nisam mislila da idem na proteste. Čini mi se da sam na ulici u tom smislu bila i previše. I? Rezultat je izostao u gotovo bilo kom pozitivnom smislu. Možeš da laješ jer je kao demokratija, a u stvari je demokratizacija korupcije. I šta nastade? Podigao se tal, ta sramna najezda gamadi i striptiz lopova, izbezumljenih potrošača taljenja, svih vrsta preletača, korisnika moći, korisnika koristi, ratnih huškača, idola, zlatne teladi, svih prodavaca sebe i bližnjih, đoniranih obraza i skupštinskih nakaza, moralnih i psiholoških, plus rasprodaja zemlje: sve to u paketu obavezne tranzicije koja traje. S druge strane gledam snimke beogradskih protesta na internetu. Čini mi se lep i dostojanstven naš narod, divan dok mirno hoda kroz zimsku noć uz megahit „linč, silovanje, nasilje“. Rasplačem se, maznuo me patriotizam. Zapravo pukla sam na Petričića. Moj muž, koji je inače naš predstavnik za javnost, baš je želeo da vidim i čujem Petričića na protestu. Posle svih radosti i uteha kojima nas obasipa sa karikatura sada me slomio. Samo još više plačem i odlučujem se na proteste kad mogu i dokle mogu, podrške radi. To je bio povod za promenu stava a razloga za protest ima i previše.
* Mnogi umeju da kažu da je neprimereno kritikovati aktuelnu vlast jer je za nju glasala većina, a to je demokratska tekovina. Šta vi kažete na to?
– Nevolja je što je na vlast došla ekipa koja je trebalo da bude lustrirana i nevolja je što je ona zamenila takođe takozvane demokrate koji su mnogo krali. Zato je narod poludeo, zato što je zaslužio da ima čestitije ljude na vrhu posle devedesetih.
* Šta ste vi radili te nulte godine u srpskoj novijoj istoriji?
– Još uvek sam u Hrvatskoj, u Sloveniji. Radim i zarađujem super, a onda iste te godine prestajem da postojim kao jugoslovenska glumica. Imala sam prilike da odem, ali meni su ovde roditelji, brat, prijatelji, vezana sam za ovu zemlju i grad jezikom i profesijom. Ipak sam negde patriota. S tim u vezi u predstavi postoji Marksova rečenica: „Zaluđuju ljude patriotizmom tako da zaborave na svoju bedu“, a to je situacija. Ne smemo zaboraviti da se ljudi dele ne samo na dobre i rđave nego i na bogate i siromašne a ovo poslednje postaje imperativ.
* Kako gledate na to što su vaše kolege ušli u političke stranke i da li ste vi nekad pomislili da možda to nije loša ideja?
– Veličanstvena Simon Vejl je rekla: nikad ni u jednu stranku, a na ulicu uvek sa komunistima! To je bila njena priča, a znala je šta govori.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
